субота, 31. децембар 2011.

СРБСКИ ЕП ОД САДА И У ЕНГЛЕСКОМ ПРЕВОДУ

Истакнути енглески слависта Џефри Лок саставио је двојезичну антологију србских епских народних песама, које је сам одабрао и превео. Антологија почиње стиховима песме „Женидба Душанова“: Кад се жени србски цар Стјепане...
Ова србско-енглеска антологија изабраних јуначких песама, читаоцима широм света омогућава да се упознају са оним делом србске народне књижевности коју светски познаваоци сматрају правим богатством. Џефри Лок је изабрао песме отпора, од првог јунаштва до песме о смрти Марка Краљевића, у настојању да србске великане представи свету.
Лок дели мишљење стручњака да србска епска поезија богатством тема, стилом и изражајношћу заузима светски врх у тој врсти стваралаштва.
Када читалац пожели да сазна више о јунацима песама, владарима и описаним местима, у другом делу књиге наћи ће објашњења илустрована репродукцијама слика Ђуре Јакшића, Паје Јовановића, Уроша Предића и других уметника. Ова антологија, на тај начин, поред књижевне вредности представља и значајан приручник о дугом периоду наше историје који се, мерен епском позијом, протеже од „Женидбе Душанове“ до „Почетка буне против дахија“.

среда, 28. децембар 2011.

О МАЈЧИНСТВУ


Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.
Када у својој посланици говори о Светој Тајни Брака, Свети Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.
Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Свети Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.
Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.
Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.
Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.
Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.
Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино.
Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.
Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја“. Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.

Епископ захумско-херцеговачки
Григорије

недеља, 25. децембар 2011.

ПРАВО ЛИЦЕ „АНТИФАШИЗМА“



Упознајте карактер, идеологију и животни стил људи који непосредно учествују у узурпацији новосадске касарне „Др Арчибалд Рајс“. Кријући се иза „невладиних“ организација и „културних пројеката“, овако се они заправо боре за младе и културу у Новом Саду. Погледајте овај видео и схватићете са каквим циљем отимају народну имовину, понижавајући Војску и државу, али и житеље Новог Сада.

субота, 24. децембар 2011.

ЧЕСТИТКЕ ШАМПИОНУ!


Наш најбољи боксер, носилац титуле шампиона Европе у верзији WBO, Ненад Боровчанин, одбранио је титулу савладавши у петак, 23. децембра, изазивача, Немца Ларса Бухолца. Честитке шампиону!

четвртак, 22. децембар 2011.

понедељак, 19. децембар 2011.

РАСНА ВЕРНОСТ




Раса је камен темељац на коме почива равнотежа нације. Она представља оно што је најстабилније у животу једнога народа. Када се интерес расе код једног народа потпуно стави на место нагона индивидуалног одржања, тада отпор овог народа према својим нападачима постаје бесконачан…
                                                                                                                    
Генерал Живко Павловић

недеља, 18. децембар 2011.

МИЛОШ ЋИРКОВИЋ – НОВИ ОБИЛИЋ


... Дознајемо од Италијана и ово: У селу, у своме дому остао је сам Милош Ћирковић, шумар од својих 38 година, у рату водич србских специјалаца, који је одлично познавао свако дрво, сваки крш. Остао да брани село. Шаљем оца Радомира Никчевића са једним младићем из куће Стошића да га поздрави и замоли у моје име да пређе са нама у Патријаршију. Отац Радомир га затиче наоружаног и обученог у војничку униформу. Не жели да је скине. Једини србски војник у униформи на Косову и Метохији послије повлачења јуна 1999. Отац Радомир му преноси поздрав и поруку. Моли га, куми Богом, убеђује упорно да крене са нама. Моли га и млади Стошић. А он ће, неземаљски одлучан и земаљски опор: Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали!... Идите, ја остајем!...
Последњи бранич Цркве и народа у овом погрому, спреман да погине за краља и отачаство, прича нам отац Радомир, по повратку.
Сва му је кућа изрешетана. Он забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља, са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање… Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на последњи подвиг ријечима: Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевског! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!...
Чуло се још раније да је око 26. а по некима 20. јуна, од шиптарских зулумћара вјероватно рањен, савладан и уграбљен Милош Ћирковић. Тврде да је 22. јуна требало да напуни 38 година. Посјетисмо и његову кућу у Белом пољу. Нађосмо је спаљену. Зјапи и дими рупа од старог подрума. Новији предњи дио куће бетонски грађен стоји без крова. Тамо гдје је била кухиња, нађосмо мецима, бомбама и пожарима потпуно неоштећену славску икону Милошеву, Светог Алимпија Столпника, Свето Писмо, неколико породичних слика и других предмета, међу којима и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у селу Преказе), као и неколико видео касета. Изнад предњег угла куће у коме је био забарикадиран, на спрату нађосмо у ћошку – спаљени костур, још увијек се димио. Прва мисао нам бјеше да је Милошев. Но, преврнувши га штапом, видјесмо по лобањи да се ради о спаљеној овци. Побјегла, сирота, да се спасе! Нађосмо и Милошев молитвеник, црквене књиге. Све ово потврди да је заиста био човјек побожан, како су нам рекли…
Испред куће много испаљених чаура. Од Милоша ни трага ни гласа. Веле да је у својој јуначкој одбрани убио више од 18 терориста који су га држали под опсадом и јуришали на њега даноноћно. У каналу испред Милошеве куће отац Миљко и Раде Павловић, који су му доносили храну, избројали су дванаест убијених арнаутских терориста, а пред школом су нађена два запаљена блиндирана возила која су са посадом изгорела.
Откада су у његовој спаваћој соби двојица Шиптара покушала да га усред ноћи ликвидирају, али је од његове пушке један погинуо, док је други утекао, Милош, будући стално под оружјем и у униформи, готово да више није спавао. Да непријатељ никада не би био сигурн гдје је, стално је мијењао мјесто и прелазио из куће у кућу напуштеног села, накрцану оружјем и муницијом одбјегле војске…
Отац Миљко и Раде Павловић односили су му храну, остављајући је час у новој, час у старој кући, како је Милош чувао положај. Осмога дана, шумар није узео храну… Побјегао у шуму? Убијен, па склоњен? Вијест да се појавио у Андријевици, показала се нетачна. Једно је било сигурно: прије погибије скупо је наплатио своју јуначку главу…
Кажу да су браћа, када је аутобус којим су испоручени и евакуисали последње Бјелопољце стигао, покушала да га наговоре да пође, али узалуд. Милош је подигао пушку и узвикнуо пријетећи: Ви идите, ја остајем!... Његову славску икону и нађене ствари похранисмо у Патријарховом конаку, на спрату…

