понедељак, 28. мај 2012.

ПРАВОСЛАВЉЕ И ДЕМОКРАТИЈА


Живимо у несрећном раздобљу које је преплављено огромним бројем политичких заблуда србске интелигенције. О далекосежном погубном учинку и утицају тих заблуда тек предстоји помније промишљање и анализирање, јер велике су и готово непремостиве тешкоће на које наилазимо покушавајући да озбиљније досегнемо упориште са којег би најцеловитије сагледали садашњу србску политичку ситуацију.

Еуфорија и непромишљеност јесу основне карактеристике уласка неких људи Србске Православне Цркве у интензивније јавно исказивање својих политичких ставова и гледишта о држави, нацији, историји, економији итд. Притом је симптоматична једна, благо речено зачуђујућа, неупитност у одобравајућем подразумевању и преузимању извесних појмова о политичкој организацији државне власти као и активно, у неким случајевима партијско, залагање за њихово остварење.

Заслепљени сјајем прелестне привлачности коју демократија има као политички симбол у свести савременог човека, неки наши хришћани (међу којима и део архијереја, свештенства, па чак и монаштва) без елементарне богословске критичности и политиколошке упитности, заговарају своје бесловесно поверење у западну демократију и заблуду о тобожњој црквеној хришћанској демократији, или чак некаквој „светосавској демократији“ или пак „теодемократији“. Као кондензат ноторне политичке неписмености и државотворне неприсебности, ову бесмислену сложеницу „теодемократија“ налазимо у „Предлогу србског црквенонационалног програма“, обзнањеном у часопису „Глас Цркве“ (3/1989): „Ми хоћемо у заиста хришћанску Европу, где ће Бог и човек бити заједно, где ће се градити срећа и мир за пример читавом човечанству, где неће владати сувопарна демократија ни стара теократија, већ стваралачка и истинска теодемократија“.

Заиста је потресна политичка, историјска, државотворна и, пре свега, духовна наивност и незнање изречено у овој претенциозоној реченици. Прогутавши флоскулу аut democratia, aut tyrranis („или демократија или тиранија“), флоскулу која се у сваком иоле озбиљнијем политиколошком контексту показује као пука парола својеврсне политичке идеологије и идолатрије, они махнито запомажу о демократији и демократизацији, чиме жалосно поспешују растројство светосавске државотворне благоразумности и одсутство политичке присебности.

Неозбиљно је, а пре свега недостојно његовог свештеног богопризвања, да србски хришћанин плаћа данак погубности политичких заблуда наше бесловесне интелигенције поникле и духовно отхрањене на идеолошком слепилу црвеног партијског једноумља. Јер ономе који је кроз благодат Свете Тајне Крштења и Миропомазања примио печат дара Духа Светога – то јест дар благодатне прозорљивости у разликовању свих духова, па и оних политичких – непримерена је државотворна неопрезност или несмотреност олаког прихватања и непромишљеног пристајања уз нешто што је по свом пореклу и суштинском усмерењу и назначењу сасвим нецрквено, тачније, противцрквено – а то је, свакако, демократија!

На нашој потпуно дезоријентисаној политичкој сцени (тачније, политикантском вашаришту) и не очекује се политичка прозорљивост светосавске државотворне разборитости и целомудрености, али међу хришћанима она је заиста conditio sine qua non. Гледано са православног становишта, о чему је заиста реч када је у питању демократија? Али пре свега, чујмо шта о њој каже један познати и компетентни западни проучавалац демократије као облика политичке организације државне власти: „Појава речи која има такав статус је готово јединствена у историји људског језика. Највероватније је да се никада раније није догодило да исти политички термин, који је за врло дуго времена био употребљаван у похвалном, погрдном и неутралном смислу, буде прихваћен готово једнодушно као главна политичка парола безмало свих политичких партија“.

Без обзира што у политичкој теорији постоји мноштво различитих одређења демократије и што сви који исповедају култ демократије не служе истом политичком идолу, ипак се може наћи једно умесно и подстицајно дефиницијско полазиште и упориште. Међу најпознатије, најпопуларније и етимолошком значењу речи најближе дефиниције спада свакако и она чувена Линколнова, по којој је демократија „владавина народа од народа и за народ“.

