БЛОГ СРБСКЕ АКЦИЈЕ НА НОВОЈ ЛОКАЦИЈИ

Позивамо Вас да блог Србске Акције од сада пратите на званичном сајту нашег Покрета: srb-akcija.org

СВЕТИ РОДОНАЧЕЛНИК

Зашто ми, православни Срби, толико величамо и волимо великог жупана Стефана Немању, потоњега светог монаха Симеона Мироточивог? Ми њега не славимо као давно умрлог јунака о коме само гуслари певају, него се радујемо тајанственом присуству живе и светле душе светог Симеона, који је душом жив јер је жив у њему настањени Бог.

Зашто је међу Србима најславнија кућа Немањића? Зашто се цела Србија зове - Немањин род, потомство Немањино? Зашто је Стефан Немања својим узвишеним подвизима у служењу Христу Богу дао диван „типик“, одушевљени образац по коме треба да живи елита Србије хришћанске? Стефан Немања је у томе пресудан како за духовни, тако и за материјални живот нације.

ОЧЕЛИЧЕНА ДУША РАТНИКА

На висинама теологије Немања свесно окреће леђа Риму и приволева се светом Јерусалиму. Тиме показује да је прозрео кривоверје Запада и заволео лепоту Христове светлости од Истока. На клизавим низинама политике Немања се определио за јединство србске нације, а против издељености у разне жупаније и завађене кнежевине. Као што је човеку потребно одело и оклоп ако иде у рат, тако је потребно очеличити и душу једног ратника, па и целог народа, ако жели да опстане у непрестаној борби на овој грешној планети. Свети Симеон Немања дао је Србима и заштитни оклоп за њихово тело - то је држава србска. А дао је Србији и светлу душу - то је његов најмлађи син, светитељ Сава, који у себи носи Бога.

Не заборавимо, међутим, да тај исти Свети Сава, дика и понос вечне Србије, наглашава да је његов родитељ, Стефан Немања, био његов духовни наставник и учитељ Православља. Значи, извор и телесне и духовне моћи у србинском роду јесте - Немања. Из њега израстају и Свети Сава и Стефан Првовенчани. Један је архиепископ свима Србима, а други свима Србима краљ.

Ако по плодовима судимо човека и његов значај за читав један народ, онда је Немања за нас оно што је Авраам за Јевреје: он је тај благословени корен православне Србије из којег ничу свети Христови људи за рајско цветање.

У младости Немања се, као родитељ, одупирао монашењу свог најмлађег сина Растка, али је касније у томе видео лепоту Божјега Промисла којим се његов мезимац уздигао у нетрулежну Отаџбину на Небу. У зрелој старости, кад је обезбедио заметак младе србске државе у Рашкој и видео достојног наследника на престолу Србије, мирно се одрекао земаљске круне и пошао у своју Студеницу да као смирени калуђер задобије небеску круну од небеског Цара Исуса Христа.

УЗВИК РАДОСТИ

То одрицање од земаљског царства и јавно приволевање Царству Небеском је архетипски корак Родоначелника Србије у ком је преднаписана сва потоња историја рода. Било је краљева међу Србима и пре Немањића, али они су значајни само за политички живот нације. Немања и његова лоза важни су и својим метаисторијским опредељењем за Небески Јерусалим, за божанствено Православље. Немања сазрева у подвижничкој атмосфери Православне Цркве и увиђа богонадахнуту мудрост у свом најмлађем сину, калуђеру Сави. Отац одлази свом сину на Атон да овековечи, сем родитељске, своју монашку љубав зидањем Хиландара. Тај узвик радости, Хиландар, он је каменом оградио, молитвом окадио, да буде непрекидно благодарење Богородици Дјеви, за монахе светионик и слетиште за ангеле.

Неки приговарају Стефану Немањи да је био окрутан према јеретицима „бабунима“. Али када се зна какви су били оновремени владари ван Православља, Немања је злато у поређењу с њима... Уосталом, светац није без греха, него је то човек који је, на ваги Божјој, учинио више добрих него злих дела, и који је своје преступе окајао. Када се узме у обзир да су кривоверни манихејци учили да је Бог створио само духовни свет, а да је ђаво створио материјални свет, онда је њихов закључак јасан - непотребно и проклето је свако културно стваралаштво у материјалном виду. Да су, не дао Бог, у Немањиној Србији победили дуалисти, никада ми не бисмо имали под нашим небом такве чудотворне дворове појања као што су Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, Дечани... Никада не бисмо имали наше манастире, те тврде доказе наше вере у лепоту Божанску која се већ види у телу Васкрслога Христа и васкрснуте Богородице, а видеће се и у телима свих светих када васкрсну у Последњи Дан.

