четвртак, 26. мај 2011.

РАТКО МЛАДИЋ - СРБСКИ ХЕРОЈ

Борба се наставља, ђенерале!

среда, 25. мај 2011.

Улога жене и модеран свет

Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов анђео и извор безбројних блага: њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су блазам за његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог његовог благостања, њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник, њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене моливе његов адвокат пред Господом“ - Света мученица Царица Александра Ф. Романова

Размишљајући о положају и улози данашње жене, запажа се све веће удаљавање жене од Бога, и њене првобитне улоге и константно страдање и пропадање на свим аспектима њене личности. Живећи у условима модерног света, жени се постављају, свакодневно, нове улоге и циљеви, које она и ако то можда не жели, мора да прати да би опстала у суровим условима капитализма. Ко је за то крив? Највише борци за женска права средином прошлог века. Женски феминистички покрет је женама нанео више зла и толику душевну деградацију да је питање да ли ће икад више било ко бити у стању да исправи. Можда када капитализам буде доживео свој врхунац и пропаст, буде евидентно колико је такав облик експлоатисања уназадио човека и од њега наравио робота. Желећи да на свим пољима буду једнаке мушкарцима, феминисткиње су женама одузеле и одузимају, између осталог, најважнију и најлепшу улогу од Бога дану, да буду брижне мајке и добре супруге. Можда ће некоме звучати назадно и несхватљиво, али улога брижне мајке и добре супруге није робовска, како то неки желе представити, већ је то суштина бивствовања на овоземаљском свету. Женама су испрани мозгови учењем да су саме себи довољне и да им нису потребни мушкарци да би биле задовољне у животу, тако да је све оно добро што свака жена носи у души и срцу претворено у демонско уништавање свих осећаја и материнског инстикта и прожето греховним задовољавањем суштински материјалног и ничега више. Једини „лек“ и одговор на сваки покушај одбацивања основне женске улоге је ПРАВОСЛАВЉЕ. Вера у Христа и живот у Христу је најважније надахнуће за опстанак и продужавање првобитне женске улоге и гајење и усавршавање женствености. Ништа лепше не може утешити жену и пружити јој утеху и снагу за борбу као молитва и наша вера! Молитвом она улепшава своју душу, оплемењује своје врлине и увећава своју љубав према Богу, мужу, деци, свету, животу, творевини, она је њено надахнуће и највећа љубав! Таквим животом она улепшава и свог човека, пружајући му сталну утеху и надахнуће. Њене речи тада за њега буду најлепша песма, њена љубав према деци као најлепши врх планине обасјан сунцем а њено лице одраз њеног срца! Њене очи су одраз њене душе а њене руке милост и најлепши дар њеном мужу!

Међутим, она је данас изложена сталним искушењима и нападима који покушавају да јој одузму и униште њену љубав, почев од телевизије, средине, осуде.. Таквих напада се треба клонити, игнорисати и утеху пронаћи у телу Цркве, Христу, Богу нашем! Развијајући и усавршавајући љубав према Богу Творцу, жена је у стању да ту љубав, преко Христа пренесе и на своје миле и ближње. То савршенство се може постићи само чистим срцем и станом молитвом, богопоштовањем и вером. Треба веровати срцем, и блажене су и срећне оне које током живота достигну такво савршенство, да свака реч коју изговоре буде прожета љубављу Христовом. Таква жена је благослов Неба и највећи дар, највеће њено царство је у њој самој јер Бога воли срцем, јер децу учи да развијају љубав према Христу, да живе у покајању јер ће само тако остати имуни на нечастивог који је овладао светом. Свом мужу је жена највећи саветник и надахнуће у овом животу. Она треба да живи и дела тако, да ће и након овог живота, свог драгог волети и на оном свету и тада их ништа не може раставити јер ће живети живот вечни. А да би то постигли, морају цео свој живот живети љубављу према Богу и ближњима. То је оно савршенство које данашњи, модеран свет не жели да разуме. Љубав према Богу, ближњем, светиња породице и живота. Верујем да ће након овог периода назадовања, доћи период благостања и вере. Човек ће опстати, зато ми сами морамо учинити помак на путу свог спасења и удахнути поново веру у срца, да би наши потомци имали основу на којој ће градити свој овоземаљски пут. Иако је православна жена мала оаза у огромној пустињи званој модеран свет, светлост у сред таме, та мала оаза и светлост је довољна да својом љубављу и примером покаже да је једино љубав према Богу основа и снага за свако надахнуће, наду, милосрђе и савршенство у породичном животу.

