РАСНА МРЖЊА И (МАЛО)ГРАЂАНСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ

Велику пажњу овдашње јавности привукла је изјава политиканта Чедомира Јовановића, у којој је државе које су неподобне америчкој чизми довео у контекст са људождерством - нељудским маниром, који се традиционално доводи у везу са афричким континентом. Међутим, ово бахато вређање држава које су неподобне Бриселу и Вашингтону, не би ни било осуђено у овдашњој јавности да управо дипломатски представници земаља које су се осетиле прозваним нису оштро реаговали.

Интересантно је да чувеном србомрзцу и човекомрзцу Чедомиру Јовановићу, не сметају НАТО убице, као ни усташки, шиптарски и потурички кољачи, већ му сметају искључиво државе и режими који су пријатељски настројени према србском народу. Занимљиво је, али и лицемeрно, то што управо из кругова блиских овом моралном кепецу и политиканту, редовно стижу оптужбе против србских националиста за наводно испољавање расне мржње!? А истина је да србски национализам тежи заштити свог народног идентитета, као и солидарности са свим народима који се у чувању сопственог идентитета пред најездом глобализације, солидаришу са србским народом.

Такође, ЛДП екстремисти, као и сви лажни душебрижници из такозваниох НВО, који не пропуштају да пропрате и један графит упућен против несрбског живља, занемели су пред откривањем истине о антициганским графитима у Пожеги, за које је утврђено да их је писао управо један малолетни Циганин. У сличном маниру, иако су овдашњи медији пренели вест о прекјучерашњем свирепом убиству Јагодинца Животија Живковића од стране троје разбојника, прећуткује се чињеница да је и овде реч о Циганима, и то као осумњиченима за извршење тешког и свирепог убиства. Такво поступање медија је свакако одраз крајњег лицемерја, јер нам је добро познато како медији реагују када се деси и најмањи антицигански испад.

Али све наведено само потврђује чињеницу да је србофобија једно од неизоставних обележја доктрине расне мржње (мало)грађанског фундаментализма. Овој наказној и деструктивној идеји, Србска Акција супротставља своје гесло:

100% идентитет – 0% мржња!

24. 3. - historia magistra vitae est?

Тешко да постоји народ са више тужних спомена у годишњем кругу, од нашег, србског рода. Тешко да на земаљскоме шару постоји народ толико кратког историјског памћења и језиве равнодушности према сопственом страдању и милим жртвама. Та равнодушност, дубоко верујемо, узрок је и тренутних и наших могућих будућих страдања. Не једном нам је кроз муке, крв и сузе потврђено како historia magistra vitae est, али очигледно је проблем историјске амнезије посебно присутан код народа који се дичи својом историчношћу. Док су се други народи, чија моћ и утицај далеко превазилазе оквире сопствених држава, својски потрудили и чак успели да направе догмом злонамерне и плански преувеличане и издраматизоване повести о сопственом страдању, дотле србски човек нема проблема да се избори са суштом истином свога страдања. Наравно на своју штету...

Шта нам се то десило?

Увреда је за елементарну националну свест, хришћанску савест и здрав разум да 24। март готово више и не буди икаквог одјека у србској души... Тај све ређи притајени јаук, суза немоћи, болни уздах и поглед пун презира и пркоса ретких хероја бивају ућуткани свеприсутним громогласним мантрама о интеграцијама, помирењима и надасве нашој колективној кривици. Можда се због тога Србин боји да памти?

И данас, када се издајнички накот толико намножио, ми, србски националисти, не пристајемо на пораз. За нас, сваки дан је нови 24. март! Сваку зору тога дана дочекујемо испуњени праведним гневом према убицама нашег Рода и издајницима на власти што нас репресијом и медијским испирањем мозгова нагоне самозабораву! Но, изнад тог гнева исијавају наша вера и нада... Уз помоћ Божију, верујемо и боримо се за дан када ће Србин устати, усправити се и сатрти аждају чије су главе: смрт, лаж и заборав.

До победе!

СРБСКА ИДЕЈА И „МАГИЈА“ КЕЛТСКОГ КРСТА

„Ирци лако препознају Словене, јер им изазизивају урођену наклоност, као да су са њима негде и некад дуго друговали, па се са жаљењем растали.“

Драгош Калајић

Када је новообраћена ирска ходочасница Бригита, и будућа православна монахиња, уочила келтски крст на србској задужбини деспота Срефана, манастиру Манасији, у магновењу одушевљења осетила је мистично јединство између своје келтске родине и нове србске духовне отаџбине. То је крст који краси и београдске храмове Светог Александра Невског и Светог Ђорђа, као и мноштво православних светиња широм земљиног шара. Овај симбол у разним својим видовима, сагласно старовековној келтској пространости широм европског истока и запада, спонтано је постао једним од упечатљивијих знамена европске традиције, а током друге половине протеклог века, његова проста верзија усталила се и као политички симбол борбе за слободу европских нација од јудео-америчког и јудео-совјестког ига. Отуда и Србска Акција користи овај симбол као свој алтернативни знамен, који се свакако убраја у симболе изразите силине, мистичности и упечатљивости, који побуђују на подвиг и борбу.

Овај древни аријевски симбол распрострањен је од давнина широм евроазијског тла, а највише на ирском и британском острву као древној келтској постојбини. Његова древна симболика скопчана је са представом јединства четири елемента – ватре, земље, ваздуха и воде (четири крсна крака), и круга као симбола вечности. Четири крака симболишу и равнотежу сила, четири правца, односно точак сунца који представља соларну моћ у складу са соларном перцепцијом врховног божанства. По Генону, центар точка и пресек равни представља упориште, односно непокретну осу око које циркулише пролазност. По христијанизацији келтских племена, овај вид крста добија симболику Христове крсне жртве и постаје знамен Светог Августина Кентерберијског, Светог Патрикија Ирског и келтског Хришћанства уопште. Широм европског истока и запада, келтски крст у својим различитим видовима временом постаје један од препознатљивих хришћанских крстова и знамен хришћанске европске традиције.