Али, Богу хвала, Немања је савладао „бабуне“ (посмртно и свог бунтовног сина Вукана), а његова два сина часно су понели две различите власти - један владичанску, а други владарску, обојица као слуге Христа Бога. 

Својим монашењем, Немања је показао да је за нацију ипак вера важнија од политике, а Црква неопходнија од државе. Зато уопште није случајно да је Патријархова капела у двору Београдске патријаршије посвећена светом Симеону Немањи. Ту његова икона, златом печатана, стоји насред храма, тачно испод кубета у ком царује милостиви Пантократор... Та мала икона Симеона Мироточивог је кључ за све ризнице србске душе - за земаљска и небеска блага њена. А наше највеће благо - то су светитељи наши.

Богонадахнути иконописци наши уловили су далековидим потезима пророчанске своје кичице светловиту музику Последњега Дана: ликови светаца на њиховим иконама најављују лепоту човека обоженог, по мери сличности са Богочовеком Христом. Устрептале фреске по сводовима наших манастира носталгично чезну за трубом општега Васкрсења... Тада ће свак видети њихову видовиту истинитост, кад у оживелим телима боголиких светитеља позна ликове свих светих са наших иконостаса и зидова манастирских...

НЕУВЕНИВИ КРИНОВИ

А те неувениве кринове светости посадио је први ктитор, први задужбинар у земљи Србији - Немања - Симеон. Једини мироточиви Србин и данас поручује најбољим Србима, који мисле да су племићи и властела: Последујте стопама мојим, љубезна моја чеда. Ако сте сазрели духовно и децу своју извели на пут, окрените се Богу. Њему поклоните бар последње године живота свог. Манастири моје династије чекају на вас. Немојте да ми остану празни и запустели. Васпитавајте децу своју за Царство Небеско, и рађајте их у великом броју да вам не буде жао ако један од ваших синова оде у монахе, као мој мезимац, ваш апостол - Сава... Ово је заветна порука светог Родоначелника нашег коју он кроз векове напомиње свима поколењима Србије, па и нашем.

Ко ће послушати, ко неће, то је тајна слободе у срцу свакога Србина. Али једно се већ види на делу: ко зида нове и чува старе задужбине православне, ко живи, у раси или без расе, по типику светих Немањића, тај је - по родослову духовном - Немањић.

+Епископ будимски Данило

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ,
1/1973, стр. 1-3

Это значит, что скоро война!

Ако нам сви тврде да немамо непријатеље
И да Русији не треба тако много бајонета
Ако одају тајне, смањују број пукова
То значи да нам непријатељи спремају рат
То значи да ће ускоро рат

Ако власт жури да се робовски клања
Господарима у Тел-Авиву, Лондону и Вашингтону
Изнова и изнова издају наш народ и државу
То значи да су нам објавили рат
То значи да ће ускоро рат

Ако знају у Кремљу, али упорно ћуте
Ко је пучини морској предао нашу децу
Ако станицу „Мир“ спуштају на дно
То значи да су они са непријатељима заједно
То значи да ће ускоро рат

Ако руски сељак у безизлазности пије
Ако дрски Кавказац узима плен
Очев дом његов, и сестру и жену
То значи да су нам објавили рат
То значи да ће ускоро рат

Ако власти у Кремљу обележавају Пурим
То значи да је поново у невољи Трећи Рим
Ако је руски народ постао прогоњен у држави
Датој од Бога њему - то значи биће рата
То значи да ће ускоро рат

Рат као рат, Руси не морају да се привикавају
Што би у отвореном боју непријатељску силу уништили
Подигни се народе у Православну Војску
Дошло је време да се за Русију боримо
То значи да ће ускоро рат

СРБСКИ РАДНИК

На нашој идеји национал-синдикалистичког организовања србског радништва и нашем социјалном концепту, темељи се мисао да је борба за радничка права и права незапослених неодвојива од тежње за националном слободом србског човека. Предуслов и клица и једне и друге борбе, јесте војевање против владајућег духа кукавичлука и нерадништва, чиме се једино може ходити путем на чијем ће концу, уз Божју помоћ, васкрснути и утврдити се нова, поносна Србија – земља слободних људи.