С.Д

недеља, 22. мај 2011.

Србска красота

Префињеност лица и динарског стаса, чудесна лепота девојачког гласа. Красоте су ткане од небеског кроја, понос су и сила Србиновог соја...

Метафизика стреле

Наше идејно становиште симболички се може изложити једним прилично једноставним али веома упечатљивим примером. Реч је о обичној стрелици усмереној ка врху.

Оно што прво уочавамо код ње јесте да њен врх има двоструку оријентацију – и са леве и са десне стране. Сама стрела као оружје, никако не би била довољно убојита ако би имала само један од два крака врха, као што национална организација треба да буде подједнако лево и десно од данашњих партија и странака – дакле, и национална и социјална, јер је нација, каквом је ми доживљавамо, старија од „велике“ револуције и јакобинских схватања етноса. Према томе, национализам који нема обзира према угроженима и старима, који није хуман, који се не саосећа са пониженим и превареним сународницима (били они сељаци, радници или интелектуалци) - и није национализам какав нам је завештао Свети Сава преко Светог Николаја Србског.

Оно о чему нам стрела још говори је њено усмерење, дакле на горе, а не у лево или у десно. Заправо, реч је о томе да национализам као такав може имати смисао само ако служи вишим циљевима, тј. приближавању Богу, кроз Свету Божанствену Литургију и нашу Свету Саборну и Апостолску Цркву. Врх стреле је занимљив, јер симболизује две ствари. Најпре он неодољиво подсећа на кров куће, тј. место где живи породица, па је тако стрела још један од символа породичних вредности. Занимљиво је да је троугао усмерен на горе и симбол мушког принципа – патријархалности. Дакле врх стреле представља патријархалну србску породицу у којој постоји хијерархија, али и међусобно поштовање и уважавање, никако злостављање неког од чланова.

Како данас ка истинској револуцији? Оно што већина људи очекује од једне нове снаге јесте најпре решавање конкретних социјалних проблема везаних за свакодневни живот, а који су изван страног капитала колико и изван комунистичких бајки о држави као апсолутном власнику свега. Најпре, треба поћи од истинске револуције, али не налик на Француску, Америчку или бољшевичку већ на аутентичну Србску револуцију из 1804, као и позитивну промену у сваком смислу, али пре свега унутрашњу промену у србском бићу, у сваком Србину понаособ, у сваком појединцу. Јер, истинска револуција не почива ни на слободи ни на једнакости, већ на унутрашњој револуцији. Промена креће и од нас и од вас и то је један огроман пут самопрегора, јер се ништа не дешава преко ноћи, нити се преко ноћи било шта мења. Та и таква промена заиста треба да обухвати све сфере које се тичу обичног човека, сваки сегмент његовог живота: од навика, преко социјалних питања, па све до националних циљева. Јачању једне такве снаге, актуелни систем не би успео дати адекватан одговор.

уторак, 17. мај 2011.

РЕПУБЛИКА СРБСКА













У светоме рату, из борбе настала,
Ватром крштена, с народом срастала.

Отачаства широм, Србљем љубљена,
Јунаштвом брањена, крвљу искупљена.

Посипана смутњом, муком и плачем,
Победе је однела крстом и мачем.

Оклоп јој сковале небеске силе,
Душу јој удахнуле леотарске виле.

На мапи Србства, још поносно сија,
Православни бисер Европе Нација.

Кршеви њени, и ливаде росне,
Рађају синове земље поносне.

Синове што ће у новоме боју,
Очистити кукољ, за државу нову

Д.М

недеља, 8. мај 2011.

