Сред северне шуме, на бдењу сунцостаја,
Зби се збор мудраца свег словенског краја.
Остарелог жреца, знаног по врлини,
Слушаше народ, пришедши планини.
Ал беседа ова, другачије звучи,
Надахнут свише, старац народ учи.
Док храстове гране ватри приносаше,
Велесови жреци, старца упиташе:
Ој старче мудри, не творио злобу,
Кажи зашто збориш о једноме Богу?
С погледом у небо, и споменом веде,
Старац прозбори, држећ власи седе:
Саздатељ је добра, и нашега рода,
Он је Творац, земље и небеског свода.
Сварга не раздели се, кажу старе књиге,
Мноштво ком се клањамо, потоње су вериге.
Вериге од наноса свих времена мутних,
Каљуге, што долази испред дана судњих.
Што кроз време мењају се, и каљају знање,
О смислу, и спомену на људско постање.
Он светлошћу истине, обасјаће груду,
Душа је саздана за вечиту судбу.
Постаће човеком, и чинит чуда многа,
Жртвом крсном сатреће, царство Црнобога.
Помазаником ће доћи, да прођу гатарства,
Јер љубав и жртва, наслеђују Царства.
У утроби Деве чисте, зачеће се Он,
Лице Бога истиног, ког стари зваху Род.
МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