ЕКСПЛОАТАЦИЈА И ДЕГРАДАЦИЈА

Србија је данас поприште специјалног рата који се води против наше вере и нације, културе и наслеђа, и који је усмерен против нас као људи, а у име злокобне демо(но)кратије и злоупотребе људских права. Доведени смо у положај, где нас дојучерашњи домаћи лопови и увозни криминалци, а сада „угледни“ бизнисмени и сарадници или налогодавци режима, уцењују нехуманим условима рада, не плаћајући своје обавезе и третирајући нас као своје власништво у нашој сопственој земљи.

Док експлоатација радника, који су остали без икаквих права, поприма застрашујуће размере, безобзирни властодржци и партијаши, који су продали или поклонили наше фабрике, државну и друштвену имовину, уништавајући притом економију Србије и животе милиона Срба, у својој су обести осиромашили и готово разорили читав један слој становништва, оставивши га без икаквих прихода, без посла, неисплаћеног радног стажа, без услова за пензију, назвавши га цинично – „губитници транзиције“. На тај начин, србске раднике осудили су на полуживот недостојан човека, да као социјални случајеви, само без икакве надокнаде, попут номада без домовине, лутају од немила до недрага, тражећи било какав посао, не би ли својој деци и себи обезбедили частан али крвав хлеб и спас од јавних казана и понижења. То је задужбина демократије, транзиције и евроатлантских интеграција, које целу нацију одводе у ропство, експлоатацију и деградацију.

Сељаци су уместо субвенција добили педерске параде, интелегенција је уместо обећаног посла у струци добила европске лопате и евроунијатске шарене лаже, а нашим женама је уместо породице и деце понуђено бесплатно утробно чедоморство и сваки неморал. Србском народу се уместо националног поноса и достојанства, нуде сатанистички евро-хедонизам, фанатична србомржња, јавна педерастија, бесплатне хирушке промене пола, наркоманија и проституција, идеологија блуда и моралног разврата. Једном речју, Србија се претвара у колонију обезглављених робова, под влашћу корумпираних политичара, тајкуна и белосветског олоша.

БУЂЕЊЕ

Тежина болести је јасна, и пуком константацијом исте нећемо много допринети оздрављењу нашег народог корпуса и коначном ступању на стазе препорода. Дакле, шта чинити и чему тежити?

Поново упућујемо на духовни преображај као на нужни предуслов сваког истинског прогреса. То је једини пут којим можемо покидати ланце, у које су нас везали демократски окупатори, партијаши и тајкуна, покидати копрене безнађа и апатије. Верујмо у победу и боримо се заједно и сложно за уистину србску отаџбину, очишћену од сваке деградације и понижења, за достојанствену србску нацију ослобођену од сваке експлоатације и либералног зла.

Национал-револуционарним духом, вером и поштеним радом, изградићемо и обезбедићемо наше породице, осветићемо наше животе и, уз Божју помоћ, васкрснуће и утврдиће се нова, поносна Србија.

Ново уређење наше отаџбине мора да обезбеди стабилну и јаку унитарну државу, посао и правду за све слојеве друштва, да у њему свако има своја права, али и да има тачно одређене дужности, како према себи и својој породици, тако и према Богу, ближњима и држави. Да свако буде запошљен на своју и општу корист и да се богатство, које се ствара кроз процесе радничког и интелектуалног прегалаштва, распоређује тако да корист има и сама држава као правно-политички оквир народне заједнице, наравно и послодавци и радници, тако да сви радни људи могу својим физичким и интелектуалним радом обезбедити личну и породичну егзистенцију, а не као до сада – само подмићени политичари и повлашћени лихварско-тајкунски несој, који под патронатом својих ционистичких господара живи од националне несреће и радничке муке.