Сјај примордијалног наслеђа против пада савременог човека


Полазећи од човека као словесног, разумног бића, који је у стању да влада својим страстима, у овом периоду пост-модерне деградације долазимо до сазнања да се исти претворио у сушту супротност првобитног човека, негирајући основно примордијално наслеђе, разум и контролу над страстима. Данас је човек стављен у центар свих збивања, он је све и свја, занемарујући Творца и творевину и удаљавајући се од суштинске улоге коју нам је Он дао, а то је да будемо хришћани духом. Последњих деценија, све наметљивији утицај са Запада, несумњиво доводи до унижавања и слабљења човека на духовном плану, пре свега, својега Ја, а онда и човека у заједници, у бити и општењу са другима. Човек, његове страсти и телесне потребе стављају се у први план, он је центар свих дешавања, и сам служи као средство стварања добити у савременом капитализму и демократији чија је суштина дубоко антихришћанска. Дошли смо до ситуације да је човек средство за остварење капиталистичких циљева једне државе, чији се утицаји потпомогнути уценама и материјалном моћи морају прихватити зарад остварења тзв. „бољег живота“. Како је могуће допустити да једна држава својом силом постепено окупира цео свет, под изговором да се сваки напад на демократију у свету сматра нападом на њу саму? Како је могуће да смо ми сами као народ у доброј мери изгубили осећај припадности својој споственој нацији, сопственом роду, осећај љубави према Богу? Сваки пад који доживљавамо у овом добу декаденције у свим областима људског постојања, представља пркос Господу. Он је тај који је страдао за хришћане, за цео људски род, желећи да их избави и сачува од греха, показујући им да само искрено покајање завређује опрост истих. Свако усвајање западњачког псеудокултурног образца удаљава човека од Бога, јер је Бог оно духовно, узвишено, безгрешно, а сваки противречан утицај ствара нови грех и пад. Човек је, без икакве светлости духовног живота, постао средство за стварање материјалне добити једне огромне машинерије која користећи силу и привидне декларације и институције контролише и утиче на скоро цео свет. Једини начин да се остане „чист“ и имун на пад, јесте неговање духовног живота и страхопоштовања према Богу као једином Творцу.

Посматрајући ситуацију у нашој земљи, увиђа се да је последњих година горе поменути утицај доживео свој врхунац. Све оно што је било нормално сада је постало ненормално, тако да се верујући човек нашао у ситуацији честог пада у искушење стидљивог сакривања своје вере, без испољавања пред другима. Објаснићу то на следећем примеру: жена је од Бога створена као нежно, скоро па савршено биће, чија је улога јасно одређена да буде мајка и то је она основна, природна улога сваке жене, то је светиња живота. Подстакнуте утицајем бораца за „права“ жена и феминисткиња, код жена је створено уверење да су оне господар сопственог тела и да оне саме могу да одлучују о њему, чиме је подстакнуто утробно чедоморство. Стотине хиљада убијене деце чека суд савести својих мајки пред Богом. Узимајући у обзир такво уверење, које и код нас влада, чак и у браку жене чине чедоморство. Са друге стране, она нежна женска бића, која следе своју улогу и која воле Бога, инсистирајући на свом примардијалном наслеђу и светој улози, окрећући се Богу, постају предмет оговарања и осуђивања од стране велике већине друштва, тако да, желећи да очувају чистом своју душу и срце, удаљавају се од таквог света и у тишини, исповедајући своју веру обогаћују и усавршавају свој духовни живот. Оне нису „ин“ нити модерне , али теже савршенству и очувању своје душе и савести пред Господом. Оне су „не од овог света“. Њихове душе у својој чистоти теже узвишеном, савршенству у срцу. Као што рече једна моја пријатељица: „Ја сам само биће кроз коју је проткана љубав, љубав је свуда у мени, ја дишем тим именом и волим Божију творевину, волим Сунце које ме обасјава, планину која бистри мој ум, биљке које удишу живот, људе... Како је лепа Божја творевина, како је леп Он! Тишина је обузела моје срце, труди се да бол нестане, да се радује животу, срећи, љубави, Богу као творцу свега и као извору љубави. Јер Бог је наш извор све љубави, чисте, духовне, бестрасне, невидљиве. Душа моја је затворена и сама, скривена од других и сетна, рањива и тиха као поток на обронцима планина, а чиста као зрак Сунца испуњен животом.“

Са друге стране, ни мушкарци више не остају мушки, губе своју основну улогу као јачи, а то је прихватање одговорности. Они су глава сваке породице а такву улогу дао им је сам Бог, јер је од Адамовог ребра створио Еву, а самим тим јасно одредио улоге. Полазећи од првобитног пада, човек константно живи у греху за који је потребно искрено покајање. Живећи на овом свету, морамо се трудити да задобијемо Царство Небеско у нама, љубав Господа, јер је та љубав извор свих љубави. Не љубити Бога, значи не љубити ни његову творевину: људе, биљке, животиње, воду коју пијемо, ваздух који дишемо. Вера у Бога је једини спас од сваког пада. Само та вера нам помаже да после сваког пада устанемо, учећи се на грешкама и не понављајући их. Само тада можемо задобити Царство Небеско, што је и главни циљ овоземаљског битисања.

С. Д.