Чари келтске културе и келтске душе које симболизује келтски крст, увек су биле веома пријемчиве за србске родољубе, па и више од тога. Две равни келтског крста, на кругу вечности, као да за србске националисте означавају србско-ирско (-келтско) братство, оличено у судбинском укрштању вековне сурове борбе за слободу, наизменичних успона и падова, ропства и празновања наша два народа, привидно далека али душом блиска. На први поглед, рекло би се да нас Србе мало тога веже за келтска острва, поготово ако имамо у виду географску удаљеност, делимичну поенглеженост данашњих Ираца и Шкота или пак њихово духовно подаништво злокобном Ватикану. Ипак, наша келтофилија упућена је пре свега дубоко у старину. На таласима чаробне ирске музике, као да чујемо кораке старих Словена чије погледе умирују беле куле келтског Сингидунума. Или созерцавање Луга – главног субјекта ирских сага, по коме име носе сви србски шумарци и ливаде, а нарочито она крај Дрине, која се попут келтске коњице обрушава на „Тарине дворе“, како је описано у „Другој бици Мојтуре“. Стога нам је и национални архетип јунака близак, јер у лику Гибсоновог (а верујемо и историјског) Вилијема Воласа, препознајемо сопствене националне хероје. А чињеница је да и Келти и Срби по традицији цене отвореност, храброст, помало и својеглавост као и милосрђе, а воле да попију, да се развеселе, претерају и побију се, а потом и покају. Такође, мало је познато да је Ирска била стуб хришћанског правоверја и расадник православне побожности и аскетских начела широм европског запада. Била је и последње православно упориште у западној Европи у пострасколном периоду позног средњег века, чврсто попут стена острва Скелиг украшеног монашким келијама о којима пева и чаробни вокал Лорине Мекенит. Наиме, тек када су сви правоверни ирски епископи скончали, Рим је могао да постави своје јерархе који ће наметнути криве новолатинске догмате.

И данас, без обзира на духовну дистанцу, ми осећамо блискост са оним најдубљим слојем келтске традиције. Сваки честити алстерски лојалиста, као и честити ирски националиста, лако може, свако из својих разлога, препознати праведност и узвишеност вековне, као и данашње србске борбе.

Управо такве утиске изнео је у свом маестралном роману „Српска деца царства“ Драгош Калајић, сликар, писац и идеолог, један од савремених учитеља Србске идеје. Сопствено искуство србско-ирске блискости и поштовања, саопштио је кроз беседу Патрика О’Брајана, главног јунака поглавља „Ирац“ поменутог романа:

Драги су ми Срби и зато што су овде сви против њих. Иначе, помало вам због тога и завидим. Умете да кажете не! И не би се могло рећи да се досађујете: судећи по медијима, умете да гадно бијете! Читао сам недавно у New York Times-у интервју с државним секретаром Џемсом Бејкером: каже да вам земљу треба свести у размере пре Првог светског рата, што је претпостављам, нешто страшно ситно... Ако он то каже – то значи да вам је пораз обезбеђен. И у томе смо слични. Како каже наш ирски песник Јејтс: ми смо рођени за ствари много теже него што је тријумф!

И заиста, нек да Бог да се данашњи потомци старих Келта врате вери Светог Патрикија, и да и они упознају србску традицију колико ми познајемо њихову! Јер обе традиције сведоче о победи упркос поразу, о васкрсењу свенародном из пепела, и о црпљењу моралне снаге из земаљских пораза од сила немерљивих! Пораза који постају извориште моралне крепости која снажи, надахњује и омогућава сутрашње победе! Амин!

“ХРАБРИ” АНАРХОКОМУНИСТИ ПРОТИВ ЈЕДНОГ НАЦИОНАЛИСТЕ

Снимак који довољно говори сам за себе...

САБОРЦИМА

(онима који изгарају у Подвигу и Борби)

За кога чуваш стражу ноћас, друже,
док ветар хладни завија и реже?
За оне што те презиру и руже,
да л’ те иста братска љубав веже?

Зар они који у собама топлим,
уз женске скуте играју се рата,
заслужише да их и грудима голим
заштитиш као рођенога брата?

Њихова лица, безбрижна и ведра,
у црном мраку нехајно се кезе,
док твога друга у земљина недра
спуштају ноћас, где најбољи леже.

И за њих борбу повео си ову,
јер они нису мера раста твога.
Јер тебе Преци мученици зову,
у војску нашег Кнеза честитога.

И није хладно, зар не, мили роде?
То није ветар што по сву ноћ дува.
Олуја то је, буђење слободе!
На стражу, друже! Нека те Бог чува!

ВЕЛИКИ ПОСТ – ПОДВИГ И БОРБА

Подвижништво као темељ национално-социјалног револуционарног активизма

Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе благодарење Богу.

На стари словенски празник Масленице (масло - уље) наши преци славили су долазак сунчаног периода године, то јест испраћај зиме, у складу са соларним карактером старе вере у којој је сунце главни објекат поштовања у природи и симбол врховног бога. По христијанизацији Словена, уследио је процес изградње обичајно-народних словенских израза православне хришћанске вере, што се верно огледало у карактеру народног празновања। Наиме, пошто последњи дан пред православни Велики пост пада приближно у исто време када се празновала и стара Масленица, тај последњи мрсни дан је наследио назив Масленице, који се паралелно користи са називом Беле покладе (кладити - спустити, отпустити белу храну, која се једе у белој сиропусној недељи). И због тога што су наши преци од давнина навикли да празнују у том периоду године, и овај последњи мрсни дан, осим назива и обичаја, наследио је и празнични карактер из предхришћанског периода. Само што смисао више није дочек пролећа као годишњег доба, већ дочек духовног пролећа, као периода духовног прочишћења за хришћане. Повећана опуштеност за тај дан правдана је чињеницом да није на одмет мало истресања и пражњења пред период појачаног самоодрицања. Код Руса су се за овај празник до данас задржале палачинке (блины) као неизоставни део празничне закуске. Оне симболизују управо сунце, које је некада симболизовало старо божанство (Сварога), а у Православљу представља најаву духовног пролећа, односно духовног светлог преображаја личности и победу светлости (добра) над тамом (злом), која је код Руса оличена и у Светом равноапостолном кнезу Владимиру, чији је познати народни назив "Владимир - Сунце јарко".