Ми, национално свесни Срби, не можемо више у сопственој држави као просјаци тражити уступке од нељуди и њихових слугу, који су бомбардовањем наших градова, убијањем наших људи и деце, помажући наше вековне непријатеље и „демократском револуцијом“, а заправо преваром и ултиматумима, узурпирали власт, узурпирали наше земље и наш народни иметак.

НАЦИОНАЛ-СИНДИКАЛНИ САВЕЗ

Србски радник и сељак као носиоци стваралачке снаге нашег народа, налазе се у епицентру свих удара изазваних сталним економским турбуленцијама. Њихова улога посебно је битна у будућој националној револуцији, која пак зависи управо од радничке свести о неодвојивости борбе за економски бољитак од борбе за националну слободу. Управо зато се национал-синдикалистички принцип, о коме је већ било речи, намеће као једини одговор постојећем наказном стању. Стога се поставља логично питање о  начину његове реализације?

Јасно је да се штрајковима мањих група обесправљених радника не постижу значајни и суштински ефекти. Потребно је првенствено одбацивање свих лажних синдиката, левичара и комуно-анархиста, који служе интересима експлоататора и ненародног режима а не радним људима, и безусловно уједињење свих радника и радно способних људи, те свих незапослених и студената у јединствени монолитни блок национално-синдикалног савеза, који ће изнедрити нову националну елиту и који ће бити одлучујући фактор у остваривању тражених права. У спровођењу свих радничких и народних протеста треба тежити удруженој и масовној радничкој акцији, која је једини рецепт за остваривање националне слободе и социјалне правде.

Наводна решења, појединачни договори и социјални програми, заправо су перфидни механизми са одложеним дејством, који ће на крају те исте раднике ипак оставити на улици и преквалификовати их у кориснике народних кухиња.

Штрајкови глађу преварених радника, ратних ветерана, војних и цивилних инвалида, режим и партијаше не дотичу уопште и служе им само за подсмех и вежбање бруталности својих плаћеничких хорди, које служе углавном за премлаћивање и хапшење честитих, али осиромашених и напаћених људи, а нарочито национално свесних родољуба који бране своје породице од либералног капитализма и туђинских деструктивних елемената.

Уз помоћ својих плаћеничких лажних синдиката и својих наоружаних јаничара, ова антисрбска власт остварује своје издајничке планове без већих проблема. 

Зато је потребан јединствени социјал-национални фронт, ради успешног слома  ненародног режима. 

У постојећим околностима, изборима се не мења ништа. Опозиција обећава оно што народ жели да чује, а када преузме власт, бивша опозиција постаје део истог анти-народног Система.

Ни мирним протестима и бесмисленим прикупљањем потписа не постиже се апсолутно ништа.

Да бисмо живели достојанствено, као људи, од свога рада а не од милостиње однарођених властодржаца, ми морамо срушити овај паразитски Систем до темеља. Ми, србски националисти, морамо победити Систем, сачувавши се претходно од његовог разорног утицаја, и преузети нашу отаџбину из руку експлоататора, успоставити народну власт и обезбедити будућност за своју децу. Зато је неопходна масовна акција и мобилизација свих здравих народних снага и заједничко, паралелно деловање нових, уистину независних радничких синдиката и широког националистичког фронта против слугу ционистичког поретка, а у корист националних и социјалних захтева данашњице.

Организујући заједничку национал-синдикалну борбу, за своју нацију и своја радничка права, кроз ново буђење слободарске и социјалне свести, саздаћемо несаломиви фактор победе на национал-социјалном фронту, где се води битка за нашу земљу, веру и крв.

БОГ, НАЦИЈА, РАД!

НОВИ ЗЛОЧИН ОКУПАТОРА!

По стишавању (пост-)изборне халабуке у Србији, НАТО окупатор на светој србској земљи наставља са провокацијама и злоделима, у циљу јачања притиска на србски народ са севера покрајине. Наиме, јутрошње насилно уклањање барикада са магистралног пута Лепосавић - Косовска Митровица - Приштина у Рудару, иницирало је сукоб између окупаторских војника и народа који истрајно и непоколебљиво стоји на бранику властитог кућног прага.

