субота, 30. април 2011.

Потуричко-усташки комплекс и генетичка манипулација


Комплекси хрватских и потуричких србомрзаца, који свој „национални“ идентитет не могу темељити ни на чему другом осим на пукој и примитивној србофобији, одавно су нам познати. Услед недостатка било чега уистину сопственог а узвишеног, као и услед срамотне и злочиначке прошлости, наши локални душмани истрајавају у незаситој потреби да фалсификују научне чињеницe, присвајају србско наслеђе и криво приказују србски идентитет.

Историја

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије која србски народ покушава представити као
производ турско-влашког елемента, желећи тиме да нарочито искаже како су Срби наводно, у великом делу свога расног бића, носиоци турског елемента. Међутим, у последње време све је јача и међу „Бошњацима“ оваква пропаганда, праћена све присутнијом тежњом за афирмацијом средњевековне историје БиХ, не би ли је присвојили и користили као доказ свог „неазијатског“ карактера. Овде се заправо ради о једној од мноштва фаза у коју периодично улази значајан део псеудобошњачке потуричке популације, за коју је у историји забележен рекордан број промене сопственог националног изјашњавања. Дакле, реч је о екстремном комплексу и кризи идентитета, који се услед непостојања афирмативног и стваралачког принципа огрће плаштом нихилизма и деструкције, настојећи да околину прикаже црњом и од себе самих. Посебан трн у оку представљају им управо они који нису „продали веру за вечеру“, и чије постојање не даје мира потомцима преверених предака, све док истрајавају на њиховој странпутици.

Ничим аргументоване бесмислице потуричко-усташког накота, које потичу од искомплексираних србомрзачких
научника који услед ништавности сопствене националне идеје покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу Образовање и одржање српске нације, позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором Костић закључује следеће: Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима... сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ. Тим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора.

Ставови и сведочанства страних научника и истраживача, елитама наших душмана добро су познати. Ипак, нови научни метод, који узгред неки проглашавају за најмеродавнији, поново је разбуктао старе духове, и подстакао ново врзино коло антисрбске манипулације и безочних лажи.


Генетика


Наиме, историјском, лингвистичком и антрополошком методу истраживања порекла и узајамне сродности народа и етничких група, крајем протеклог и почетком овог века, придружио се и генетски метод, сагласно напретку генетике као науке. „Резултате“ добијене генетском методом истраживања генофонда различитих народа путем хаплогрупа, хрватски и „бошњачки“ србофоби покушавају да представе као доказе својих становишта.
Наиме, у људској генетици, ДНК хаплогрупе Y-хромозома су групе које се међусобно разликују по непромењивим деловима Y хромозома ДНА ланца. Они остају исти из генерације у генерацију, преносећи се са оца на сина.

Гледано глобално на резултате оваквих истраживања путем хаплогрупа, стиче се утисак да је овакав метод подобан да наговести многе чињенице, али не и да формулише дефинитивне референце о етногенези и узајамном сродству различитих народа. Јер, иако овај метод даје доста лочичних резултата, попут чињенице о сродству многих суседних народа, постоје и резултати који су веома мало логични јер стварају такву иреалну генетску слику по којој су Срби ближи Швеђанима (код којих такође доминира хаплогрупа I) него Бугарима, Украјинцима или нпр. Немцима, што је свакако апсурдно. Због тога, генетски метод не би требало користити самостално већ кумулативно са антрополошким, лингвистичким и историјским методама.

Динарска хаплогрупа – I2



С обзиром да је по мапама генетских истраживања светских генетичких организација
, присуство хаплогрупе I2 најприсутније у облстима динарског плансинског масива (где антрополошки доминира и динарски расни подтип), ова хаплогрупа са правом носи епитет „динарска“. Најужи појас, то јест језгро са највећом концентрацијом ове хаплогрупе обухвата велике делове Далмације и Крајине, читаву Херцеговину, као и делове централне и западне Босне. Највећи део ове области (језгра I2 хаплогрупе) налази се данас на територији псеудодржаве БиХ (а солидан њен део протеже се и на данашњу Републику Хрватску). Управо ову чињеницу потуричка пропаганда све учесталије користи као доказ сопствене тезе о аутохтоности „бошњачке нације“, која по гласноговорницима оваквог става у свом генофонду у највећој мери чува наслеђе староседелаца динарских простора и има најмањи удео турског генетског уплива. По тези ове „бошњачко-расне“ теорије, Срби су генетски битно различити од „Бошњака“, услед наводно снажних примеса турске и влашке крви. Ипак, овакав став заснован је на манипулативном истицању неистинитих премиса, из којих природно проистиче погрешан закључак.