Митрополит Амфилохије (Радовић)
Љетопис новог косовског распећа
Дневнички и други записи (март-август 1999.)

субота, 10. децембар 2011.

МУЖЕСТВО


Мужество је неузнемиреност од страха пред смрћу, неустрашивост у невољама, срчаност пред опасностима и изабирање часне смрти радије него срамног избављења.

Чини се мужественијим онај који је надвладао страсне жеље него онај који је надвладао непријатеље, јер теже је себе самога победити.

Мужествен је не само онај који одолева непријатељима, него и онај који одолева насладама, јер често и они који побеђују непријатеље робују сопственим похотама.

Мужество је непометеност душе страхом, смелост ратника, познавање ратне вештине, уздржаност душе пред страхотама и ужасима, целисходна смелост у расуђивању, срчаност у очекивању смрти, присебност у опасностима, уравнотежена храброст пред опасношћу, постојана снага за врлину, мир душе пред невољама и свим што се здравом разуму чини дрзновеним, чување тајних знања у страхотама, ратничко искуство и  стамено стајање у закону. 

 Свети Нектарије Егински

уторак, 06. децембар 2011.

УДРИ НА НАС, „ЗВАНИЧНА“ СРБИЈО



Маске су коначно пале! И боље је тако! Сва она тужна и наводно забринута лица показала су сву своју лицемерност и лошу глуму. Драма на северу је комплетирана. Имамо сценарио (написан у Бриселу), режију (у Београду), главне улоге (Кфор, Еулекс), хероје (српски народ на северу) и само је још недостајао „негативац“. Покушао је Борко да ту улогу одигра, али је одмах било јасно да је неук и недорастао тако јакој улози, мада је све чинио да је добије. Остао је само један мали статиста, који осим цинизма понизности према режисерима ништа није поседовао. А онда, (не)очекивано, појави се и тај и позва Србе да ради срећне будућности Србије у ЕУ (која ће се вероватно распасти пре него ли Србија након предстојећих избора формира нову владу) треба да напусте барикаде, односно прихвате институције независног Косова на северу (иако на тај начин директно крши не само важећу скупштинску резолуцију, већ и Устав државе Србије).

Храбро! Ја, који себе сматрам релативно храбрим, то никада не бих смео да учиним! Бојао бих се, не реакције мученика који треба да добровољно постану „донатори својих органа“ злочинцима да би платили карту за ЕУ Србији, већ бих се плашио Бога и косовског проклетства издаје. Када је год српски народ био надомак останка у својој држави, као по правилу, нашао би се неки домаћи еуропејац који би се просто отимао (као у крчми) да цех буде плаћен са „његовог рачуна“ (територије).

Кажу нам да су преговори ти који ће помоћи нама на Космету да се супротставимо независном Косову. Бацимо поглед на резултате досадашњих преговора. Шта су ново Срби добили од свих ових „тачака дневног реда“ – ништа! Шта су Албанци добили од ових преговора – све! Добили су Албанци наметање Србима албанских докумената, личних карата (које морају имати да би добили албанске таблице); могућност путовања албанским таблицама целом Србијом, копије матичних и књига катастра; царински печат на којем је остао само назив „Косово“; албанског цариника; па и учешће Косова у међународним институцијама, за које Томас Флајнер рече да ће, ако Србија и на то пристане, значити да је на најдиректнији начин признала независно Косово. Па шта онда ми то можемо очекивати, шта да добијемо? Можда то да ће Београд инсистирати (пошто нас, као и Србе јужно од Ибра, преда злочиначкој творевини независном Косову) да се за сваки орган нас и наших најближих, којим ће се у монструм-држави трговати, мора адекватно платити?! Нећемо вам дозволити да умирите савест и пребаците Лазареву клетву са вашег на наша покољења.

Зато, само напред, удри, „званична“ Србијо. Братску издају су на плећима својим осетили и Република Српска Крајина и Република Српска. Први су пали, други нису. А ми, ми који смо више на небу него на земљи, распети, „чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века“. Али до тада ћемо учинити све да своју Србију на светој земљи одбранимо од оних који би да нас уче како нисмо Срби, већ Косовари, како нам царски родослов не потиче од Стефана Немање, већ од Сулејмана Ниманија, како су нам цркве и манастири бивше џамије, који би нам децу мобилисали да ратују против браће из „суседне“ Србије.