Велики пост, као духовно пролеће и духовна припрема за празник Христовог Васкрсења, јесте период који је намењен нашем духовном прочишћењу, челичењу наше духовне снаге, јачању физичке издржљивости и развијања духовних врлина. Одрицање од мрсне (укусне и јаке) хране и пића, који подстицајно делују на греховни потенцијал човека, има за циљ потпомагање духовне борбе хришћана и јачања њихове ревности ка испуњењу закона Божјег, не би ли задобили благодат Духа Светога и оснажили се у подвижничком успињању у борби за задобијање Царства Небеског.

Наши преци који су на првом месту држали до Божијег закона, нису попут нас данас мењали главно за споредно. Они су знали да је телесни пост само помоћно средство за духовну борбу против невидљивих стрела којима нас обасипа Кнез овога света, и стога су превасходно држали до духовног поста, знајући да ни телесни пост нема користи ако није праћен духовним.

Знали су такође и да су пост и молитва најбољи лекови и против општенародних недаћа, јер се овим добродетељима привлачи благодат Божија, која је неопходан предуслов за успешну борбу и против земаљских непријатеља наших светиња и нашег отачаства.

И ми, њихови потомци, који смо свесни неопходности националне револуције, која ће као победно сунце развејати тмину данашњице, морамо имати на уму чињеницу да је подвижништво, као битан чинилац установе поста, управо наше победоносно оружје против канџи Система. Јер једино православно животно исповедништво даје одбрамбени имунитет против њих, и једино оно може бити ваљано покриће савременом србском политичком војинству у борби за национални и социјални препород, а против капиталистичке олигархије и плутократије као и њихове бездушне рекламаторске културе.

ЗВУК ИСКОНА ПРОТИВ ТРУЛЕЖИ ИЗРОДА

У наопаком и нејуначком времену, када антисрбски режим амнестира злочинце и хапси родољубе, када псеудокултурна квазиелита аплаудира џелатима свог народа, када се народу испира мозак "ријалити" смећем, и када издајничке политичке партије више ни у назнакама не помињу свету србску земљу, окупирану и измучену, ми се нећемо ни најмање поколебати. Наставићемо са сабирањем својих снага, са окупљањем здравих синова и кћери нације око знамена будуће србске победе, и спремати се за сутрашњу велику битку! А као и до сада, снагу ћемо црпети из созерцавања нашиг старих, њиховог духа, пламене вере, борбе и подвига, уз ослонац на инспиративне тековине савременог србског стваралаштва.

Значајни делатник нове србске културне борбе јесте и група Визант, чији акорди и дисторзије оличавају образац неопходног споја искона и урбане културолошке перцепције. Споја, који је кључ успешног националистичког отпора Систему и његовом капиталистичком смећу!

СРБСКА АКЦИЈА И НЕОМАРКСИЗАМ

Ментална матрица левичарења овде долази до изражаја у том смислу што левица верује да једино она и само она има право да се бави економским и социјалним питањима.

Србска Акција ради добар посао! Како то знамо? Тако што се на левичарском сајту marks21.info појавио чланак који за мету напада има најпре поменуту организацију. У питању је већ класична полуинтелектуална левичарска анализа која обилује како позивањима на идеолошке марксисте тако и цитатима из прогама Србске Акције. Такође, чланак обилује паушалностима, демагогијом и којекаквим идеолошким флоскулама те подметањима којима је левица иначе склона. Зато не би било лоше да се на такав напад одговори. Наравно, снагом аргумената!

Да не буде забуне, већ летимична анализа чланка и пратеће опреме довољно говори о његовј намени. У складу са правилом о хиљаду пута поновљеној лажи која постаје истина, аутор готово у свакој реченици где се спомиње Србска Акција користи реч „фашисти“. Фашизам и изведенице се у тексту понављају ни мање ни више него 16 пута. Међутим, треба имати у виду да читав чланак (без фуснота) не прелази 2.000 речи, а да добар део текста чине цитати из програма Србске Акције. Дакле, грубо речено на сваких 126 речи једна је „фашизам“ или изведеница.

Такође, употребну вредност чланка допуњује и слика руских црностотинаша. Слику прати и коментар о учешћу црностотинаша у погромима Јевреја. Али ако сте помислили да слика има некакве везе са чланком, преварили сте се. У самом тексту се Јевреји не помињу ни један једини пут, а о Црним стотинама, и уопште руским организацијама, нема ни словца.

Што се самог чланка тиче, већ на почетку аутор пише:

„Ovaj prilog debati o savremenom srpskom fašizmu pisan je u kontekstu sve značajnijeg okretanja fašističkih organizacija socijalnim i studentskim pitanjima, u pokušaju zloupotrebe posledica ekonomske krize i dubokog društvenog pada za jačanje svojih redova, svoje pozicije u društvu i ostvarivanje svojih programa.“

Поред већ пословичне етикете/оптужбе за фашизам, Србској Акцији се замера да жели да злоупотреби последице економске кризе. Ментална матрица левечарења овде долази до изражаја у том смислу што левица верује да једино она и само она има право да се бави економским и социјалним питањима. Свет писца се очитује у дихотомији неолиберализам – марксизам или прецизније капитализам – социјализам, где је либерални капитализам по дефиницији лош, а социјализам добар. Свако треће се искуључује, а национална алтернатива се на силу трпа у контекст капитализма иако са њим нема ама баш никакве сличности. Дакле, када националисти имају да понуде решење економско-социјалних проблема, они у менталној матрици марксистичке левице, заправо „злоупотребљавају економску кризу“. Све се то завршава у мантри о националистима као слугама капитализма. Ова неутемељена оптужба и клевета изриче се из просте немоћи. Марксизам разуме либералну реторику, јер са њом дели исто индивидуалистичко и материјалистичко утемељење, али није у стању да разуме националну алтернативу, јер она почива на органском становишту. Суочен са оним што не схвата, марксиста у својој интелектуалној немоћи оно што не разуме проглашава за тајног слугу свемоћног и свеприсутног капитала, по принципу „не знам шта је, али знам да није добро“.