Као прво, на територији основног прстена (језгра) хаплогрупе I2 (видети на слици горе), такозвани „Бошњаци“ уопште нису најбројнија групација. Пре геноцида и масовних протеривања вршених средином и крајем протеклог века, етнички најбројнији у овој области били су православни Срби, док су то данас потомци покатоличених Срба – далматински и херцеговачки Хрвати (упоредимо мапу концентричних прстена заступљености I2 хаплогрупе са етничком мапом БиХ).

Друго, област најужег прстена I2 хаплогрупе истовремено је и етнички најчистија област у смислу да унутар њега становништво које етнички не припада србско-хрватско-„бошњачком“ елементу, готово да и непостоји. У тој чињеници лежи други манилулативни чинилац потуричке мегаломанске тезе, јер генетска истраживања нису вршена по националном критеријуму већ по грађанском. С обзиром да Република Србија данас има значајан проценат несрбског живља (од чега добар део чине Цигани, чији је генофонд логично потпуно другачији од србског и као такав битно утиче на генетску слику Србије), а БиХ и Хрватска имају вишеструко мањи проценат мањина, јасно је због чега се територија Републике Србије налази изван примарног и секундарног прстена I2 хаплогрупе. Јужни део Републике Србске (Херцеговина), у коме готово да и нема несрбских мањина, припада примарном прстену, а постепен прелаз од густе ка ређој концентрацији ове хаплогрупе може се лепо уочити на територији данашње Црне Горе, ако упоредимо густо динарске северозападне делове са „бледим“ југоисточним и источним крајевима насељеним великим бројем Шиптара.

Такође, приметно је на мапи да се потуричко становништво из Рашке области ни по чему не одражава и не одликује у односу на околну србско-православну популацију. Једино генетско истраживањe које није имао грађански већ национални/етнички критеријум, било је истраживање унутар БиХ, где су узајамно упоређивани резултати за Србе, Хрвате и „Бошњаке“. Међутим, ово истраживање, по коме Срби имају најмању а Хрвати убедљиво највећу заступљеност хаплогрупе I2
, не може се узети као веродостојан показатељ, јер је извршено не само на веома малом узорку (од 256 особа) већ и на сасвим нерепрезентативном узорку, макар када је реч о Србима. Наиме, по мапи која је приказана у извештају истраживања, види се да Срби из Херцеговине скоро уопште нису узимани као узорак, а управо се ова област налази у језгру концентрације I2 хаплогрупе. Ово тенденциозно истраживање очигледно је извршено са злом намером да се путем кривих премиса добије неистинит закључак, чији ће се резултати користити у пропагандне сврхе.

Антисрбска пропаганда настоји да значајно присуство хаплогрупе Е1б1б, или присуство хаплогупа Ј и К у Србији, прикаже као доказ наводног турског генетског уплива. Међутим, осим што се овде (као што смо већ скренули пажњу) потискује чињеница да је реч о подацима за територују а не за конкретну нацију, треба рећи и то да се ни једна од ових група не може означити као „турска“. Наиме, ни једна од њих у шареноликом турском расном бићу не прелази 12 посто. Уосталом, хаплогрупа Ј која је од поменуте три најприсутнија у Турској, вишеструко је учесталија у другим земљама (јужно од Турске) него на малоазијском полуострву.

Сој против несоја


Студиозна истраживања јужнословенских научника из других области, попут Цвијића, Дворниковића или Малеша, јасно указују да између Срба, Хрвата и „Бошњака“ нема битних разлика на физичко-биолошком, то јест антрополошком плану.

Постоји ипак значајна психолошка диференцијација, која је почела да се рађа још у периодима превирања и преверавања, а која битно утиче на каквоћу рода. Јер народ, или његов део, може да промени свој карактер услед специфичних и неприродних процеса и несрећних историјских околности. Може и упркос квалитетним природним претпоставкама, јер челичење народне душе много више оплемењује нацију од пуког чувања генетског материјала, као што је каљање квари. Уосталом, мало подручја у свету је имало такву дубину расне диференцијације, када под притиском окупатора отпочиње процес одвајања жита од кукоља. Наравно, нису сви под једнаким условима и под једнаким притиском променили веру или народно име, тако да не можемо у овом погледу генерализовати све исламизоване или похрваћене Србе. Ипак, верујемо у Божију промисао и у процес повратка србском корпусу свих оних у којима пламти дух наших старих који су били верни Завету. Све остале међу њима, који су услед вековне арабизације и кроатизације духовно и етички огуглали за повратак Завету, не можемо назвати другачије него кукољем.