Небојша Јовић

Аутор је председник СНВ за Косовску Митровицу

ЈОШ ЈЕДАН ЦИГАНСКИ НАПАД НА СРБЕ!


МЕДВЕЂА - Лесковачка полиција ухапсила је Д.Ј. из Медвеђе, због сумње да је изазивао националну, расну и верску мржњу и нетрпељивост.

Полиција је саопштила да је Д.Ј. (36), припадник ромске националности 1. децембра око 23,15 часова у Медвеђи, у кући Н.С. (41), Србина из Медвеђе, вређао и псовао на националној основи.

Д.Ј. је затим узео секиру која се налазила поред шпорета и њоме ударио неколико пута у дрвени сто, а затим и Н.С. у главу, каже се у саопштењу.

Н.С. у чијој је кући дошло до инцидента задобио је расекотине изнад левог ока.

петак, 02. децембар 2011.

СЕРБОН - БИСТРА ВОДА

Надахњујућа песма Саше Трајковића, кантаутора из Ниша, и део његовог „Подухвата Сербон“.

среда, 30. новембар 2011.

петак, 25. новембар 2011.

СПОРТ, ЗДРАВЉЕ, РОДОЉУБЉЕ!


Прошле недеље србски родољуби били су обрадовани успесима двојице православних спортиста, руског ММА борца Федора Емелианенка и Радета Савића, пауер-лифтера“ из Горњег Милановца. Већ легендарни Федор, који је као дугогодишњи најбољи борац света најзаслужнији за велику популарност ММА као спорта, вратио се на победничке стазе победом над Американцем Џефом Монсоном. Ова победа има посебну драж  самим тим што је меч, који је одржан у Москви, попримио и карактер сукоба два система вредности, две сасвим супротне идеологије. Емелианенко, који  је омиљен у Русији али  и широм света, познат је као руски православни националиста, док је Монсон декларисани анархо-комуниста. Неколико дана раније, млади Раде Савић је у Ирској, на  светском првенству у „бенч пресу“, освојио  две златне медаље и поставио  светски рекорд. Одмах по уласку у свлачионицу, Савић је свој успех прославио стежући  србску тробојку и кличући Србији.

Федору и Радету честитамо успехе, који свакако пружају додатну инспирацију и подстрек свим православним родољубима, како у превазилажењу сопствених  слабости, тако и у борби са непријатељима рода. 

среда, 23. новембар 2011.

ОДБРАЊЕНА БАРИКАДА КОД ДУДИНОГ КРША!

Војници НАТО окупатора покушали су у среду увече,  око 23 сата, да уклоне барикаду коју су поставили  србски бранитељи код места Дудин крш.
Најпре је група од 20 војника пешке  прешла барикаду и поставила бодљикаву  жицу, одвојивши је физички од Срба који су ту дежурали, после чега је КФОР ангажовао тешке грађевинске машине које су почеле да руше бетонску барикаду. 
Истовремено са агресијом КФОР-а огласила се сирена у Звечану, услед чега је у Дудином кршу почео да се окупља велики број Срба који су почели да постављају нову, земљану барикаду.
Мађарски припадници КФОР-а су транспортерима и кордоном блокирали Србе, а у неколико наврата употребили су и сузавац. Дошло је и до гурања и кошкања између припадника КФОР-а и мештана, након чега је више Срба затржило лекарску помоћ.
Сат иза поноћи припадници КФОР-а су се повукли са Дудиног Крша,  пошто су их претходно грађани одгурали од  барикаде. Србски бранитељи су потом обновили своју барикаду која је делимично била пробијена, чиме су поново посведочили своју непоколебљиву борбеност и спремност да бране своја огњишта.

понедељак, 21. новембар 2011.

БАЊАЛУКА ОБЛЕПЉЕНА ПЛАКАТИМА РАДОВАНА КАРАЏИЋА

У Бањалуци су постављени плакати којима се бившем председнику Републике Српске (РС) Радовану Караџићу честита данашња слава – Свети Архангел Михаил.
„Рецимо сви заједно: Председниче, сретна ти крсна слава!“, пише на плакатима које је поставио Српски народни покрет „Избор је наш“.
На плакатима су лик Архангела Михаила и кроки Радована Караџића. Српски народни покрет „Избор је наш“ је десничарска невладина организација која БиХ сматра наметнутом државом, подржава референдум о отцепљењу РС и противи се уласку БиХ у НАТО.

Извор

субота, 19. новембар 2011.

75 ГОДИНА ОД СМРТИ ВОЂЕ ШПАНСКЕ ФАЛАНГЕ

Дана 20. новембра навршава се 75 година од убиства Хозе Антонија Прима де Ривере, шпанског национал-револуционара и легендарног вође Шпанске Фаланге. На овај дан 1936. године, републиканска анархо-комунистичка армија га је стрељала, претходно га осудивши на смрт због његовог бескомпромисног национализма и анти-комунизма.

Примо де Ривера је рођен 1903. године, у племићкој и војничкој породици. Завршио је правни факултет, на ком је 1923. стекао звање доктора правних наука. Свој политички ангажман започео је 1931, да би 1933. постао оснивач Шпанске Фаланге, покрета заснованог на надкласном и интегралном погледу на државу и друштво. Фаланга је од првих дана стала у ред организација Треће позиције, истакнувши свој анти-капитализам, али и анти-комунизам, прожет жељом да се Шпанија врати на путеве славе као јединствена држава, која би се супротставила сваком облику унутрашњег сепаратизма.

