субота, 31. децембар 2011.

СРБСКИ ЕП ОД САДА И У ЕНГЛЕСКОМ ПРЕВОДУ

Истакнути енглески слависта Џефри Лок саставио је двојезичну антологију србских епских народних песама, које је сам одабрао и превео. Антологија почиње стиховима песме „Женидба Душанова“: Кад се жени србски цар Стјепане...
Ова србско-енглеска антологија изабраних јуначких песама, читаоцима широм света омогућава да се упознају са оним делом србске народне књижевности коју светски познаваоци сматрају правим богатством. Џефри Лок је изабрао песме отпора, од првог јунаштва до песме о смрти Марка Краљевића, у настојању да србске великане представи свету.
Лок дели мишљење стручњака да србска епска поезија богатством тема, стилом и изражајношћу заузима светски врх у тој врсти стваралаштва.
Када читалац пожели да сазна више о јунацима песама, владарима и описаним местима, у другом делу књиге наћи ће објашњења илустрована репродукцијама слика Ђуре Јакшића, Паје Јовановића, Уроша Предића и других уметника. Ова антологија, на тај начин, поред књижевне вредности представља и значајан приручник о дугом периоду наше историје који се, мерен епском позијом, протеже од „Женидбе Душанове“ до „Почетка буне против дахија“.

среда, 28. децембар 2011.

О МАЈЧИНСТВУ


Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.
Када у својој посланици говори о Светој Тајни Брака, Свети Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.
Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Свети Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.
Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.
Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.
Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.
Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.
Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино.
Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.
Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја“. Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.

Епископ захумско-херцеговачки
Григорије

недеља, 25. децембар 2011.

ПРАВО ЛИЦЕ „АНТИФАШИЗМА“



Упознајте карактер, идеологију и животни стил људи који непосредно учествују у узурпацији новосадске касарне „Др Арчибалд Рајс“. Кријући се иза „невладиних“ организација и „културних пројеката“, овако се они заправо боре за младе и културу у Новом Саду. Погледајте овај видео и схватићете са каквим циљем отимају народну имовину, понижавајући Војску и државу, али и житеље Новог Сада.

субота, 24. децембар 2011.

ЧЕСТИТКЕ ШАМПИОНУ!


Наш најбољи боксер, носилац титуле шампиона Европе у верзији WBO, Ненад Боровчанин, одбранио је титулу савладавши у петак, 23. децембра, изазивача, Немца Ларса Бухолца. Честитке шампиону!

четвртак, 22. децембар 2011.

понедељак, 19. децембар 2011.

РАСНА ВЕРНОСТ




Раса је камен темељац на коме почива равнотежа нације. Она представља оно што је најстабилније у животу једнога народа. Када се интерес расе код једног народа потпуно стави на место нагона индивидуалног одржања, тада отпор овог народа према својим нападачима постаје бесконачан…
                                                                                                                    
Генерал Живко Павловић

недеља, 18. децембар 2011.

МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ


... Дознајемо од Италијана и ово: У селу, у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич србских специјалаца, који је одлично познавао свако дрво, сваки крш. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. Отац Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини србски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. Отац Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!... Идите, ја остајем!...
Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине за краља и отачаство, прича нам отац Радомир, по повратку.
Сва му је кућа изрешетана. Он забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља, са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг ријечима: Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевског! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!...
Чуло се још раније да је око 26. а по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву, Светог Алимпија Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забарикадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…
Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му доносили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.
Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да непријатељ никада не би био сигурн гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…
Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући, како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу…
Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Бјелопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи: Ви идите, ја остајем!... Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату…

Митрополит Амфилохије (Радовић)
Љетопис новог косовског распећа
Дневнички и други записи (март-август 1999.)

субота, 10. децембар 2011.

МУЖЕСТВО


Мужество је неузнемиреност од страха пред смрћу, неустрашивост у невољама, срчаност пред опасностима и изабирање часне смрти радије него срамног избављења.

Чини се мужественијим онај који је надвладао страсне жеље него онај који је надвладао непријатеље, јер теже је себе самога победити.

Мужествен је не само онај који одолева непријатељима, него и онај који одолева насладама, јер често и они који побеђују непријатеље робују сопственим похотама.

Мужество је непометеност душе страхом, смелост ратника, познавање ратне вештине, уздржаност душе пред страхотама и ужасима, целисходна смелост у расуђивању, срчаност у очекивању смрти, присебност у опасностима, уравнотежена храброст пред опасношћу, постојана снага за врлину, мир душе пред невољама и свим што се здравом разуму чини дрзновеним, чување тајних знања у страхотама, ратничко искуство и  стамено стајање у закону. 