Дакле под „кукољем“ подразумевамо и „Бошњаке“ као потомке Срба који су, махом ради стицања или очувања привилегија, прихватили веру окупатора, као и савремене Хрвате, као мешавине разних елемената (пре свега покатоличених Срба и остатака старих средњевековних Хрвата) склепане од стране Ватикана са циљем борбе против Православља. Ни једни ни други нити су имали нити имају икакву харизму националне идеје, или елементе националне самобитности. И Јосип Франк и Анте Старчевић, као ствараоци новохрватске народне идеје, морали су да се прихвате примитивне србомржње, као јединог могућег везивног ткива хрватског „национа“. И потоњи поглавници Хрвата уједињавали су подаништво искључиво на темељу мржње према суседном народу, који је својом херојском борбом за слободу, својом верношћу заветима предака и својом чврстином, светлео као сушта супротност свим хибридним накотима.

БОРИВОЈЕ М. КАРАПАНЏИЋ 1921-2011

У петак 16/29. априла, у Кливленду (САД) уснуо је у Господу велики србски интелектуалац и национални делатник, Боривоје М. Карапанџић.

Рођен је 1921. у Ваљеву, а основну школу и гимназију завршио је у Бијељини, где му је отац службовао. Дипломирао је на учитељској школи у Шапцу.

Услед патриотског и хришћанског васпитања, већ као средњошколац приступа покрету Збор, а током рата се бори у редовима Србског добровољачког корпуса. Као емигрант, боравио је у логорима у Италији и Немачкој, где се и оженио, да би 1950. емигрирао у САД.

Карапанџић је један од најплоднијих србских емигрантских писаца. Аутор је 35 књига, претежно историјске тематике, од којих је најзначајнија „Грађански рат у Србији 1941-1945“. Године 1989. добија признање и у отаџбини, поставши почасним чланом Удружења књижевника Србије. Са супругом Љиљаном, имао је шесторо деце.

Сахрањен ће бити у Кливленду, где је провео и стваралачки и радни век (као геометар).

недеља, 24. април 2011.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

В начале было Слово, и Слово было у Бога, и Слово было Бог...

ДИМИТРИЈЕ В. ЉОТИЋ (1945-2011)

Данас, 24. априла 2011. године када прослављамо дан Васкрсења Христовог, навршава се 66 година од погибије Димитрија Љотића, једног од најзначајнијих учитеља Србске идеје у протеклом столећу и једног од утемељитеља савременог србског национализма. За Светог владику Николаја, Димитрије Љотић је био «политичар са крстом» и «идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости».

Клеветан и прогањан од стране свих непријатеља србског народа, био је и биће узор и инспирација свим србским националистима који увиђају истину да је духовна револуција појединца и заједнице предуслов сваког другог преображаја.

О Димитрију Љотићу увек је са најдубљим поштовањем говорио и блаженопочивши четнички војвода Момчило Ђујић. Тако је у разговору за београдски НИН, објављеном 13. јула 1990, војвода Ђујић између осталог рекао:

«Ја сам са њим први пут разговарао у Словенији, али тврдим: јесте био велики човек… Знате, да није било Љотића не би било Недића. А да није било Недића, Србство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били потребни Србима као два ока у глави.»

Најбољи суд о свакој «контроверзној» личности (а такав статус у данашњој Србији имају Љотић и његови следбеници), дају неутрални а честити људи. Стога ћемо овим поводом цитирати осведоченог пријатеља србског народа, Хермана Нојбахера, који је у бури Другог светског рата пожртвовано радио на спасавању србског народа, баш као и Димитрије Љотић.

«Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим, није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије… Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан…

Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције…

Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године… Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба који су били протерани из Хрватске… Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.»

Након повлачења србских националних снага у Словенију, Димитрије Љотић је са Светим владиком Николајем неуморно радио на формирању уједињеног србског националног фронта против комуниста. Али жељени циљ, нажалост, није постигнут. Запутивши се на састанак са Патријархом Гаврилом и Владиком Николајем, Љотић је погинуо у аутомобилској несрећи, недалеко од Илирске Бистрице. Његово тело пребачено је у Горицу где је обављена сахрана. Над одром Димитрија Љотића Владика Николај је одржао беседу, у којој је између осталог казао:

«Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаћe.

Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!

Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Србству. Он сада припада Небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.»

недеља, 10. април 2011.