Због своје идеологије, Примо де Ривера је за живота био често нападан, како од стране демократа, либерала и комуниста, тако и од стране појединих конзервативних и монархистичких кругова. У сам освит крвавог грађанског рата, изазваног неспособношћу демократске власти, бива ухапшен због илегалног поседовања оружја“, да би га после неколико месеци заточеништва осудили на смрт, у духу својих идеолошких истомишљеника из Комунистичке партије Југославије.

Хозе Антонио Примо де Ривера је светао пример националног отпора антинационалном отрову, што га сврстава раме уз раме са највећим идеолозима хришћанског социјалног национализма, Корнелијем Кодреануом и Димитријем Љотићем. Ову тројицу великана  поздрављамо традиционалним шпанским ратничким поздравом:

¡PRESENTE!

СА НАМА СУ!

субота, 12. новембар 2011.

ОДРЖАНИ СКУПОВИ НАЦИОНАЛИСТА У РУСИЈИ И ПОЉСКОЈ


У првој половини новембра, одржана су два значајна и већ традиционална политичка скупа – Руски марш у Москви и Марш независности у Варшави. На хиљаде националиста (претежно младих) два словенска народа, исказало је 4. и 11. новембра свој бунт против владајуће антинационалне деструкције. 

Око 12 хиљада Московљана марширало је са циљем скретања пажње на проблем илегалне имиграције и агресеивне исламизације. Антирежимским покличима и транспарентима, указивано је на чињеницу да у органима власти руске државе неруски елемент и даље игра битну улогу.

Иако је марш у Варшави прекинут услед провокације и полицијског насиља, успех пољских националиста је потпун, о чему сведочи велика бројност учесника марша, која је вишеструко надмашила број левичарских провокатора са контрамитинга одржаног у исто време.

Овакви скупови, који из године у годину окупљају све више људи, показују да национал-револуционарни идеал борбе за слободу и социјалну правду у све већој мери прожима наше заједничко европско тло, које се већ одавно налази под окупаторском јудео-америчком чизмом.




понедељак, 07. новембар 2011.

ДЕМАСКИРАЊЕ ЦРВЕНИХ УЗУРПАТОРА ФАКУЛТЕТА



Није прошло ни годину дана, а дежурни марксисти су поново нашли за сходно да узму у уста Србску Акцију. Овај пут смо испали „багра“ јер, у најкраћем, не подржавамо њихов протест. Оно што смо имали да кажемо тим поводом, већ смо рекли (види).

Мудром је и пет тачака доста. Ту пише где стојимо, и то је јасно. Јасна је и наша платформа за решавање питања финансирања студија (види). То је до сада једини конкретан и конструктивни предлог који је неко у Србији понудио. Барем колико ми знамо. А шта прелажу они који блокирају факултете, то још нико не зна. Или можда ипак...?

Дакле, иза чега стоје људи који протестују и шта они заправо траже, или откуд толико анархиста на факултетима. На овом месту покушаћемо да србској јавности представимо неке чињенице везане за овај протест. При томе, позивамо се пре свега на зборник Борба за знање, који је приредио познати београдски анархиста Тадеј Курепа, као и на Блокадну кухарицу, где су своја искуства сабрали загребачки анархисти.

1. Као што је опште познато, иза ових протеста поново стоји левичарска коалиција која је већ блокирала Филозофски факултет 2006. године. Дакле, не ради се уопште о студентском протесту, него о марксистичко-анархистичкој демонстрацији на факултету. Да је то тако говори чињеница да многи од оних који су Филозофски факултет блокирали 2006. године, као и оних који га блокирају пет година касније, уопште нису студенти Филозофског факултета. Чак је и међу организаторима блокаде био велики број оних који су студенти других факултета или чак уопште нису студенти, али јеси чланови Анархо-синдикалистичке иницијативе, Савеза комунистичке омладине Југославије или Партије рада! Међу организаторима блокаде има и оних који су истина некад били студенти, али су дипломирали (Ацо Попадић – познати левичар и издавач самиздата Контрапункт, Владимир Марковић – социолог који је пружао подршку терористима из „ОВК“) или једноставно престали да редовно студирају. Како другачије објаснити чињеницу да међу онима који блокирају факултет многи, као што је Маја Крек или Јелена Вељић, „студирају“ и протестују већ пуних 11 (једанаест) односно 9 (девет) година, док су други као Матија Меденица својевремено суспендовани због преписивања! Такође, исти људи који су организовали блокаду Филозофског факултета, у најбољој традицији професионалних „револуционара“, трчали су и на друге факултете, чак на Филозофски факултет у Новом Саду, да и тамо покушају да побуне студенте и организују протесте, о чему се отворено говори у њиховој литератури. Другим речима, људи који заправо немају шта да траже на факултету су узели себи за право да блокирају факултет и истинским студентима онемогуће похађање наставе, правдајући то наводном борбом за студентска права. Да ли то значи да СКОЈ, АСИ и ПР боље познају проблеме србских академаца од њих самих?