Али ствар више није баш тако саморазумљива ако се упитамо о којем и каквом народу је реч? А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него илустративне следеће речи владике Атанасије Јевтића: „У свом односу према Богу сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају – према Xристу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи није Божији и да није на свој – богопромисаони – начин изабрани народ. Јер ми верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа, верујемо у Божији спасоносни план – домострој (икономију) – за сваки народ и свако људско биће. 0 томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола Павла изговорена многобожачком народу грчком у Агини. 'Бог који је створио свет и све што је у њему, који сам даје свима живот и дисање и све, Он је изједнога човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења – да граже Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни одједног од нас; јер Њиме живимо и крећемо се ијесмо, јер смо и род Његов' (Дап 17,24-29). Сваки је, дакле, народ 'позван' и 'изабран' народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, какоје рекао Владимир Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него оно што Бог мисли о њему у вечности“

Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема. Јер прецизносмисленим разлучивањем са православног становишта, о једном народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни гласноговорници демократизације не знају, или пак губе из својег духовног вида, јесте да се појмом демос адекватно именује само једно – и то најгоре – стање односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу исказују стања историјски конректних односа једног народа према Богу.

Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла, нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца (грч. етни): 11,25; 15, 9.10.11.12.16.27.

Лаос је крштени етнос (Мт 28,19; Лк 24,47), свети народ, освештани етнос (етносагион 1 Пт 2,9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ који је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног јеванђелског примера: „А приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (panta ta etni) крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 18-19). А Апостол Петар у својој Првој посланици објашњава хришћанима шта је у ствари лаос као истински народ Божији: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ (етнос) свети, народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте народ (лаос) БОЖИЈИ; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Пт 2,9).

Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важио знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем, који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Xриста и све хришћане (Дап 19,23-40).

И заиста, као пре две хиљаде година, тако и данас, демос и демократија имају исти предзнак, циљ и учинак. То је бесомучна борба против Xриста и свега што је хришћанско. То је, такође, глобална манипулација обезбоженим масама које робски извршавају оно што желе јудеомасонски лихварски сатанисти. Другим речима, демократија је по преимућству антихришћанска политичка идеологија којом се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених хришћанских нација.

Морамо имати у виду да је процес претварања једног народа у демос прилично дуготрајан. Њему претходи и условљава га низ јеретичких инфекција духовног организма тог народа, и те инфекције су, у ствари, нека врста погубне припреме за коначно – увек насилно – извођење, тачније истеривање из Цркве. Атеистички политиколози и теоретичари то истеривање називају „либералним и социјалистичким револуцијама“. Када је реч о западним народима, генеза њиховог процеса демократизације јесте следећа: револуцијама седамнаестог и осамнаестог века претходили су духовни ломови и догматска испадања (филиокве, папоцезаризам, индулгенције итд.) римске патријаршије из окриља Православља, то јест из благодатног окриља Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и погубно упадање у вртлог јереси и кривоверја.

Србски „демократски развитак“ је процесом секуларизације у јаком смислу отпочео у осамнаестом веку серијом догматско-литургичких инфекција и раслабљивања; увођењем туђег језика (новорускословенског) за богослужбени и коначним одрицањем од својег (старосрбског); примањем раскалашног барокног сликарства уз бахато одбацивање собствене васкрснорадосне иконографије; увођењем на богослужење бесомучних хорских егзибиција уместо смерног ангелогласног појања; уласком латиномислећег схоластичког кривоверја у православну богословску мисао (учење о прародитељском греху као наследном греху, пијетизам, морализам, јуридизам). У деветнаестом веку, стварањем Кнежевине Србије наступа период државотворне пометености и смутње чију крваву кулминацију ће осетити тек двадесето столеће. Наместо домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш државни Дом запоседа најопакији партијашки егоизам који незауставиво растаче органску снагу србске нације. Данас, на самом крају двадесетог века, степен наше државотворне раслабљености јесте већи него икада до сада. Речи „демократија, „демократизација“ постале су магијске формуле и мантре Новог светског поретка које уверени у њихову моћ важно и озбиљно употребљавају обмањујући и себе и друге. Чак се и поједини архијереји наше Мајке Цркве хвале демократијом и демократским поретком који постоји у Православној Цркви! Притом, на жалост и њихову и нашу, потпуно губе из вида да саборност и демократија јесу два потпуно различита, штавише искључива појма.

