субота, 28. јануар 2012.

СРБСКА НАДМОЋ

Савиндан 2012. остаће запамћен као дан величанственог тријумфа србског спорта. Неко ће сигурно рећи како спорт представља небитно замајавање у односу на сурове животне тешкоће данашњице, и да као такав има штетну улогу скретања пажње са битнијих тема у друштву. Међутим, узрок свеукупне кризе наше нације има превасходно духовни корен и стога као лек нам је потребно и одушевљење у циљу снажења животне радости и обнове националног самопоштовања. Дакле, као народу, насушно су нам потребне победе, па макар и у спорту. Јер управо такви невероватни успеси на европском и светском нивоу у разним популарним спортовима указују нам да вредимо као народ и да актуелно болесно политичко стање нације није наше природно стање.

Србска спортска надмоћ сведочи и да, иако релативно мали по броју, Срби јесу квалитетан сој, који плени снагом, лепотом, брзином и памећу, сој најбољи у окружењу и један од најбољих у Европи и свету. Ту истину наш народ осећа управо у оваквим тренуцима, те се поносно радује великим успесима. С правом, највише се радује победама над суседном геноцидном државом, која је на таласу србофобије Ватикана, НАТО и ЕУ окупирала Републику Србску Крајину, протеравши и побивши крајишке Србе по рецепту геноцидне традиције Јасеновца и осталих стратишта. 

Наше учестале спортске победе над злочиначком хрватском државом, саме по себи неће нам ослободити Крајину, али оне јесу огледало реалне надмоћи србског народа над искомлексираним усташким накотом. Нека та чињеница натера усташке злотворе да се замисле шта ће се десити када више не буде НАТО пакта и распадајуће ЕУ да их штите од праведног србског гнева, који ће је једнога дана васкрснути, ударити као гром и у ослободилачком и национал-револуционарном налету одјекнути широм србских земаља, од србске Маћедоније до книнске Крајине! 

Слава Србији! Живела србска надмоћ!

четвртак, 26. јануар 2012.

СВЕTOСАВСКИ ЗАКОН НАРОДНОГ БИЋА

Као Брозовим комунистима некада, тако је и данас актуелним србофобима јасно да је утемељење србске националне идеје управо наслеђе Светог Саве и његовог бесмртног дела. Како би помирили популизам и сопствену идеолошку наказност, културолошки жреци актуелне псеудоелите у Србији, упорно настоје да светосавски идеал разводне и криво га представе, када већ не могу да га сасвим истисну из душе србског народа. А не могу, јер Свети Сава је србски архетип, србско национално и националистичко оваплоћење. „Вучји светац, вучјег народа“, богоугодни Србин који, живећи вечно, заступа свој род пред престолом Творца. Он је усмеритељ србске културе и утемељивач народне цркве.

Србска Акција, као организација са светосавским идеолошким упориштем, непомирљиви је противник секуларизацији и маргинализацији Савиндана, као и свим покушајима кривотворења Савиног лика и дела, а нарочито настојањима антисрбског режима да лик и дело Светог Саве укалупи у сопствене антинационалне политичке форме.

Као супротност наведеном стоји само Савино дело, као и мноштво подвига, беседа и списа србских великана инспирисаних Светосављем. На крају, стоји и сам србски народ, који је више пута васкрсавао из мртвих, побеђивао зло у себи и другима, носећи Савин лик у срцу и души.

Овом приликом, цитираћемо мисао једног од најдоследнијих светосаваца из протеклог века, Димитрија Љотића, који је у тмурним временима Другог светског рата, указивао измученом и много пута обманутом србском народу да је одступништво од Христа и Светог Саве кључни узрок свакој народној недаћи. А светосавски идеал, као Хришћанство србског стила и искуства, подразумева дивну симбиозу и прожимање хришћанског духа и србског идентитета. У духу те истине, Љотић је беседио:

„Славан је Свети Сава у народу, зато што је потпуно у животу испунио свој дуг према нацији, учио се према закону бића србског народа. Иако нема књиге о закону бића нашег народа, његов лик оваплоћује, отеловљава тај закон у потпуности.

Свети Сава је с једне стране био националиста, с друге православац. У повељи манастиру Хиландару, која је дело његових руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: «У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по природи његовој». Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи Светог Саве који је први формулисао закон национализма.