КО СЕ СЛУЖИ ГОВОРОМ МРЖЊЕ?

Најновија пројава србомржње од стране потомка и имењака комунистичког зликовца Јосипа Броза (у којој износи како је број убијених Срба током лажног ослобођења 1944. требао бити још већи), само је огледало наше актуелне народне посрнулости која омогућава свакојаким србомрзцима да сеју своју ироничну пакост и изругују се србским жртвама црвеног терора.

Не страхују такви злотвори од марионетских „правосудних“ институција, које су заинтересоване једино за прогон националиста и оних који су бранили Србство, попут бишег градоначелника Требиња Божидара Вучуревића, недавно ухапшеног од стране издајничке власти у Србији.

Али такав сплет околности не сме да нас поколеба, већ напротив, да нас подстакне да и даље деламо још снажније и одлучније. Јер свесни део србске младости, који је жељан националног препорода и социјалне правде, мора се окупљати под знаменом Победе, који разгони сваког непријатеља. А накот комунистичког наслеђа, осим у актуелном демонократском режиму, има своје представнике и у лицу антисрбских левичарских организација, које имају од стране Система поверен задатак да погрешно каналишу незадовољство омладине у Србији.

Такви дежурни борци против Србства, национализма и здраве памети, који се између осталог, крију испод фирме Антифашистичка акција Новог Сада (АФАНС), у свом последњем обраћању напали су и Србску Акцију. Међутим, никога више не узбуђује лудачко хистерисање поводом „фашистичке претње“ оних који фашизам виде свуда у србском друштву, од Цркве и Академије, преко одређених НВО и партија до фудбалских трибина. Матрица је поновљена већ безброј пута. АФАНС тврди да је патриотизам болест, те је самим тим свако ко се не стиди свог србског имена аутоматски болесник, а ако такав неко одлучи да се на било који начин ангажује у јавној сфери, он се за афансовце од болесника претвара у фашисту. На крају крајева, на својој званичној презентацији, АФАНС је у фашисте убројао све следбенике „Хитлера, Недића, Љотића, Милошевића...“ Наравно, ово су само највидљивији фашисти, али човек може бити фашиста и ако не следи Љотића и Милошевића. Круг потенцијалних фашиста се тиме бескроначно проширује. Оваква конструкција, као што смо већ поменули, никога више не узбуђује, а нас најмање. Када би се ми бринули због АФАНС-а и њихових трабаната (али и њихових господара) Србска Акција не би ни постојала. Да је само још један празан напад са морално деградиране левице и њихово вашарско опањкавање у питању, не бисмо се ни трудили да реагијемо. Неки марксисти су нам већ прилепили етикету фашиста, па што бисмо се потресали када то исто чине њихови идеолошки пријатељи из АФАНС-а? Неки би рекли: пси лају, а каравани пролазе.

Ипак, овај случај је мало занимљивији. АФАНС је успео да споји неспојиво. Са једне стране таксативно су споменуте неке организације: СНП Наши 1389, Национални строј, Образ, Крв и Част и Србска Акција. Не улазећи у све крупне разлике између ових организација, дефинитивно је да нас АФАНС све ставља у исти кош. Питање је само шта нас то чини истим у очима афансовских агитпроповаца? Наравно, реч је о елементарном патриотизму, или макар позивању на њега. У складу са мантром патриотизам је болест, свако ко поседује и најмањи осећај патриотизма и жељу за деловањем у јавној сфери, без обзира на карактер тог патриотизма или идеолошки профил, за афансовце постаје непријатељ. Дакле, ту смо! АФАНС је препознао Србску Акцију као свог непријатеља. Деловање Србске Акције некоме много смета. Сметамо им из три основна разлога. Прво зато што је Србска Акција патриотска и националистичка организација. За политичке комесаре АФАНС-а и поносне настављаче партизанштине, Акција је самим тим непомирљив непријатељ. То друштво се одавно изјаснило шта мисли о национализму. Прво су поручили да је патриотизам болест, а потом да је „стрељање ОК“. Када се споје два и два, јасно је да АФАНС сања еутанизију свих „болесних патриота“. Одакле долази та афансовска мржња према Србству и патриотизму, али и ко стоји иза њих и у чијој служби су ови антисрбски јуришници сакривени иза маске антифашизма, друго је питање. Ипак, познајући политичке, колегијалне и пријатељске везе између АФАНС-а, Анархосиндикалистичке иницијативе, Лиге социјалдемократа Војводине, Либерално-демократске партије, Партије рада, неких познатих НВО (Жене у црном, Југословенски комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права...) и неких овдашњих и страних институција, ствар постаје много занимљивија. Друго, сам национализам Србске Акције не би представљао посебан проблем када ова организација не би заиста и била акциона група. Скривачи из АФАНС-а препознали су наш активизам који се показује од улица србских градова, до србских факултета. Србска Акција је, дакле, са речи прешла на дела, огласивши активну борбу за своје циљеве. Афансовцима је потпуно јасно да празна реторика, лажљива пропаганда и бизарна манипулација, којом се иначе служе уз полуинтелектуалну маску и шминку жестоких момака (што све заједно представља само јадну позу), пада у воду када се нађе на истом терену са здравом националном србском идејом. До сада су можда и могли да ућуткају плашљиве и колебљиве, можда су и могли да праве проблеме партијашима, либералним патриотама или тугаљивим старим конзервативцима, али и самом АФАНС-у је јасно ко ће однети победу када се на истом пољу нађу сукобљени њихов и наш активизам. Треће, АФАНС препознаје да је Србска Акција организација која окупља идеалистичку омладину, стварајући тако основу за обнову србске нације и државе. Србској Акцији прилазе они који желе ту обнову, односно они који, рецимо то гласно, желе револуцију! Виде афансовци да ми нисмо шака јада и да не желимо труле компромисе са Системом, него радикалан раскид са њим. Такав раскид ми не желимо само у политичкој сфери, него заиста тражимо револуцију и уништење Система једнако у свим сферама његовог деловања (духовној, вредносној, културној, политичкој, економској).