Аутор заправо већ у првој реченици пориче легитимност и право националних револуционара да понуде одговоре на проблеме данашњег друштва. За марксисту националисти као да не живе у друштву, као да не постоје и као да су нека спољна или страна сила која покушава на силу да се умеша у простор који јој не припада. Само постојање или помињање националне алтернативе чини да се марксиста осећа нелагодно, јер му је угрожена лежерна позиција јединог критичара капитализма. Ово негирање права на постојање националиста, довољно говори о моралном и интелектуалном квалитету аутора.

Већ у следећем пасусу понавља се, за сваки случај, фашистичка етикета:

„Krajnje je vreme da se tzv. 'patriotske organizacije' poput Dveri, Srbske Akcije i Nomokanona kvalifikuju kao ono što zaista jesu – kao fašističke. Kao što bi se edipalni šizofreničar vratio u sigurnost majčine utrobe, tako bi se propadajući sitni srpski buržuj vratio u idiličnu patrijarhalnu ušuškanost porodičnih zadruga, kroz vertikalu „Bog-kralj-domaćin".

Тек да не буде забуне аутор открива и свој интелектуални хабитус – неомарксизам, психоанализам, франкфуртска школа – Фром, Маркузе, Рајх, Адорно. Ради се о школи која је превазиђена, коју је прегазило време и чији су постулати оборени. Ипак, марксисти се још увек упорно држе ове ненаучне „науке“ када је у питању свака расправа о „фашизму“. Просто, ради се о суштом догматизму и политичкој употреби једне неистине.

Након цитирања Ериха Фрома и његових нагваждања и пригодног цитата Адолфа Хитлера (тек да се зачини), и то наравно из друге руке, аутор показује шта му је главна мука.

„Posebno je zabrinjavajuće što se njihov aktivizam pre svega odnosi na akademsku sredinu – npr. u slučaju Dveri to je Mašinski fakultet u Beogradu, ili u slučaju Nomokanona, Pravni. U vreme strukturne krize kapitalizma, a usled nedostatka adekvatne leve alternative, ovakve organizacije igraju na nacionalističku kartu, trudeći se da privuku sve socijalno frustritane studente. Međutim, krucijalno pitanje je – šta ih čini fašističkim?"

Националисти делују у академској средини! И ево проблема. До сада су марксисти навикли да само они могу деловати на србским универзитетима. Само они имају право да агитују међу омладином. Они су наравно авангарда како радништва тако и студената. Ово је опет у складу са митском заоставштином шездесетосмаштва. Будући да је марксизам, како су и сами франкфуртовци утврдили, изгубио тло међу радницима, требало је наћи новог субјекта револуционарне промене, и пронађен је међу студентима. Ипак, колико марксистичка слика о „срећним данима" 1968. идеолошка, што би рекло лажна, толико је и њихово схватање србских студената далеко од истине. Србска акдемска омладина је сита и њих и њиховог монополисања и манипулисања студентским захтевима. Србским студенима нису потребни марксистички агитатори. Србски студенти не виде себе као носиоце левичарске револуције, него се спремају за службу на корист свом народу и држави. А ако треба да буду носиоци револуције, србска студентска омладина биће у редовима националне револуције која тежи препороду народа и државе.

Такође, овде поново упада у очи специфично ментално стање марскиста. Претпоставка је да су националисти страни академској средини, и да су они у њу некако дошли споља или их је неко ту послао. Дакле, марксизам схвата академску средину као свој забран и поново поричу легитимитет националне револуције и оспоравају јој право на постојање. Левичар није у стању да схвати да постоје студенти којима су једнако одвратне и левичарска и либерална реторика. Такође, марксисти не иде у главу да србски факултети нису некакав свет за себе, него интегрални део србског друштва и да мисао националне револуције самостално ниче на србским факултетима колико и у целом србском друштву.

Аутор цитира делове програма Србске Акције да би завршио закључком:

„Fašizam sebe želi da predstavi kao 'treći put' između marksizma i kapitalizma. 'Ličnost i klasa – liberalizam i marksizam – su zlo. Nacija je dobra.' Cela ova koncepcija se ruši kao kula od karata kada se postavi pitanje privatne svojine. I pored zalaganja za određeni stepen državne intervencije u privredi, mora postojati 'nužna dozvola privatne inicijative i privatne svojine'."