2. Повезано са претходним је и питање: ако је то студентски протест, а где су му студенти? На свим фотографијама које су самозвани „борци за знање“ сами објавили, свуда се појављују иста лица. Наиме, 7 или 8 људи се види на сваком месту и у свакој прилици (Коста Ристић, Вук Вуковић, Јелена Вељић...). Да ствар буде занимљивија, управо се ти исти људи појављују и као говорници на разним анархистичким и наводно студентским протестима. Неки од њих повремено држе предавања и на загребачком универзитету (Ратибор Тривунац), а иста лица се појављују као чланови више различитих фронтовских и праван организација иза којих стоје АСИ, СКОЈ, „Маркс 21“... Поред тога, један број организатора блокаде припада групи која је учествовала у бацању молотовљевих коктела на грчку амбасаду. Уз то, као представник „студентског“ протеста појављује се и момак који је на паради срама 2010. године носио транспарент са натписом „Смрт држави“ (Вук Вуковић). Све наведено довољно говори о карактеру овог протеста и онима који стоје иза њега.

У вези са тим, може се поставити и питање: ко су маскирани момци на факултету, који се појављују са марамама преко лица? Ради се о људима са криминалном прошлошћу, који су већ осуђивани за наношење телесних повреда, крађе, разбојништва и диловање дроге (Алекса Нешић). Ко је такве криминалце уопште довео на србске факултете? Испада да док се појединци мењају, главни глумци су стално на позорници, и то познати чланови АСИ, ПР, СКОЈ и „Маркс 21“. Ова чињеница, као и детаљно упутство загебачких анархиста говоре о томе да заправо уопште није реч о студенстском, а камоли спонтаном студентском протесту. Ради се о координираној и свесној акцији одређене политичке групе и са сасвим јасним политичким циљем по одређеном шаблону. То је био случај 2006. године, а то је случај и данас. Број заведених студената је небитан и без обзира на „пленуме“ и „директну демократију“ јасно је да протестом заправо руководи чврсто акционо језгро које је у свакој чорби мирођија и које заправо све одлучује. То показује и поглавље „Пленум“ загребачке Блокадне кухарице, из кога се јасно види да никаква дикректна демократија не постоји, а да масом студената заправо манипулишу два модератора који „воде пленум, читају дневни ред (већ припремљен – прим. аут.), модерирају расправу, сажимају закључке, координирају формулирање питања за гласање“ (стр. 31). Они су, дакле, ти који имају контролу над радом пленума и, контролишући постављање питања, индиректно формулишу закључке. Питање избора модератора је нешто сложеније, али нигде није назначено да модератори не морају припадати истој анархистичкој организацији, при чему формално мењање модератора нема никаквог значаја. Штавише, на протесту чак ни тај формалан део није испоштован, будући да су неки познати чланови АСИ прилично често били модератори на пленумима. Ради се заправо о познатом насилнику криминалне прошлости – Алекси Нешићу. Другим речима, током протеста постоји један скривени круг моћи који руководи протестом и манипулише окупљеним студентима. То руководство одлучује и колико ће протест и блокада трајати, без обзира да ли су захтеви испуњени или нису, јер захтеви и студентска питања и нису у првом плану већ левичарско „показивање мишића“.

3. Ово, наравно, на први поглед делује доста другачије, јер се сваки пут као представници пленума појављују други људи. Међутим, то је све део смишљене игре, да се у први план и пред медије стално истурају нова лица, док стварна моћ остаје у истим рукама, скривена. Блокадна кухарица је експлицитна по овом питању. „Најбитнија одлика медијске стратегије је деперсонализација“ (стр. 49.). Дакле, док стварно руководство протеста постоји и вуче конце, оно се пред јавношћу и пред студентима маскира сталном променом статиста. Стварне вође увек остају у позадини, иза марионета које се смењују су увек иста лица, што показује галерија ликова у Борби за знање. При томе треба имати у виду да је стварни организатор блокаде коалиција левичарских групица (АСИ, ПР, СКОЈ, „Маркс 21“), чији су чланови окупљени у неформалне, фронтовске и параван организације као што су „Одбрани Филозофски“, „Одбрани Филолошки“, Студентски фронт, Социјални фронт... Треба имати у виду чињеницу да је иницијативу за блокаду дао секретар СКОЈ-а Владимир Давидовић, а да је одлука доносена на састанку руководстава поменутих организација, а не на некаквом студентском пленуму.

4. Када се већ говори о пленумима, треба имати у виду чињеницу да на њима најмање учествују студенти. Број учесника ретко прелази 40 (четрдесет). Томе треба додати да нису сви који учествују у пленуму студенти тог факултета, а да неки уопште и нису студенти. Чак и они који су наводно студенти, студирају већ 11 година, што значи да они можда имају индекс, али нису редовни студенти, него само поседници индекса који ништа не доказује. У вези с тим треба поставити питање шта значи бити студент или постоји ли некаква квалитативна разлика између студената и „вечитих студената“? Ко онда одлучује о блокади и студентским захтевима? Другим речима, из било какве демократске перспективе, пленуми су нелегитимни и немају подршку већине стварних студената, па чак ни већине оних који само поседују индекс. Чак је и саму одлуку о почетку блокаде Филозофског факултета донело тек 49 људи!