Демократија је антисаборна, антицрквена и антинационална идеологија Новог светског поретка, тачније – демократија је глобално политичко сујеверје Новог светског поретка које исповедају они који не могу или више не желе да хришћански разликују духове.

У демократским државним порецима носилац политичке делотворности нипошто није личност, јер демократско друштво није заједнииа словесних и одговорних личности већ скуп безсловесних и неодговорних индивидуа над којима, тобоже у њихово име, перфидним демагошким манипулацијама влада бескрупулозна плутократска клика. „Демократија је настала из индивидуалистичког поимања друштва“ – констатује Норберто Бобио. По свом унутрашњем устројству демократија подразумева плуралистичку визију света и плуралистичко друштво, а то је друштво које не трпи ништа што је у онтолошком смислу сабирајуће. Таквом демократском друштву Православна Црква као Једна, Света, Саборна и Апостолска није ни због чега потребна нити пожељна. Оно ће Цркву третирати на исти начин и истим средствима као било коју од безбројних такозваних „верских заједница“.

Наше „црквене демократе“ вапајно и неразумено желе успостављање политичког поретка који је према Цркви индиферентан и атеистичан у пуном и правом смислу те речи. Они потпуно губе из вида веродостојну чињеницу да разлика између православне патриотско-политичке опције и становишта савремене демократије није тек формалне природе. Наиме, у оној мери и на онај начин на који се егзистенцијални став и егзистенцијално упориште православних хришћана разликује од егзистенцијалне позиције нехришћана, у тој мери се и на тај начин разликује православна политичка делотворност од неправославних. Разлика је, свакако, суштинска а не тек формална и маргинална. Јер у Православљу носилац сваке одговорне политичке делотворности није некаква безлична и анонимна индивидуа, нити пак скуп индивидуа груписаних у облику партије, странке или класе. У Православљу носилац политичке и јавне делотворности јесте конкретна и непоновива личност, а пошто је личност могућа само у слободној заједници, ондаје заједница личности најаутентичнији носилац политичке делотворности, у лику сталежа који једини омогућавају најнепосредније, најорганскије и најсаборније политичко функционисање једне државе.

Веродостојно искуство Православне Цркве је следеће: Unus christianus – nulus christianus („Један хришћанин значи – ниједан хришћанин“). Заједница личности није некаква неодговорна група која је своју политичку одговорност делегирала и пренела само на једног својег представника који ће онда заступати њене, in ultima linea, увек парцијалне интересе. Нипошто. Заједница личности јесте сабрање оних који су свесно, савесно, одговорно и одлучно – дакле, словесно – ступили у нов начин постојања по Xристу, другим речима, ступили су у простор у којем се догађа спасоносна љубав Бога Живог и Истинитог са људима живим и истинитим. Тај простор јесте Црква. Знајмо: демократско друштво је друштво које не сабира са Јединим Владарем, Богочовеком Xристом, већ – расипа.

Демократска политика није ни по чему „благообразна и по поретку“ (1 Кор 14,40), она није наговештај и иконични предокушај оне теодулске и стратократске „небеске политике“ (Фил 3, 20) ка којој смо уперени и делотворно стремимо још овде и сада. И на крају, може нам се приговорити даје демократски политички поредак атеистичке државе за хришћане мање зло од антитеистичког, богоборачког поретка тоталитарне државе. То је, свакако, несумњиво. Али, није ли нам речено и заповеђено да зло које мрзимо побеђујемо добрим (Рим 12, 9. 21) а не мањим злом?!

+ Небојша М. Крстић
(19642001)

субота, 26. мај 2012.

СПОРТ, ЗДРАВЉЕ, РОДОЉУБЉЕ!