Узмимо историју и своју и општу. Често се не износи истина, него је фалсификована. Једна од неистина јесте да је француска револуција донела национализам. Ево писменог документа да је Свети Сава 1197. године писао основни закон национализма. Није дакле француска револуција донела закон национализма, него је он био везан за бића и појам сваке нације и когод је улазио у основе нити бића свога народа, налазио је прави смисао национализма.

Свети Сава је био хришћанин и православац. Национализам и Хришћнство су учинили од плодоносног живота Светог Саве оно што га је направило изузетним, изузетном појавом. Он је везао не само закон тела и крви – национализам – већ и закон живота духа – Хришћанство – и интезивно и свестрано и једно и друго до краја проживео. Ако проучавамо његов живот, онда видимо да је био националиста у најдубљем а с друге стране хришћанин у најузвишенијем смислу тих речи.“

Тако је беседио „политичар са крстом“, како је Димитрија Љотића назвао Свети Николај Србски, највећи Србин после Светог Саве – по речима Светог Јустина Ћелијског, још једног дива светосавског духовног идеала. Постојање у роду србском таквих људи, сведочи да нам Бог и даље даје светионике Истине, да нам даје снагу и да се сходно томе вреди борити. Послушајмо учитеље Србске идеје, следимо њихов пут и презримо беспућа антисрбских манипулатора!

Нека би дао Бог, молитвама Светог оца нашег Саве, да народ србски устане, покаје се, усправи и поново засија старим сјајем, ослободи своје отачаство и устроји га по светосавској мери!

четвртак, 19. јануар 2012.

петак, 13. јануар 2012.

СМИСАО ПРАЗНОВАЊА СРБСКЕ НОВЕ ГОДИНЕ

Као што је православним Србима познато (или би макар требало да буде), празновање Нове године по грегоријанском календару, које је од стране комунистичке власти силом наметано од 1945. године, нема никакве везе са србском традицијом. За разлику од прослављања грегоријанске, „швапске Нове године (како је назваше наши стари), празновање исте по јулијанском календару јесте обичај који се пре неколико векова појавио код наших предака, и као такав усталио у народу, поставши елементом србске културе, са популарним народним називом Србска Нова година.

Историја

Ипак, истине ради, треба рећи да ни празновање Србске Нове године нема везе са дубоком традицијом србског народа. Наиме, старо-римско рачунање нове године од 01. јануара, као и обичај празновања њеног почетка, хришћанска Европа најпре је одбацила, а потом га обновила у шеснаестом веку (на Западу, уз увођење новог грегоријанског календара) односно осамнаестом веку (на православном Истоку, где је задржан јулијански календар). По православно-црквеном рачунању времена, нова година се обележавала најпре од 1. марта (као месеца у коме је створен свет), а од позног средњег века од 1. септембра (почетак богослужбеног циклуса). До осамнаестог века, у читавом православном свету и нова година је почињала (иако се није прослављала) овог датума. Руски цар Петар I, који је Русију хтео да преуреди по западњачком образцу, уводи 1700-те године, тачније преузима са Запада, 1. јануар као почетак нове године (али наравно, за разлику од Запада, по јулијанском календару), а под утицајем Русије то чине и други православни народи. Ипак православни народи тек постепено почињу да празнују сам дан почетка нове године.

Чувар србског имена

Код Срба, ово празновање (наравно по јулијанском календару) почиње најпре међу Војвођанима, али не као подражавање римокатоличкој већини у аустријској држави која је увелико празновала 1. јануар (по грегоријанском календару), већ управо као реакција на покушаје десрбизације и унијаћења србског народа у аустријској империји. Дакле, прослављање Нове године (по јулијанском календару) код Срба, у свом појавном облику имало је смисао испољавања припадности Србству и Православљу, а такав смисао имало је свакако и у време богоборног и антисрбског титоистичког режима, када се празновање Србске Нове године сматрало дисидентским и реакционарним чином.

Империјално наслеђе

Хеленски атроном из Александрије – Сосиген, по налогу Гаја Јулија Цезара, израдио је 46. године пре рођења Христовог нови календар, касније назван – јулијански (по Цезару). С обзиром да је реч о календару који, за разлику од папског и осталих актуелних светских календара, датира из староримског периода, он нас на мистичан начин упућује на наше цивилизацијско империјално наслеђе древне Византије и Старог Рима. 