5. Пошто смо утврдили да се не ради о студентском већ о политичком протесту, поставља се и логично питање, а зашто баш на факултету? АСИ, „Маркс 21“, СКОЈ и ПР су могли своје политичке ставове да изнесу на другом месту. На пример, могли су да покушају блокаду неке фабрике, или да борбу пренесу на улице, као грчки анархисти, што би се могло очекивати од радикалне левице. Међутим, они то нису урадили, него су блокирали факултет. Зашто? Зато што се то може некажњено радити. На улици или у фабрици може да реагује полиција и да их разјури или похапси, али на факултету су заштићени аутономијом универзитета! Тиме се заправо злоупотребљава аутономија универзитета будући да служи као параван за антидржавне делатности шачице комунистичких бандита. Дакле, за разлику од борбе на улици или блокаде фабрика, блокада факултета не носи ризик и то левичарска банда зна. При томе се свесно игра на карту симпатије коју медији и јавност иначе гаје према студентској популацији или се свесно успостављају везе са наслеђем разних студентских протеста. Зато, све док се на самом факултету не организују сами студенти, који ће избацити анархистичко и марксистичко смеће напоље и створити нормалну академску атмосферу, факултети ће бити анархистички полигони и места за левичарска оргијања.

6. Кад поменусмо оргијања, блокада је и друго име за блуд и неморал. О том оргијању учесница блокаде Силвија Џуња каже: „Онда током блокаде, тамо у биоскопу, док људи гледају филм, неко двоје се без проблема јебу у задњем реду. Неки су још прво вече отишли на трећи спрат да се карају... Мислим да, када је почела блокада, да су се људи сетили своје сексуалности и да су захтеви изражавали став, који је генерално био ослобађајући од свих друштвених стега... Атмосфера која је ту створена је била једна потпуно сексуална атмосфера“ (Борба за знање, стр. 236–237). Ствар се може поставити и на други начин: чему служе србски факултети? Да се на њима стиче знање или да развратни бедници и којекакве црвене профукњаче оргијају по слушаоницама? Блокада је, дакле, да се не лажемо, анархистички полигон за извођење настраних идеја у пракси, као и за регрутовање нових припадника. „Слободна љубав“ и „сексуална атмосфера“ немају ништа са борбом за студентска права, ценом школарине и бројем бодова потребних за упис. Међутим, оргијање на србским факултетима се одлично слаже са ширим контекстом анархо-комунистичких планова.

7. Увек остаје и питање резултата. Сећа ли се неко у чему је била велика „победа“ из 2006. године? Ако су тада већ победили, чему нова блокада пет година касније? Одговор је у чињеници да су протест и блокада сами себи сврха. Они су део политичког програма, изласка у медије, регрутације нових чланова, јачања и активирања постојеће структуре... Стварних успеха се нико и не сећа просто зато јер их није ни било! Студенти су остали и након завршетка блокаде са својим проблемима, а левичари су добили простор који су тражили. Њима је циљ да од србских факултета створе своја упоришта, а не да истакну проблеме студената и афирмишу студентска права. Како другачије објаснити чињеницу да су захтеви који су предходили блокади Филолошког факултета промењени након почетка блокаде, а да је управа факултета о новим захтевима обавештена из медија? Дакле, захтеви се мењају по потреби јер испуњење захтева и не представља циљ протеста, него је блокада сама себи сврха, а захтеви представљају тек бедни изговор за анархизам у пракси! Такође, како признају сами левичари, они су током блокаде највећу пажњу посветили управо студентима прве године. На њих је усмерена највећа пажња баш из тог разлога да се ови млади људи, који су тек уписали факултет, заврбују за радикално-левичарске групе. Тиме србски факултети постају место на којима антисрбски и антидржавни елементи несметано могу да шире своју отровну пропаганду и залуђују младе људе.

Ове групе и њихове акције треба схватити озбиљно. Они, заштићени аутономијом универзитета и одлично подучени искуствима њихових истомишљеника из света, виде себе као авангарду која треба да створи услове за избијање нове црвене револуције и новог братоубилачког рата у Србији. Чак и многи међу њима, или њихови ментори, отворено говоре о томе да је сврха протеста и блокаде заправо припремање крваве црвене револуције, а не решавање студентских проблема. Другим речима, блокада је у функцији крајњег циља, а то је рушење уставног поретка. Ту главну сврху блокаде истакао је и заштитиник свих радикалних левичара на београдском Филозофском факултету, професор Тодор Куљић, у свом говору на блокираном факултету, 28. октобра 2011.

8. До сада се стално понављало да се ради о ненасилном протесту који наводно угрожавају полиција, „нацисти“ и поједини професори. Чињеница је да је то све само једна подла лаж! Радикална левица, као што је одлично познато, никада није презала од примене насиља, али је увек у јавности себе желела да представи као жртву. То раде и данас. Чињеница је да су многи студенти који не учествују у блокади до сада били малтретирани, вређани, шиканирани, па чак и физички злостављани од стране левичарских насилника. Србским студентима, а посебно студенткињама, те професорима су они који блокирају факултет отворено упућивали претње. То је све наравно познато управи факултета, која ништа није предузела тим поводом. Полицији је познато да су припадници „редарске службе“ током блокаде код себе имали ножеве, боксере и дрвене палице. Као што смо већ поменули, у блокади су учествовала маскирана лица и криминалци који уопште нису студенти и који су познати по свом насилничком понашању, а од лица која су бацала молотовљеве коктеле на грчку амбасаду тешко да се може очекивати ненасилан протест. По речима једног од организатора блокаде, који је иначе и сам припадник АСИ, „ми контролишемо факултет и можемо да радимо шта хоћемо“. Другим речима, ради се о најобичнијем акту насиља, где групица „с коца и конопца“ скупљених левичара терорише србске студенте на србским факултетима.