Цитирање увек актуелног Троцког и наравно постављање питања својине. Марксиста се поново поставља догматски и ствари своди на једноставно или – или. Приватна својина - да или не! Јер без подруштвљења средстава за производњу једноставно нема комунизма. Дакле, марксисту у ствари уопште не занима поправљање положаја радништва, решавање економских невоља или превазилажење капитализма. Њега занима само остварење митског комунистичког раја, по ма коју цену и без обзира на реално постојеће стање. Зато је марксиста слеп за разумевање задружне својине и задоговорну економију. Будући да не разуме органско схватање друштва, марксиста не разуме ни значење органске привреде. Будући да је аналфабета у временској димензији, марксиста као и либерал остаје само у садашњости одричући прошлост и пројектујући магловиту будућност. Капитал за марксисту припада скупно схваћеним радним људима који могу да га проћердају како им је ћеф. Он не зна за наслеђе ни у смислу примања наследства нити његовог преношења потомцима. И зато уместо да сву имовину схвати као имовину нације, а ову као заједницу свих будућих, садашњих и прошлих генерација, марксиста инфантилно поставља питања средстава за производњу, немајући разумевања ни за породичну, задружну нити општинску својину. Тако марксиста, једнако као и његов старији брат либерал, показује суштински недостатак осећаја одговорности. Он не поседује одговорност према прецима, али ни према потомцима у чију се „светлу будућност“ лажљиво заклиње. Због тога је марксиста рођени расипник који питање својине поставља искључиво зато што тежи тренутном задовољењу својих потреба. Као и његов брат либерал, и марксиста стоји на становишту „после мене потоп“. Такође марксиста и када поставља питање својине он га апсолутизује. Могућ је само један и то апсолутан одговор. Приватна својина је или апсолутна и недодирљива, као за либерала, или уопште не постоји као код марксисте. У својој уображености и полуинтелектуалности универзалног незналице, аутор остаје слеп за целу једну струју органског мишљења, где се и својина схвата органски. Још су немачки романтичари знали да право на својину није апсолутно и да онај ко своју приватну својину користи против интереса нације - може без ње остати, јер нација има већи вредност у односу на појединца и самим тим има легитимно право да се брани од свих који је угрожавају. Из тих разлога, поново је догматски марксиста заробљен у својим мртвим дихотомијама између либерализам и социјализма.

У свом слепилу марксиста оспорава револуционарни карактер Србске Акције. Овде се поново ради о монополисању појмова. Само марксиста може бити револуционар. Националиста је „ситни буржуј“ и према томе не може бити револуционаран. Треба ли поставити питање о радничко-револуционарном педигреу толиких марксиста, па и самог аутора? Такође је занимљиво питање да ли аутор пише о „ситно-буржоаском“ карактеру Србске Акције на основу његове личне импресије, марксистичке догматике („то је тако јер су франкфуртовци тако рекли") и скривања иза ауторитета, или на основу неке анкете или истраживања социјалног порекла чланова и симпатизера Србске Акције.

Након таквих паушалних оцена аутор се окреће тугаљивим теоријама жртвеног јарца, о којима је више мука и говорити. Поново се извлаче стереотипи и етикете да је свако ко спомене нацију, очување идентитета, Православље, етничко, етичко па и расно биће србског народа, аутоматски клерофашиста, расиста и шовиниста. Једина разлика је што се сада у улози жртвеног јарца не налазе Јевреји, него хомосексуалци.

„Za Srbsku akciju se lako nazire ko su njeni neprijatelji – kroz ideološke osnove kao što su npr: 'Čuvanje nacionalnog bića i rasnog identiteta' ili 'Borbenog srbskog pravoslavlja'. Jasno je da je u pitanju klerofašistička organizacija (sa svim ostalim primesama: antisemitizam, homofobija, rasizam, šovinizam...).“

Након тога се завршава паролом, која је карактерисала само најгору партизанштину:

„Mogu da peru ruke od fašizma koliko hoće – i kroz teoriju i kroz praksu se potpuno uklapaju u njegove okvire.“

Овакве реченице би се прави револуционар стидео, али марксистички безморални карактер не. Он „зна" да нема Бога, те му је све дозвољено: да леже, клевеће, измишља, али и да потказује, доставља информације, цинкари и на крају себе поставља за апсолутни ауторитет. Неупитан је суд марксисте, чак и када је његова објективност више него сумњива. Он изриче оптужбу, доноси пресуду, а по потреби је и извршава.

На самом крају овог несрећно склепаног чланка аутор се губи у политички коректној баналности. Револуционар се згражава над постојањем неке организације, а онај који се бори против државе и режима само што не позива „надлежне да реагују“. Између редова се осети да марсксистички „револуционар“ очекује да ће му држава (иначе инструмент владајуће класе) помоћи, заштити га и одбранити од националних револуционара, е да би он могао наставити са својим „револуционарним фантазијама“. Марксиста кипти од мржње, јада и очајања, али и страха. Кроз текст провејава његов вапај: „Зашто још увек постојите?“, „Зашто нисте мртви?“, „Нестаните!“...

Интересантно је да оваква чланак марксисти пишу после оркестриране кампање режимским медија против организације Двери српске, као и у време када је иста организација најавила своје учешће на изборима. И сваки пут када националне снаге изађу у јавност марксистички страх и мржња нарастају до екстрема, уз провалу баналних парола типа „неће проћи“ или још тугаљивије: „солидарно протв фашизма“. Човек би се могао запитати - зашто? Могућ одговор крије се у самој менталној структури марксисте. Његово порекло разоткрио је Милош Црњански у свом чланку „Наш салонски комунизам". Марксиста такође зна да не припада нигде. Он је обескорењена и уплашена креаутра. Ослобођен традиције, нације, породице, повести и духа, он остаје сам, уплашен и проклет. Механички се повезује са другима истим каква је и он. Глуми бунтовника, изиграва опасног момка, прави се интелектуалац, али код марксисте је све то маска. Његов интлект је бедан, карактер отужан, дух закржљао, а храброст никаква. Страх од света и страх од живота тера га марксистичким тирадама у којима проналази некакав смисао. Традицију, нацију и породицу, органску повезаност и припадање заједници не разуме, јер их је изгубио. Зато мрзи све оне који су укорењени и који поседују духовну вертикалу. Мрзи из зависти, немоћи и страха за сопствену егзистенцију, јер у себи ипак зна да је глумац и преварант, да у њему нема ничег снажног, мушког, оригиналног и изворног. Зна да је све око њега маска, као што је и сам шарлатан. Такође, максиста зна да појава националног фронта на србским фаултетима значи да је он такав какав је изгубио не само забран у коме може несметано да агитује, него и да је изгубио позорницу за своју велику фарсу. Када национални студенти поново преузму србске факултете, луткарско позориште домаћег марксизма остаће и без сале и без публике, а глумци ће морати да се врате животу са самима собом, таквима какви су.