Услед свог пословичног кукавичлука, војници КФОР-а су при рушењу барикада посегнули и за ватреним оружјем, што овдашњи антисрбски медији и властодржци срамно прећуткују, иако ране код повређених Срба, као и изрешетане фасаде србских домова, то недвосмислено доказују. Такође, прећутали су или маргинализовали овдашњи изроди и целокупно данашње брутално малтретирање народа од стране КФОР-а, уз претресање станова и уништавање аутомобила и других објеката у србском власништву, али такво медијско помрачење већ одавно не изненађује све оне који су свесни репресивног и пропагандног карактера антисрбске машинерије.

Иначе, ново насиље НАТО окупатора није ни мало поколебало србске бранитеље, који су као и при досадањшим истоврсним ситуацијама одмах почели са прављењем нових барикада, без којих је већ скоро годину дана немогућ миран сан наших људи на северу косовско-метохијске земље.

Па ипак, упркос злочину окупатора и очекиваном срамном и млаком држању овдашњих нових-старих властодржаца и медија поводом наведених актуелности, један данашњи догађај осветлео је образ Србије и њене престонице. Наиме, београдски матуранти су на згражавање читаве антисрбске булументе, током данашње прославе завршетка школске године, у центру града пружили подршку и свом народу на Косову и Метохији који се бори за опстанак, као и србским сужњима у хашкој тамници. А управо тај национално освешћени део младе Србије подгрева веру у истински преображај, чији ће бљесак у своје време и најавити ослобођење србског Косова и Метохије и свих наших окупираних крајева!

ПРАВОСЛАВЉЕ И ДЕМОКРАТИЈА

Живимо у несрећном раздобљу које је преплављено огромним бројем политичких заблуда србске интелигенције. О далекосежном погубном учинку и утицају тих заблуда тек предстоји помније промишљање и анализирање, јер велике су и готово непремостиве тешкоће на које наилазимо покушавајући да озбиљније досегнемо упориште са којег би најцеловитије сагледали садашњу србску политичку ситуацију.

Еуфорија и непромишљеност јесу основне карактеристике уласка неких људи Србске Православне Цркве у интензивније јавно исказивање својих политичких ставова и гледишта о држави, нацији, историји, економији итд. Притом је симптоматична једна, благо речено зачуђујућа, неупитност у одобравајућем подразумевању и преузимању извесних појмова о политичкој организацији државне власти као и активно, у неким случајевима партијско, залагање за њихово остварење.

Заслепљени сјајем прелестне привлачности коју демократија има као политички симбол у свести савременог човека, неки наши хришћани (међу којима и део архијереја, свештенства, па чак и монаштва) без елементарне богословске критичности и политиколошке упитности, заговарају своје бесловесно поверење у западну демократију и заблуду о тобожњој црквеној хришћанској демократији, или чак некаквој „светосавској демократији“ или пак „теодемократији“. Као кондензат ноторне политичке неписмености и државотворне неприсебности, ову бесмислену сложеницу „теодемократија“ налазимо у „Предлогу србског црквенонационалног програма“, обзнањеном у часопису „Глас Цркве“ (3/1989): „Ми хоћемо у заиста хришћанску Европу, где ће Бог и човек бити заједно, где ће се градити срећа и мир за пример читавом човечанству, где неће владати сувопарна демократија ни стара теократија, већ стваралачка и истинска теодемократија“.

Заиста је потресна политичка, историјска, државотворна и, пре свега, духовна наивност и незнање изречено у овој претенциозоној реченици. Прогутавши флоскулу аut democratia, aut tyrranis („или демократија или тиранија“), флоскулу која се у сваком иоле озбиљнијем политиколошком контексту показује као пука парола својеврсне политичке идеологије и идолатрије, они махнито запомажу о демократији и демократизацији, чиме жалосно поспешују растројство светосавске државотворне благоразумности и одсутство политичке присебности.

Неозбиљно је, а пре свега недостојно његовог свештеног богопризвања, да србски хришћанин плаћа данак погубности политичких заблуда наше бесловесне интелигенције поникле и духовно отхрањене на идеолошком слепилу црвеног партијског једноумља. Јер ономе који је кроз благодат Свете Тајне Крштења и Миропомазања примио печат дара Духа Светога – то јест дар благодатне прозорљивости у разликовању свих духова, па и оних политичких – непримерена је државотворна неопрезност или несмотреност олаког прихватања и непромишљеног пристајања уз нешто што је по свом пореклу и суштинском усмерењу и назначењу сасвим нецрквено, тачније, противцрквено – а то је, свакако, демократија!