(Не)тачност календара 

Аргументација по којој требамо прихватити грегоријански или Миланковићев календар, јер су новији и тачнији, није умесна са православног и традицијског становишта, јер апсолутно тачан календар не постоји, нити може постојати, а нашим прецима и нашим светитељима није ни најмање сметала „нетачност“ јулијанског календара.  Уосталом, сам календар као одређивање етапа за бележење протока времена у односу на космичке циклусе, сасвим је релативна ствар, и поштовање једног или другог календара не треба толико везивати за научно, колико за културолошко питање. Наиме, иако само по себи питање календара није црквено, већ космичко, астрономско и математичко, оно је кроз историју добило карактер цивилизацијског и духовног обележја, јер и сам покушај да се нови календар наметне Србској Православној Цркви, има симболички и психолошки чин дубљег духовног и политичког позападњачења данашњих генерација Срба.

Треба рећи да би прихватање календара нашег великог научника Милутина Миланковића, (који је тачнији и од јулијанског и од грегоријанског календара), било фактички исто што и прихватање грегоријанског календара, с обзиром да се у дугом временском периоду (све до 2800-те године), Миланковићев календар поклапа са грегоријанским.

Верност Православљу 

Данас, иако много Срба овај датум (01. јануар по јулијанском календару) третира пре свега као још један повод за (углавном неумесну) прославу и журку, празновање Србске Нове године, макар стихијски и фактички има у данашњем времену смисао изражавања привржености нашем православном јулијанском календару, по коме прослављамо Христове и Богородичине празнике, као и све светитеље Цркве. Такође, овај календар био је и остао на мети свих антисрба, изрода и вукова у јагњећој кожи, који би да србски народ и србску Цркву „европеизују“ и поунијате, не би ли постала довољно приготовљена за новодобске антихришћанске интеграције. Управо у таквим разлозима, и нарочито у отпору свима који кидишу на наше сопство и наше Православље, требамо проналазити смисао празновања Србске Нове године, као празника који указује на духовни и цивилизацијски идентитет наших старих, јер под духовним и културним окриљем тог идентитета налази се духовна сила која нас једина може препородити.

понедељак, 09. јануар 2012.

СРБСКА - 20 ГОДИНА ПОНОСА

20 ГОДИНА БАСТИОН СИ СРБСТВА –
СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН РЕПУБЛИКО СРБСКА!

 

петак, 06. јануар 2012.

КРАЧУН


















Сред северне шуме, на бдењу сунцостаја,
Зби се збор мудраца свег словенског краја.
Остарелог жреца, знаног по врлини,
Слушаше народ, пришедши планини.

Ал беседа ова, другачије звучи,
Надахнут свише, старац народ учи.
Док храстове гране ватри приносаше,
Велесови жреци, старца упиташе:

Ој старче мудри, не творио злобу,
Кажи зашто збориш о једноме Богу?
С погледом  у небо, и споменом веде,
Старац прозбори, држећ  власи седе:

Саздатељ је добра, и нашега рода,
Он је Творац, земље и небеског свода.
Сварга не раздели се, кажу старе књиге,
Мноштво ком се клањамо, потоње су вериге.

Вериге од наноса свих времена мутних,
Каљуге, што долази испред дана судњих.
Што кроз време мењају се, и каљају знање,
О смислу, и спомену на људско постање.

Он светлошћу истине, обасјаће груду,
Душа је саздана за вечиту судбу.
Постаће човеком, и чинит чуда многа,
Жртвом крсном сатреће, царство Црнобога.

Помазаником  ће доћи, да прођу гатарства,
Јер љубав и жртва, наслеђују Царства.
У утроби Деве чисте, зачеће се Он,
Лице Бога истиног, ког стари зваху Род.

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

ГОДИШЊИЦА ВЕЛИКОГ ЗЛОЧИНА

На дан рођења Богомладенца Исуса Христа, пре тачно седам деценија, муслиманске усташе предвођене својом хрватском браћом по србофобији, на најзверскији начин су побиле готово све становнике села Придворица недалеко од Гацка. Масовни покољ преживело је једино неколико дечака који су као положајници кренули пут суседних села. За почињени злочин нико за време комунистичке Југославије није одговарао, а широј јавности је постао познат као инспирација за роман „Нож“ Вука Драшковића.