О самом летку Србске Акције и предлогу за решавање студентског питања, марксистички аутор нема много да каже. У антрфилеу стоји само следеће:

„Najveće 'iznenađenje' koje su Nomokanonci priredili jeste upravo saradnja sa Srbskom akcijom! Zajedno su organizovali i delili letke po fakultetima, gde je iznet predlog 'socijalno pravičnog rešenja tog (studentskog) pitanja'. Ukratko, postavljaju se kao eksponenti države. S jedne strane, stvaranjem 'samoobnavljajućeg' fonda, univerzitet i država profitiraju. S druge strane, 'samoobnavljajući fond' puni se tako što studenti potpisuju ugovor o zajmu sa Ministarstvom obrazovanja, koji otplaćuju tek kada se steknu uslovi, kako bi se sprečila 'lenjost i bahatost studentske omladine'. Njihov program ne samo da je ulizivački, već i antistudentski – u zemlji gde postoji preko milion nezaposlenih i gde prosečna plata pada ispod 300 evra, ovo je praktično kriminalno.“

Од марксиста као чувених економских експерата би се знатно више очекивало. Остаје нејасно, шта је у предлогу криминално и зашто је неко ко износи један здрав и реалан предлог „експонент државе“? Можда зато што руши мит о генералном штрајку? Како то држава и факултети профитирају од самообнављајућег фонда? Сасвим је јасно да су ове успутне оцене срачунате искључиво на то да се националисти поново безразложно оптуже да су слуге државе и великог бизниса, а да се притом не залази у дубљу расправу.

Огњен Вуковић

ПРАВЕДНИ ГНЕВ И СВЕШТЕНИ РАТ

А. И. ОСИПОВ

МAЧ И МИР: ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД

У току читаве своје историје човечанство тражи мир, али рат и даље остаје један од његових насушних и, авај, неискорењивих проблема, који је данас решити исто онако тешко, као што је то било и пре хиљаду година. Ово је, нажалост, природно, јер феномен рата лежи у самој основи људске историје – у греховном паду човека, који је изопачио његову природу, и Каиновим убиством Авеља које је иза тога уследило. Зато се упоредо са развојем друштва развијају и техничка средства вођења рата, а сами ратови постају све крвавији и суровији. У таквој ситуацији појављује се питање: да ли се људски рат може надвладати?

ВАВИЛОНСКА КУЛА

Нехришћанска мисао, без обзира на сталне неуспехе у току читаве историје да реши ово питање, даје одговор на њега, и то углавном позитиван. Она предлаже различите варијанте достизања мира, од којих је данас најупечатљивији модел јединствене планетарне државе. Ту већ неће имати ко с ким да ратује, а било какви конфликти ће моћи да буду одстрањени снагама занемарљиво малог броја полицијских формација.

Логика овакве варијанте поткупљује, и она се све осетљивије оваплоћује у живот савременог света. Међутим, многи чак и не претпостављају шта се из те идеје може излегнути, иако у нашим данима више није тако тешко увидети како је започета изградња нове Вавилонске куле. Таква држава биће апсолутно робовласничка. Да бисмо се у то уверили довољно је да обратимо пажњу на то како се данас, право пред очима целог света, власт концентрише у рукама најужег могућег круга лица. У чијим рукама су средства јавног информисања, којима се обезбјеђује потребна идеологија и атмосфера друштвеног живота, у чијим рукама су банке, на којима се гради сав економски живот – тај има и власт. Са своје стране, ионако узак круг властодржаца постаје све ужи, и он ће једном бити овенчан једним јединим лидером.

На тај начин, тек данас ми почињемо реално да замишљамо оно о чему је говорио Апостол Павле још пре две хиљаде година, спомињући “човјека гријеха”, под чијом ће се влашћу наћи сви народи земљине кугле и наступити мир, гори од свих ратова. У вези са овим интересантно је обратити пажњу на још један процес који се одвија у свету. Од краја XVIII, а у XX веку нарочито, врши се осмишљена дискредитација патриотизма, разливање основа традиционалне религије, непрекидно осуђивање било каквог рата, независно од тога чиме је изазван, од чије стране и какав је по својој суштини. Осуђују се они који врше војну службу. Ово рушење љубави према отаџбини, према Цркви, према идеји жртвености у име свога народа; уништавање идеје праведног, свештеног рата припрема терен за стварање јединствене вере, јединствене религије, јединствене културе, јединствене, свемирне државе са безличном масом робова и властодржаца-богова.

ГНИЈЕВИТЕ СЕ И НЕ ГРИЈЕШИТЕ... (ПС. 4,5)

Постоји ли критеријум, у датом случају – хришћански критеријум, по којем би се могло судити када је рат праведан, а када није? И може ли уопште рат бити праведан? Да бисмо одговорили на ово питање, прво треба објаснити: шта убиство чини злом? Очигледно да то није смрт сама по себи. Убиство постаје зло тек онда када се оно врши из мржње према човеку. Владимир Соловјов је добро рекао: “Приликом убиства зло се не састоји у физичкој чињеници лишавања живота, него у моралном узроку тог факта – у злој вољи онога који убија”. Због тога, бити убијен, као и умрети од колере, није зло, јер ту нема морално злог чина воље. Али при овоме не треба злобу мешати са гневом, јер постоји и праведни гнев. Сетимо се само онога како је Сам Христос, када је ушао у храм и тамо затекао пијацу, направио бич и почео да тера оне који су тамо трговали. И то није неки изузетак у земаљском животу Господовом. Јеванђелисти овако пишу о Христу: “И с гнијевом погледа на њих...”. Он Сам говори јудејима гневне речи: “Змије, пород јехидин, гробови окречени, споља налик на свете, а изнутра испуњени свакојаке мрзости...”