На нашој потпуно дезоријентисаној политичкој сцени (тачније, политикантском вашаришту) и не очекује се политичка прозорљивост светосавске државотворне разборитости и целомудрености, али међу хришћанима она је заиста conditio sine qua non. Гледано са православног становишта, о чему је заиста реч када је у питању демократија? Али пре свега, чујмо шта о њој каже један познати и компетентни западни проучавалац демократије као облика политичке организације државне власти: „Појава речи која има такав статус је готово јединствена у историји људског језика. Највероватније је да се никада раније није догодило да исти политички термин, који је за врло дуго времена био употребљаван у похвалном, погрдном и неутралном смислу, буде прихваћен готово једнодушно као главна политичка парола безмало свих политичких партија“.

Без обзира што у политичкој теорији постоји мноштво различитих одређења демократије и што сви који исповедају култ демократије не служе истом политичком идолу, ипак се може наћи једно умесно и подстицајно дефиницијско полазиште и упориште. Међу најпознатије, најпопуларније и етимолошком значењу речи најближе дефиниције спада свакако и она чувена Линколнова, по којој је демократија „владавина народа од народа и за народ“.

Али ствар више није баш тако саморазумљива ако се упитамо о којем и каквом народу је реч? А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него илустративне следеће речи владике Атанасије Јевтића: „У свом односу према Богу сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају – према Xристу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи није Божији и да није на свој – богопромисаони – начин изабрани народ. Јер ми верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа, верујемо у Божији спасоносни план – домострој (икономију) – за сваки народ и свако људско биће. 0 томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола Павла изговорена многобожачком народу грчком у Агини. 'Бог који је створио свет и све што је у њему, који сам даје свима живот и дисање и све, Он је изједнога човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења – да граже Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни одједног од нас; јер Њиме живимо и крећемо се ијесмо, јер смо и род Његов' (Дап 17,24-29). Сваки је, дакле, народ 'позван' и 'изабран' народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, какоје рекао Владимир Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него оно што Бог мисли о њему у вечности“. 

Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема. Јер прецизносмисленим разлучивањем са православног становишта, о једном народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни гласноговорници демократизације не знају, или пак губе из својег духовног вида, јесте да се појмом демос адекватно именује само једно – и то најгоре – стање односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу исказују стања историјски конректних односа једног народа према Богу.

Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла, нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца (грч. етни): 11,25; 15, 9.10.11.12.16.27.

Лаос је крштени етнос (Мт 28,19; Лк 24,47), свети народ, освештани етнос (етносагион – 1 Пт 2,9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ који је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног јеванђелског примера: „А приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (panta ta etni) крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 18-19). А Апостол Петар у својој Првој посланици објашњава хришћанима шта је у ствари лаос као истински народ Божији: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ (етнос) свети, народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте народ (лаос) БОЖИЈИ; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Пт 2,9).

Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важио знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем, који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Xриста и све хришћане (Дап 19,23-40).

И заиста, као пре две хиљаде година, тако и данас, демос и демократија имају исти предзнак, циљ и учинак. То је бесомучна борба против Xриста и свега што је хришћанско. То је, такође, глобална манипулација обезбоженим масама које робски извршавају оно што желе јудеомасонски лихварски сатанисти. Другим речима, демократија је по преимућству антихришћанска политичка идеологија којом се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених хришћанских нација.

Морамо имати у виду да је процес претварања једног народа у демос прилично дуготрајан. Њему претходи и условљава га низ јеретичких инфекција духовног организма тог народа, и те инфекције су, у ствари, нека врста погубне припреме за коначно – увек насилно – извођење, тачније истеривање из Цркве. Атеистички политиколози и теоретичари то истеривање називају „либералним и социјалистичким револуцијама“. Када је реч о западним народима, генеза њиховог процеса демократизације јесте следећа: револуцијама седамнаестог и осамнаестог века претходили су духовни ломови и догматска испадања (филиокве, папоцезаризам, индулгенције итд.) римске патријаршије из окриља Православља, то јест из благодатног окриља Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и погубно упадање у вртлог јереси и кривоверја.