Мрзе нас дакле зато што смо то што јесмо – Срби, активисти и револуционари. Мрзе нас не због наших мана, него управо због онога што су наше врлине. У тој мржњи су нас почастили листом епитета. Тако се у ономе што пише АФАНС закључује да смо антисемити, необразовани, затуцани фашисти који мрзе све што се имало разликује од њих. Ово се обично квалификује као говор мржње. Дакле, АФАНС нас мрзи и то не крије. Не стидимо се тога. Немамо намеру да им подилазимо или да их уверавамо да греше. На крај памети нам не пада да се упуштамо у тричава и банална објашњавања и доказивања да нисмо онакви какви нас они који нас мрзе приказују. Наша порука њима је јасна: мрзите нас! Мрзите нас слободно, и мрзите нас јавно. Блатите нас, вређајте и клевећите до миле воље. Наша борба је другачија. Освећени Светосављем и вековним искуством нашег народа, ми знамо да без смрти нема васкрсења, а да без страдања нема уздизања. Обртите пажњу на наш слоган „подвиг и борба“. Не бежимо ни од борбе ни од подвижништва. Нама је потпуно јасно да духовног, моралног и националног васкрсења србског народа неће бити без борбе и подвига, и то како личног тако и колективног. Такође нам је јасно да наша борба тражи жртве. Дакле, ако васкрсење Србства тражи да нас они који мрзе и нас и нашу нацију проклињу, оптужују, клевећу и блате, ми то са радошћу прихватамо. Радујемо се свакој отровној стрели коју АФАНС и њима слични на нас одапињу и примамо је са задовољством. Нећете нас уплашити, а што нас више нападате више смо убеђени да радимо добар и ваљан посао. Знамо ми ко је АФАНС, знамо и шта хоће и како хоће. Не плашимо се ми ни претњи физичким насиљем које се налазе на њиховој званичној презентацији, као ни њихове борбе „свим средствима“ (ово је већ питање за институције државе Србије, али како данашњи режим одавно толерише и подржава сваки вид антисрбског екстремизма, ни ово јавно позивање на насиље, линч и обрачунавање „свим средствима“ нас не изненађује у овом либерално-демократском изговору за државу). Па какви би ми то револуционари били када би нас промукло крештање АФАНС-ових насилника плашило? Ми то сучељавање очекујемо са радошћу. Нека крену, нека ударе на нас. Па ми и јесмо ту да се боримо, а не да јадикујемо. Без борбе нема победе! Наш труд, пожртвовање и идеализам ће се уз Божју помоћ, а нашу слогу, исплатити на корист целом нашем отачаству. Да нас нападате због наших мана тешко би нам пало, али мрзите нас због оног најбољег, највишег и најсветлијег у нама па се радујемо, јер знамо да ваша мржња према Србији никад неће надјачати нашу љубав. Радујемо се јер знамо да је дело јаче од празних речи, а наша истина од ваше лажи. Радујемо се јер знамо да смо отпочели судбоносан подухват и рачунамо на његов успех.

Даће Бог!