Можемо навести и други пример из свештене историје, када су код светог Јована Крститеља дошли војници и питали: “А шта ми да радимо?”. Он им је одговорио: “Никога не вријеђајте, не клевећите и будите задовољни платом”. Наравно, Лав Толстој не би могао да прихвати такав одговор, јер Крститељ није рекао: “Баците оружје, престаните да ратујете и проливате крв људску”. Осим тога, свима је познато да су многи хришћани првих векова остајали војници и чак били војни начелници. Они су сматрали рат морално оправданим када је било потребно силом супротставити се непријатељу који напада. Због тога је у Цркви међу светима одувек било мноштво војника. Узмимо, на пример, наше руске свеце: тамо међу мушкарцима приближно једну половину чине монаси свих чинова, од простих инока до архијереја, а другу половину чине – војници. Шта је то: није ли то случајност? Питање је, мислим, чисто реторичко. Нису случајно најславнији људи у историји Русије и у историји других држава били војници, то јест – они који су свој живот полагали за народ и Отаџбину.

УБИСТВО... ИЗ ЉУБАВИ

Ипак, по каквом критеријуму можемо оцењивати било који рат?

На почетку наведимо интересантну причу из “Три разговора” В.С. Соловјова. У првом разговору се води беседа у којој генерал прича овакав случај:

“У време Кавкаске кампање, кад је био у току рат против Турака због Јерменије, ми смо полагано напредовали и потискивали противника, и једном се пред нама указало огомно јерменско село. Тамо смо видели ужасну ствар: не само потпуно спаљено село, него и коњска кола за које су везали Јермене који нису успели да побегну, и под њима ломаче: садистички су их убијали. Али једна слика је све нас поразила до дна душе. За једна кола је наопачке била завезана жена, и то тако да није могла да мрдне главу. Била је мртва, није на себи имала рана, само јој је лице било страшно згрожено. Шта се десило? Буквално пред њом је био набијен колац за који је била завезана гола беба, очигледно – њен син, сав поцрнео од опекотина, са огарављеним, празним очним дупљама. Тик уз колац су лежали жељезна шипка и угашено угљевље. Било је јасно шта су урадили проклетници.

Одједном из некаквог сувог бунара искочи неки Јермен. Повика да су Турци пошли у село до њиховог. Колико их је? – питам. Четрдесет хиљада! А нас је било око пет стотина људи и шест топова. Упркос томе питали смо за пречицу и по том путу смо се, не размишљајући, запутили. Десило се да је наш одред дошао баш када су Турци (њих је било, како се испоставило, око четири хиљаде) улазили у то друго јерменско село. Тада се невелики одред козака дао у галоп према њима, а наша главнина се сакрила у заседу са маскираним топовима. Турци, видевши козаке, не размишљајући кренуше за њима. А ми, кад их пустисмо да нам се довољно приближе, испалисмо две батерије право у њих. Да су Турци били смелији и да су наставили продор, не бисмо се добро провели. Али они се препадоше и почеше да се повлаче. Ту ми још једном опалисмо из топова по њима а онда се бацисмо на њих. Турци се предадоше, у страху побацаше оружје, тражише милост, али смо их све до једног посекли, ни једног јединог нисмо оставили. И ево, данас, господо, кажем вам: немам ја никаквих добрих дела, али до дан-данас, кад се сетим тог случаја, у мене на души – Христово Васкресење. Једино свето, једино истински добро дело које сам учинио, то је то – које тада учиних!”

Савршено је јасно да је то био прави подвиг, јер су Руси ишли у очигледну смрт. Јер они су мислили да Турака има четрдесет хиљада, а њих је било свега пет стотина људи. Међутим, са друге стране, Руси су побили све Турке, никога нису поштедили. Починили су зло? Не! Нису они из жељења зла дејствовали, него из дубоког осећања праведног гнева, које је једно од суштинских карактеристика истинске љубави. Хришћанска оцена рата и овде остаје иста: убиство постаје зло када се оно чини из злобе, зависти, користољубља. А Руси су, у датом случају, убијали борећи се и жртвујући свој живот за ону правду, за ону истину, коју су видели, коју су осећали у својој души и коју осећа и разуме сваки човек. На тај начин, показује се да, са хришћанске тачке гледишта, рат може бити дело свештено, и да војна служба може бити дело свето, када она кара злочинце и насилнике.

Значи, праведни рат се води са гневом, али не са злобом, похлепом, похотом (1 Јн. 2,16) и осталим изданцима ада. Тако да најтачнију оцену рата као подвига или, напротив, као пропасти, можемо дати само на основу анализе моралног стања народа и војске.

Шта је било са територијом кроз коју су у време Отаџбинског рата 1812. године прошли “просвећени”, “културни” војници француске армије? Пожари, смрт, рушевине. А како је прошла руска православна армија од Москве до Париза? – Као чиста, невина деца: никаквих бешчинстава, насиља, тескоба. Рат, дакле, мора да се оцењује – не по самом факту његовог постојања, него по његовим узроцима, основним покретачким силама, по његовом циљу и духу. На пример, довољно је погледати шта армија ради са цивилним становништвом противника, да би се видело какав је тај рат. Хришћанство позива: “Све треба чинити из љубави према човеку. И ако нема другог начина да се заустави зло насиља, осим силом оружја, ни тада не смеш дирати оне који нису носиоци зла”.

Дакле, по којем критеријуму можемо оценити када је мач праведан, а када је он зло, ђавоље дело? Хришћанство предлаже двоједини критеријум. Први је овај: одсуство злобе, које уопште не претпоставља одсуство праведног гнева (јер, као што смо видели, постоји веома велика разлика између злобе и праведног гнева). Други услов, или, тачније, друга страна истог овог принципа – то је љубав, која се на социјалном плану изражава првенствено у праведности и некористољубљу. Соловјевљев генерал је поштено за себе признао да није свет човек, али када је видео мрзост насиља, његову душу је обузео праведан гнев. А из каквих извора потиче такав гнев? Он је увек спрегнут са љубављу према жртви, према онима којима је нанесено зло, који страдају од зле силе. На тај начин, исправан, са хришћанске тачке гледишта, принцип примене мача јесте у пружању помоћи, чак и уз ризиковање свог живота, онима који су подвргнути неправедном насиљу. Овај принцип жртвене љубави према истини, правди и светости у нашим међуљудским односима јесте основополагајући у хришћанској оцени било каквих војних дејстава.