Србски „демократски развитак“ је процесом секуларизације у јаком смислу отпочео у осамнаестом веку серијом догматско-литургичких инфекција и раслабљивања; увођењем туђег језика (новорускословенског) за богослужбени и коначним одрицањем од својег (старосрбског); примањем раскалашног барокног сликарства уз бахато одбацивање собствене васкрснорадосне иконографије; увођењем на богослужење бесомучних хорских егзибиција уместо смерног ангелогласног појања; уласком латиномислећег схоластичког кривоверја у православну богословску мисао (учење о прародитељском греху као наследном греху, пијетизам, морализам, јуридизам). У деветнаестом веку, стварањем Кнежевине Србије наступа период државотворне пометености и смутње чију крваву кулминацију ће осетити тек двадесето столеће. Наместо домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш државни Дом запоседа најопакији партијашки егоизам који незауставиво растаче органску снагу србске нације. Данас, на самом крају двадесетог века, степен наше државотворне раслабљености јесте већи него икада до сада. Речи „демократија“, „демократизација“ постале су магијске формуле и мантре Новог светског поретка које уверени у њихову моћ важно и озбиљно употребљавају обмањујући и себе и друге. Чак се и поједини архијереји наше Мајке Цркве хвале демократијом и демократским поретком који постоји у Православној Цркви! Притом, на жалост и њихову и нашу, потпуно губе из вида да саборност и демократија јесу два потпуно различита, штавише искључива појма.

Демократија је антисаборна, антицрквена и антинационална идеологија Новог светског поретка, тачније – демократија је глобално политичко сујеверје Новог светског поретка које исповедају они који не могу или више не желе да хришћански разликују духове.

У демократским државним порецима носилац политичке делотворности нипошто није личност, јер демократско друштво није заједнииа словесних и одговорних личности већ скуп безсловесних и неодговорних индивидуа над којима, тобоже у њихово име, перфидним демагошким манипулацијама влада бескрупулозна плутократска клика. „Демократија је настала из индивидуалистичког поимања друштва“ – констатује Норберто Бобио. По свом унутрашњем устројству демократија подразумева плуралистичку визију света и плуралистичко друштво, а то је друштво које не трпи ништа што је у онтолошком смислу сабирајуће. Таквом демократском друштву Православна Црква као Једна, Света, Саборна и Апостолска није ни због чега потребна нити пожељна. Оно ће Цркву третирати на исти начин и истим средствима као било коју од безбројних такозваних „верских заједница“.

Наше „црквене демократе“ вапајно и неразумено желе успостављање политичког поретка који је према Цркви индиферентан и атеистичан у пуном и правом смислу те речи. Они потпуно губе из вида веродостојну чињеницу да разлика између православне патриотско-политичке опције и становишта савремене демократије није тек формалне природе. Наиме, у оној мери и на онај начин на који се егзистенцијални став и егзистенцијално упориште православних хришћана разликује од егзистенцијалне позиције нехришћана, у тој мери се и на тај начин разликује православна политичка делотворност од неправославних. Разлика је, свакако, суштинска а не тек формална и маргинална. Јер у Православљу носилац сваке одговорне политичке делотворности није некаква безлична и анонимна индивидуа, нити пак скуп индивидуа груписаних у облику партије, странке или класе. У Православљу носилац политичке и јавне делотворности јесте конкретна и непоновива личност, а пошто је личност могућа само у слободној заједници, ондаје заједница личности најаутентичнији носилац политичке делотворности, у лику сталежа који једини омогућавају најнепосредније, најорганскије и најсаборније политичко функционисање једне државе.

Веродостојно искуство Православне Цркве је следеће: Unus christianus – nulus christianus („Један хришћанин значи – ниједан хришћанин“). Заједница личности није некаква неодговорна група која је своју политичку одговорност делегирала и пренела само на једног својег представника који ће онда заступати њене, in ultima linea, увек парцијалне интересе. Нипошто. Заједница личности јесте сабрање оних који су свесно, савесно, одговорно и одлучно – дакле, словесно – ступили у нов начин постојања по Xристу, другим речима, ступили су у простор у којем се догађа спасоносна љубав Бога Живог и Истинитог са људима живим и истинитим. Тај простор јесте Црква. Знајмо: демократско друштво је друштво које не сабира са Јединим Владарем, Богочовеком Xристом, већ – расипа.