 Свети Нектарије Егински

уторак, 06. децембар 2011.

УДРИ НА НАС, „ЗВАНИЧНА“ СРБИЈО



Маске су коначно пале! И боље је тако! Сва она тужна и наводно забринута лица показала су сву своју лицемерност и лошу глуму. Драма на северу је комплетирана. Имамо сценарио (написан у Бриселу), режију (у Београду), главне улоге (Кфор, Еулекс), хероје (српски народ на северу) и само је још недостајао „негативац“. Покушао је Борко да ту улогу одигра, али је одмах било јасно да је неук и недорастао тако јакој улози, мада је све чинио да је добије. Остао је само један мали статиста, који осим цинизма понизности према режисерима ништа није поседовао. А онда, (не)очекивано, појави се и тај и позва Србе да ради срећне будућности Србије у ЕУ (која ће се вероватно распасти пре него ли Србија након предстојећих избора формира нову владу) треба да напусте барикаде, односно прихвате институције независног Косова на северу (иако на тај начин директно крши не само важећу скупштинску резолуцију, већ и Устав државе Србије).

Храбро! Ја, који себе сматрам релативно храбрим, то никада не бих смео да учиним! Бојао бих се, не реакције мученика који треба да добровољно постану „донатори својих органа“ злочинцима да би платили карту за ЕУ Србији, већ бих се плашио Бога и косовског проклетства издаје. Када је год српски народ био надомак останка у својој држави, као по правилу, нашао би се неки домаћи еуропејац који би се просто отимао (као у крчми) да цех буде плаћен са „његовог рачуна“ (територије).

Кажу нам да су преговори ти који ће помоћи нама на Космету да се супротставимо независном Косову. Бацимо поглед на резултате досадашњих преговора. Шта су ново Срби добили од свих ових „тачака дневног реда“ – ништа! Шта су Албанци добили од ових преговора – све! Добили су Албанци наметање Србима албанских докумената, личних карата (које морају имати да би добили албанске таблице); могућност путовања албанским таблицама целом Србијом, копије матичних и књига катастра; царински печат на којем је остао само назив „Косово“; албанског цариника; па и учешће Косова у међународним институцијама, за које Томас Флајнер рече да ће, ако Србија и на то пристане, значити да је на најдиректнији начин признала независно Косово. Па шта онда ми то можемо очекивати, шта да добијемо? Можда то да ће Београд инсистирати (пошто нас, као и Србе јужно од Ибра, преда злочиначкој творевини независном Косову) да се за сваки орган нас и наших најближих, којим ће се у монструм-држави трговати, мора адекватно платити?! Нећемо вам дозволити да умирите савест и пребаците Лазареву клетву са вашег на наша покољења.

Зато, само напред, удри, „званична“ Србијо. Братску издају су на плећима својим осетили и Република Српска Крајина и Република Српска. Први су пали, други нису. А ми, ми који смо више на небу него на земљи, распети, „чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века“. Али до тада ћемо учинити све да своју Србију на светој земљи одбранимо од оних који би да нас уче како нисмо Срби, већ Косовари, како нам царски родослов не потиче од Стефана Немање, већ од Сулејмана Ниманија, како су нам цркве и манастири бивше џамије, који би нам децу мобилисали да ратују против браће из „суседне“ Србије.

Небојша Јовић

Аутор је председник СНВ за Косовску Митровицу

ЈОШ ЈЕДАН ЦИГАНСКИ НАПАД НА СРБЕ!


МЕДВЕЂА - Лесковачка полиција ухапсила је Д.Ј. из Медвеђе, због сумње да је изазивао националну, расну и верску мржњу и нетрпељивост.

Полиција је саопштила да је Д.Ј. (36), припадник ромске националности 1. децембра око 23,15 часова у Медвеђи, у кући Н.С. (41), Србина из Медвеђе, вређао и псовао на националној основи.

Д.Ј. је затим узео секиру која се налазила поред шпорета и њоме ударио неколико пута у дрвени сто, а затим и Н.С. у главу, каже се у саопштењу.

Н.С. у чијој је кући дошло до инцидента задобио је расекотине изнад левог ока.

петак, 02. децембар 2011.

СЕРБОН - БИСТРА ВОДА

Надахњујућа песма Саше Трајковића, кантаутора из Ниша, и део његовог „Подухвата Сербон“.