Целокупно васпитање мора да буде устројено тако да се слободно време омладинца употреби за користан развој његовог тела. Он нема никакво право да у тим годинама доконо глувари, већ треба после свог уобичајеног дневног посла да челичи своје тело и учини га снажним, да га не би једном и живот затекао сувише меканог. Ово испланирати и спровести, усмеравати и водити, задатак је васпитања младих, а не искључиво упумпавање такозваног знања. Омладинац такође треба да одстрани представу као да је бављење својим телом лична ствар сваког појединца. Не постоји никаква слобода која омогућава да се греши на рачун потомства, а тиме и нације.

ИЗ ПРИНЦИПА!



Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај србски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!

РАСНИ НЕМИРИ У ИЗРАЕЛУ!


Док су предлози за смањење масовне имиграције у Европи суочени са непосредним таласом застрашујућих критика из Европске Уније, тзв. невладиног сектора и локалних јеврејских заједница и организација, светски медији ћуте о израелском плану за ограничење афричке имиграције. Израелски премијер Нетанијаху је изјавио како афричка имиграција угрожава безбедност и јеврејски национални идентитет. Он је додао да Израел покушава да смањи масовну имиграцију из Африке, указујући на потребу да се изгради баријера на граници са Египтом, те да влада ради на томе да депортује илегалне имигранте. Недељу дана пре тога, министар унутрашњих послова Израела Ели Исхаи је изјавио да се већина афричких имиграната бави криминалом те да стога треба да буду ухапшени и депортовани у земље порекла. А у среду 23. маја, дошло је до ескалације насиља против афричких имиграната у Израелу. Машући израелским заставама и узвикујући пароле против обојених имиграната, становници јужних градских четврти Тел Авива марширали су градом, након чега су уследили напади на црначко становништво, њихове домове и радње. Док је руља узвикивала пароле попут: „Црнци одлазите!“, чланови израелског парламента и високи званичници, попут Мири Регева и премијера Нетанијахуа, слали су анти-имигрантске поруке попут оних да се морају протерати из Израела, те да су они велика опасност за сигурност и идентитет јеврејске државе. Треба имати у виду да се се не могу ни замислити слични покушаји у некој од европских земаља, где се и сам предлог за решавање имигрантског проблема суочава са лавином оптужби и напада, и то понајвише од стране јеврејских организација, које углавном стоје иза свих промотера мултирасног и мултикултурног друштва.

четвртак, 24. мај 2012.

СЛАВА ХЕРОЈУ!



Безбројна војска руских јунака, који су своје животе положили за Веру и Отачаство, допуњена је у наше дане за време Чеченског рата. Руски војници су били принуђени да се сретну са невиђеним у историји Русије зверством и терором, усмереним против руског народа, због чега је од сваких четрдесет људи који су раније живели у Чеченији, у животу остао само један. За то време прозападна и русофобска средства јавног информисања и такозвани „правобраниоци мањинских народности“ трудили су се да изопаче руску новију историју, блатећи Русе и правдајући злочине исламских терориста. Ситуација идентична оној у србским земљама. Нека би дао Бог да заувек замукну ова лажљива уста! Истини у славу и бесмртним сведоцима Истине, херојима и мученицима у вечни спомен, објављујемо ову песму посвећену руском војнику Евгенију Родионову, пострадалом за Христа и вољену Русију 23. маја 1996. Ако Бог да, у новом броју нашег магазина „Војска смене“ читаћете и текст о овом савременом Победоносцу.

среда, 23. мај 2012.

ГРЧКА СЕ БУДИ!