ПРАВЕДНИ РАТ И ДОБАР МИР

Морални хришћански закон, дакле, забрањује – не борбу против зла, не примену силе на злочинцу, не чак, у крајњој, објективној нужди, ни да се такав лиши живота, него осуђује злобу срца људског и жељу зла било коме. Мржња и сва дејства која из ње проистичу принципијелно су неправедни, чак и када имају формално оправдање. Мржња увек, као бумеранг, погађа првенствено оног који мрзи, и умножава зло у људском друштву.

Због тога у православном поимању формална правда није сама по себи добро, нити је примена силе (насиље) само по себи зло, него је добро или зло стање срца и ума човековог – основних покретачких снага свих људских дела. Одатле је у највећем могућем степену важно да се ни у једној животној ситуацији, која је повезана са применом силе, срце човеково не нађе у власти злобе која га сједињује са духовима зла и чини да буде налик на њих. Само победа над злом у својој души отвара човеку могућност праведне примене силе на другим људима. Из таквог поимања правде и насиља постаје очигледна и хришћанска оцена рата и мира као таквих.

Агресивни рат (није важно какав: “хладни”, “врући”, политички, економски, културни итд.) који за свој унутрашњи извор и покретачку снагу има мржњу, похлепу, гордост и остале страсти ада, природно и безусловно заслужује сваколику осуду и свакојако супротстављање. Међутим, и борба против таквог непријатеља (агресора) ће само у оној мери бити свети подвиг, од Бога прихваћен, у којој срце заштитиника остане непричашћено злоби и страстима самог агресора. Јер чак и када се штитимо од напада, то јест, када знамо да водимо потпуно праведан рат, можемо у исто то време чинити свакојако зло и по томе се по свом духовном и моралном стању наћи – нимало изнад нападача.

Исто тако, не смемо судити о вредности мира а да при томе у обзир не узимамо и побуде из којих проистичу жеље за њим.

Без мира нема земаљске среће. То сви прекрасно схватају, а нарочито они за које осим земаљског благостања и среће и нема никаквог другог живота и наде. Зато, може се тражити мир и само ради тог и таквог благостања, ради наслада, слободе греха, то јест – мир може да се тражи из разлога управо богопротивних. Нема сумње да су такав мир у највећој својој мери тражили претпотопни људи или развраћени Содомљани, да он у таквој форми остаје и за све идолопоклонике свих времена и народа, укључујући и савремене.

Насупрот томе, Православље на вредности мира, као и на стимулансе који руководе хришћанина у његовом стремљењу ка миру, гледа потпуно другачије. У самом миротворсту православна свест види – не средство за достизање једног од најважнијих услова земаљског благостања, које је у сваком случају брзопролазно и неминовно се сваком поједином човеку одузима његовом смрћу. Мир за Православље у исто време јесте и благопријатна атмосфера у којој је могућ правилан духовни живот и достизање духовног мира који је, према речима Апостола Павла, превише изнад сваког ума (Флп. 4,7) и који доноси човеку вечно, неотуђиво благо.

ПОБЕДИ ГРЕХ У СЕБИ!

Шта је то грех? Грех – то је нарушавање објективно постојећих духовних закона. Као што нарушавање физичких закона доводи до тужних последица, тако и нарушавање закона духовних води ка сличним резултатима. На пример, медицина је већ давно доказала да све оно што се у Хришћанству назива грехом на најпогубнији могући начин дејствује на нашу психу, нерве, тело. Црква стално напомиње да се духовни процеси (како позитивни, тако и негативни) који се одвијају у души одражавају на читавог човека, на његово расположење, на његове односе са окружењем, на његово здравље. Утичу они и на здравље друштва у целини.

Зато Хришћанство тврди да, док се год људи не науче да се боре против својих страсти, тј. док год зло не буде побеђено унутар човека, оно не може бити побеђено ни извана, јер дух за себе ствара форме кроз које се изражава. А заповести Христове – то нису препреке којима се забрањује распустан живот, него су објективни закони људског постојања које, баш као и законе физичког света, требамо следити да бисмо били срећни и здрави, да бисмо живели у миру а не у рату.

Хришћанство ништа не одузима човеку. Парафразирајући Паскала, можемо рећи: Хришћанство, не лишавајући човека ничега животно неопходног, даје му у исто време могућност да, чак и у најтежим условима његовог живота, има оно што ми обично називамо срећом.

У вези са овим веома је упечатљив пример оптинског старца Никона (Бељајева). Ухапшен од бољшевика, послан у конц-логор у којем је оболео од туберкулозе, он у једном од својих предсмртних писама пише ове запањујуће речи: “Срећи мојој краја нема! Напокон сам појмио шта је то ‘Царство Божије је у вама’”. То јест – овде, на земљи, чак и у најсуровијим могућим условима, Хришћанство даје могућност човеку да нађе оно што он тако често и бесплодно тражи изван себе – срећу. Јер, када кажу “Царство Божије је у вама”, не говоре о слави и богатству, који су брзопролазни и неминовно се прекраћују смрћу, него о оној срећи која се налази у души човека и која јесте његово вечно наслеђе. Хришћанство говори да без промене духовног живота сваког појединог човека није могуће позитивно решење никаквих животно важних проблема, у том смислу и проблема рата.

Човек, дајући храну својим страстима, у корену руши сам темељ међуљудских односа. Страсти су незаситиве и развијајући се неизбежно провоцирају освајачке инстинкте. Због тога Црква усмерава мисао човека на његову душу, позивајући: “Човече, позабави се, напокон, самим собом! Не надај се на земаљску будућност, ти не знаш смрт, кад ће на тебе наићи, и СВЕ ти одузети! Размисли о вечном смислу твог живота! Тада нећеш чинити ни зло, ни насиље”.