Демократска политика није ни по чему „благообразна и по поретку“ (1 Кор 14,40), она није наговештај и иконични предокушај оне теодулске и стратократске „небеске политике“ (Фил 3, 20) ка којој смо уперени и делотворно стремимо још овде и сада. И на крају, може нам се приговорити даје демократски политички поредак атеистичке државе за хришћане мање зло од антитеистичког, богоборачког поретка тоталитарне државе. То је, свакако, несумњиво. Али, није ли нам речено и заповеђено да зло које мрзимо побеђујемо добрим (Рим 12, 9. 21) а не мањим злом?!

+ Небојша М. Крстић

(1964–2001)

СПОРТ, ЗДРАВЉЕ, РОДОЉУБЉЕ!

Целокупно васпитање мора да буде устројено тако да се слободно време омладинца употреби за користан развој његовог тела. Он нема никакво право да у тим годинама доконо глувари, већ треба после свог уобичајеног дневног посла да челичи своје тело и учини га снажним, да га не би једном и живот затекао сувише меканог. Ово испланирати и спровести, усмеравати и водити, задатак је васпитања младих, а не искључиво упумпавање такозваног знања. Омладинац такође треба да одстрани представу као да је бављење својим телом лична ствар сваког појединца. Не постоји никаква слобода која омогућава да се греши на рачун потомства, а тиме и нације.

ИЗ ПРИНЦИПА!

Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај србски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!

РАСНИ НЕМИРИ У ИЗРАЕЛУ!

Док су предлози за смањење масовне имиграције у Европи суочени са непосредним таласом застрашујућих критика из Европске Уније, тзв. невладиног сектора и локалних јеврејских заједница и организација, светски медији ћуте о израелском плану за ограничење афричке имиграције. Израелски премијер Нетанијаху је изјавио како афричка имиграција угрожава безбедност и јеврејски национални идентитет. Он је додао да Израел покушава да смањи масовну имиграцију из Африке, указујући на потребу да се изгради баријера на граници са Египтом, те да влада ради на томе да депортује илегалне имигранте. Недељу дана пре тога, министар унутрашњих послова Израела Ели Исхаи је изјавио да се већина афричких имиграната бави криминалом те да стога треба да буду ухапшени и депортовани у земље порекла. А у среду 23. маја, дошло је до ескалације насиља против афричких имиграната у Израелу. Машући израелским заставама и узвикујући пароле против „обојених“ имиграната, становници јужних градских четврти Тел Авива марширали су градом, након чега су уследили напади на црначко становништво, њихове домове и радње. Док је руља узвикивала пароле попут: „Црнци одлазите!“, чланови израелског парламента и високи званичници, попут Мири Регева и премијера Нетанијахуа, слали су анти-имигрантске поруке попут оних да се морају протерати из Израела, те да су они велика опасност за сигурност и идентитет јеврејске државе. Треба имати у виду да се се не могу ни замислити слични покушаји у некој од европских земаља, где се и сам предлог за решавање имигрантског проблема суочава са лавином оптужби и напада, и то понајвише од стране јеврејских организација, које углавном стоје иза свих промотера мултирасног и мултикултурног друштва.

СЛАВА ХЕРОЈУ!

Безбројна војска руских јунака, који су своје животе положили за Веру и Отачаство, допуњена је у наше дане за време Чеченског рата. Руски војници су били принуђени да се сретну са невиђеним у историји Русије зверством и терором, усмереним против руског народа, због чега је од сваких четрдесет људи који су раније живели у Чеченији, у животу остао само један. За то време прозападна и русофобска средства јавног информисања и такозвани „правобраниоци мањинских народности“ трудили су се да изопаче руску новију историју, блатећи Русе и правдајући злочине исламских терориста. Ситуација идентична оној у србским земљама. Нека би дао Бог да заувек замукну ова лажљива уста! Истини у славу и бесмртним сведоцима Истине, херојима и мученицима у вечни спомен, објављујемо ову песму посвећену руском војнику Евгенију Родионову, пострадалом за Христа и вољену Русију 23. маја 1996. Ако Бог да, у новом броју нашег магазина „Војска смене“ читаћете и текст о овом савременом Победоносцу.