9. Остаје и питање подршке спољњих, али и унутрашњих сарадника левичара који су блокирали факултет. Сами марксисти показују у својим документима да су били и остали у вези, и то на разним нивоима, са још неким појединцима и организацијама (Биро), а преко њих и са политичким странкама (ДС, ЛДП, СДУ). Поред тога, познато је да су преко одређених особа (Јелена Вељић) обезбедили подршку „невладиних“ организација као што су Хелсиншки одбор за људска права и Жене у црном. Такође, чињеница је да је група анархиста, истих оних који су „скували“ и ону прошлу и садашњу блокаду, оптужена за бацање молотовљевих коктела на грчку амбасаду. Том приликом имали су подршку одређеног круга познатих непријатеља србског родољубља и србске државе (Бранка Прпа, Динко Грухоњић, Срђа Поповић...). Неколико пута је постављено и питање финансирања блокаде, односно могло се са разних страна чути да су неки од професионалних „револуционара“ заправо плаћени за организовање блокаде факултета. А треба поставити и питање унутрашње подршке, нарочито подршке коју одређени професори, а пре свих познати радикални левичар Тодор Куљић пружа протесту и блокади. Формално гледано, својом подршком, али и фаворизовањем чланова комунистичких група на факултету, Куљић и још неки професори са Одељења за социологију, ометају нормалан рад факултета, што значи да постоји основ да се иста дружина позове на одговорност.

10. На крају, у вези са свиме што смо навели, треба поставити и питање медијске подршке блокади и, уопште, радикалној левици у Србији. Наиме, може се приметити да су поједини медији, а пре свих телевизија Б92, несразмерно већу пажњу посвећивали догађајима око блокаде факултета него догађајима на северу Косова. Сваки пут када је неко анархо-комунистима рекао нешто погрдно или им запретио физичком силом, то је била ударна вест на телевизијама које иначе игноришу шиптарско-натовски терор над косовским Србима и режимску репресију над србским родољубима. Када се погледа шира слика, види се да су разни представници готово свих марксистичких организација већ небројено пута гостовали у емисијама или давали изјаве за Б92 и сличне медијске куће, што до сада није био случај са представницима родољубивих организација. Тако је, на пример, недељник НИН пре неколико месеци објавио врло афирмативан чланак о екстремним левичарима и њиховим активностима, са посебним освртом на АСИ. Може се, дакле, закључити да сви медији који су иначе познати по свом антинационалном ангажману, својски подржавају и промовишу анархо-комунисте. Питање је зашто, са којим циљем и по чијем налогу се то ради?

Разни левичари, комунисти и анархисти су до сада функционисали како су функционисали, радили су шта су хтели, а власти и на универзитету и у држави су их толерисале, што из симпатија за своју децу, што из глупости и неодговорности. Међутим, дошло је време да се ствари промене! Србска Акција позива све родољубиве србске студенте да се организују и ослободе своје факултете од црвеног корова.

Подвиг и борба!

недеља, 06. новембар 2011.

среда, 02. новембар 2011.

ДАН ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА

Дана 19.10/01.11. 1918. године, Прва армија србске војске, под командом војводе Петра Бојовића, ослободила је Београд прешавши после пробоја Солунског фронта 500 километара под борбом за само 45 дана.
Београд је под аустро-угарском окупацијом био у периоду од 1. до 15. децембра 1914. године, а затим и од октобра 1915. до 1. новембра 1918. године.
Војвода Петар Бојовић рођен је 16. јула 1858. године у Мишевићима код Нове Вароши. Артиљеријску школу завршио је 1880. године у Београду. Учествовао је у србско-бугарском рату 1885. године, Балканским ратовима и Првом светском рату. Умро је 20. јануара 1945. године. 

петак, 21. октобар 2011.

СРБСКА АКЦИЈА И СТУДЕНТСКИ ПРОТЕСТИ


Поводом критиковања Србске Акције од стране извесних левичарских гласила, а у вези наше наводне индиферентности према кризи око актуелних студентских протеста, скренућемо пажњу на следеће чињенице:

  1. У жижи наше пажње претходних дана била су најновија злодела НАТО и шиптарских окупатора на Косову и Метохији, те су сва друга питања за нас тренутно у другом плану, што антисрбски шљам  који нас критикује свакако не може да разуме, с  обзиром да се ради о мизеријама које отворено подржавају шиптарске злочинце.
  1. Да ли је псеудолевичарским демагозима и самозваним борцима за студентска права некада пало напамет да, попут наших активиста, посете најугроженије студенте у Србији – студенте Приштинског универзитета у Косовској Митровици? Наравно да није, јер им до истинске помоћи угроженима није ни стало. Тамо се не могу играти политике и марксизма, јер тамо постоји реални фронт од кога мишеви попут њих беже без трага.
  1. Србска Акција, иако се активно бави студентским питањем, није студентска организација, те не учествује у оранизовању студенстих протеста. Ми нисмо попут шачице вечитих студената са Филозофског факултета, који глуме комунисте а заправо су обичне кукавице и нерадници који настоје да профитирају на студентској недаћи. За разлику од ових паразита, Србска Акција окупља радне људе различитих групација. Припадници Србске Акције који су студенти факултета у Србији, учествовали су и у будуће ће учествивати у свим протестима који имају праведан захтев, а против пљачкашког система који нарушава достојанство србских студената.
  1. Наша је радост што антисрбски шљам више не сме да истиче своје партијске антисрбске крпе на студентским протестима. А наше присуство на факултетима постајаће све веће, сразмерно текућем и будућем приступању студентске омладине у наше редове. Наш предлог решавања питања финансирања студија наишао је на одличан пријем међу студентима, јер је то један реалан и супериоран концепт  у односу на демагогију псеудолевичара. Стога су у припреми нове акције  дистрибуције наших летака и билтена, на факултетима у више србских градова.
  1. Студентска тела која претендују на улогу преговарача или заступника студентских интереса,  често представљају стециште користољубаца, псеудокомуниста и пробисвета свих врста, који не желе добро србским студентима. Они ће у кључном тренутку сваки протест покушати да скрену на погрешан колосек, правећи компромис са Системом. Они су кукољ који ћемо у нашој борби за национални и социјални препород Србства истребити са србских факултета и заштитити србске студенте од манипулатора свих врста.
          Подвиг и борба! До победе!

