... Дознајемо
од Италијана и ово: У селу, у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од
својих 38 година, у рату водич србских специјалаца, који је одлично познавао
свако дрво, сваки крш. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са
једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са
нама у Патријаршију. Отац Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку
униформу. Не жели да је скине. Једини србски војник у униформи на Косову и
Метохији послије повлачења јуна 1999. Отац Радомир му преноси поздрав и поруку.
Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А
он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас
било, сви сте ви издали!... Идите, ја остајем!...“
Последњи
бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине „за краља и отачаство“,
прича нам отац Радомир, по повратку.
„Сва
му је кућа изрешетана. Он забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља, са
гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује
на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито
прекидајући свако даље наговарање…“ Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац
Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг ријечима: „Добар си дио
изабрао, Милоше срца обилићевског! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше
Ћирковићу!...“
Чуло
се још раније да је око 26. а по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара
вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна
требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом пољу. Нађосмо је
спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски
грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и
пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву, Светог Алимпија Столпника,
Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и
гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у
селу Преказе), као и неколико видео
касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забарикадиран, на спрату нађосмо
у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је
Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној
овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене
књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…
Испред куће много
испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су
га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред
Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му доносили храну, избројали
су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена
блиндирана возила која су са посадом изгорела.
Откада
су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи
ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош,
будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да
непријатељ никада не би био сигурн гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио
из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…
Отац
Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у
старој кући, како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну…
Побјегао у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици,
показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио
своју јуначку главу…
Кажу да су браћа, када
је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Бјелопољце стигао,
покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо
пријетећи: „Ви идите, ја остајем!...“ Његову славску икону и нађене ствари
похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату…
Митрополит Амфилохије (Радовић)
Љетопис
новог косовског распећа
Дневнички и други записи (март-август 1999.)