четвртак, 20. октобар 2011.

недеља, 16. октобар 2011.

ЗЛОДЕЛО ИЗДАЈНИЧКОГ РЕЖИМА И ПЛОД НАРОДНОГ ПАДА

На основу управо завршеног пописа становништва у Србији, процењује се да у њој има око 200 хиљада становника мање него пре десет година, при чему се у појединим подручјима у Србији број становника драстично смањује. Па тако општина Чачак има скоро 12 хиљада становника мање него пре десет година, док је број Лесковчана умањен за 8000 у односу на претходни попис. 

Јасно је да су управо немар издајничких власти (кроз дозволу абортуса, неподстицање рађања и пљачкашку економију), као и пад наталитета и исељавање, главни узроци мањег броја становника у Србији него пре десет година. С обзиром на чињеницу о ниском наталитету Срба а високом наталитету најбројнијих несрбских групација, јасно је да је реч углавном о смањењу броја Срба. Иако је спроведени попис услед карактера пописних упитника, очигледно представљао акцију „безбедносних“ режимских служби у циљу прављења тајних досијеа становника, наведени податак о драстичном смањењеу житеља Србије је сасвим реалан и требало би да сваком србском родољубу буде велико упозорење! На свакојаке недаће србског народа данас и њихове узроке, неретко нас опимиње Бог, чија помоћ нам једино може удахнути снагу потребну за препород. Управо са вером у Његову силу и уз свест о нашој дужности према Њему, борићемо се са још више снаге и воље за наш свети циљ!

КАПИТАЛИСТИЧКО КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ

Иако је на актуелним левичарским протестима у градовима широм Запада насиље прилично заступљено, медији (и овдашњи и светски) пуни су пажње и уважавања према левичарским насилницима, називајући их демонстрантима а не хулиганима. И мада су напади на криминално стечену имовину капиталистичких хохштаплера потпуно легитиман метод народне одбране, они би са тачке гледишта Система требали да представљају недопустиво насиље. Ипак, евидентно је да је у овом случају коловођама нереда од стране Система дозвољена и насилна радикализација протеста, о чему сведочи већ поменути благонаклон став капиталистичких медија о њима.

Очигледно је да ционистички господари капитализма, активирајући своје анархистичке и неокомунистичке слуге, настоје да контролишу и погрешно каналишу народно незадовољство економском ситуацијом. Због тога, наведени простести и нису никакав глас побуне, већ обична провокација, односно кукавичје јаје које Систем подмеће незадовољном народу. Због тога ће попут сваке заблуде пропасти и сви актуелни трзаји лажног антикапитализма.

Истински глас против капиталистичког зла подићиће се у удруженом социјалном и националном бунту против паразитских псеудоелита, које су једнако ангажоване и на економском искоришћавању људи и на гушењу националног идентитета нација широм планете!

Србска Акција као заступник националистички усмерене социјалне идеје у србским земљама, својим досадашњим и будућим акцијама међу сељацима, студентима и радницима, ради на окупљању свих сталежа србског народа око свог политичко-економског програма, као и предлога правичног решавања студенстког, радничког и сељачког питања у Србији. Нашем делу замах даје исправност наших аргумената, односно чињеница о узајамној условљености националног и социјалног питања. Отуда и наша снага незадрживо и неминовно расте попут тихе воде која ће потопити не само сваки брежуљак лажног антикапитализма већ и брег лихварског искоришћавања србског народа!  

субота, 08. октобар 2011.

СЛОБОДНА СОЦИЈАЛНА НАЦИОНАЛНА!



Да ли чујеш предака глас,
Да сила Божија крепи нас,
Већ покличем нашим одзвања град:
Бог, нација, рад!

Слободна, социјална, национална,
Борба наша, већ злотвора слама,
За веру праву и наш сој,
Глас крви нас зове у бој!

Страху и злоби места нема,
У србској борби против Система
Бодрим духом и верношћу до гроба,
Уз наш поклич: Подвиг и борба!

Слободна, социјална, национална,
Борба наша, већ злотвора слама,
За веру праву и наш сој,
Глас крви нас зове у бој!

Идеал Србске Акције,
Дух је слободне нације,
Смело, без страха за живот свој,
Војска смене полази у бој!

Слободна, социјална, национална,
Борба наша, већ злотвора слама,
За веру праву и наш сој,
Глас крви нас зове у бој!