 
У Грчкој се пре два дана догодило још једно расно мотивисано убиство. Наиме, тројица Авганистанаца су брутално избола младог Грка, двадесетдеветогодишњег Т.Л. Око 4000 људи, међу којима и многи активисти Златне зоре протествовало је, тражећи од власти да имигранти буду евакуисани. Полиција је уместо да заштити грчки народ од имигрантског насиља и мржње, засула окупљене  сузавцем, након чега је уследило хапшење недужног народа, чему су се успротивили слободарски грчки активисти. Имигрантске хорде уз прећутну подршку Система настављају са терорисањем грчког народа. Али, грчки народ се консолидује и верујемо да није далеко час када ће, предвођени Златном зором, спровести правду и осигурати сигурну будућност за своје потомство. Радује нас улазак овог братског покрета у парламент, где ће се коначно чути глас грчког народа. Иначе, неколико дана уочи парламентарних избора у Грчкој, двојица активиста Србске Акције су присуствовала предизборном скупу Златне зоре у Солуну, изазвавши одушевљење код грчких другова, који су показали велику љубав и бригу за србски народ, као и нарочито интересовање за наш Покрет, идеолошки врло близак њима. Са другом Фотисом, вођом солунског огранка, договорили смо одржавање званичног састанка представника Златне зоре и Србске Акције, и овом приликом му захваљујемо на позиву и честитамо на успеху, уз громогласне звуке једне од њихових борбених песама које утерују страх имигрантским расистима и црвеном шљаму.



уторак, 22. мај 2012.

BOOT CAMP SERBIA


Духовна, идејна и физичка спрема активиста јесу бедеми на којима треба чврсто да стоји сваки национални покрет. С тим у вези, од почетка свог деловања Србска Акција је овакво своје виђење политичког војинства сведочила инсистирајући на непрестаном изграђивању својих активиста, што је до сада показало резултате у сваком погледу. Својом посвећеношћу на физичкој спремности, као и учешћима на такмичењима у борилачким дисциплинама, попут MMA, наши борци су делом посведочили једну од наших крилатица (Спорт, Здравље, Родољубље), позивајући и остале родољубе на такво прегалаштво. Са тим у вези, од скоро у србској Престоници постоји сјајан пројекат који ће засигурно бити препознат и са одушевљењем прихваћен од стране србских родољуба. У питању је Boot Camp Serbia, који предводе млади, образовани и посвећени људи, који свакако представљају пример младости какву желимо у будућој Србији, слободној и уједињеној.  

Дакле, Boot Camp je:

- Базични војнички тренинг доступан рекреативцима и спортистима.
- Одличан начин да достигнете врхунац телесних могућности.
- Практичан, јер се одвија током целе године, у отвореном или затвореном простору.
- Забаван, зато што је сваки задатак другачији и још већи изазов од претходног.
- Ефикасан програм који ангажује све велике мишићне групе и помаже сагоревање великог броја калорија.

За више информација и контакт погледајте њихову ФБ страницу:
http://www.facebook.com/bootcampserbia/info

недеља, 20. мај 2012.

СНАГА КРОЗ ЛЕПОТУ


White Rex је руски пројекат који повезује људе истих убеђења и настројења. Сем што пласира сопствену одећу и спортску опрему, која је врло позната и омиљена међу руским националистима, компанија White Rex помаже у организацији спортских турнира, спонзорише борце и помаже угроженим Русима, попут политичких затвореника. Дизајн ових производа довољно говори за себе и дефинитивно, White Rex полако постаје знак препознавања национал-револуционара не само у Русији. Једна од њихових промотерки јесте и прелепа Анастасија Јанкова, првакиња Русије у тајландском боксу. Обавезно обратите пажњу на сајт: white-rex.com

петак, 18. мај 2012.

ТРИЈУМФ ПРАВОСЛАВЉА

У сенци текуће демагошке (пред)изборне хистерије у нашој отаџбини,  где режимски  медији затомљавају чак и ново дивљање шиптарских терориста у Бујановцу,  одиграли су се на иностраном плану значајни и охрабрујући догађаји. Заправо, може се рећи да је недељу која је на измаку обележио својеврсни тријумф духа хришћанског државочуварног благоверја против антинационалних сила, широм православне васељене. Наиме, новој забрани одржавања параде хомосексуалних изопачењака у Москви претходило је спречавање одржавања исте у Грузији, где верни народ предвођен својим свештенством није дозволио содомско ругло на свом тлу. А у Грчкој, новоизабрани посланици национал-револуционарног покрета Златна зора, положили су заклетву, уз победнички и заветно уздигнуту десницу у име Свете Тројице, чиме су и симболички изразили уздање у Бога при својој даљој борби за грчки национални и социјални препород.

Честитајући једноверној браћи на успесима у својим земаљама, и сами се, подстакнути њима, додатно укрепљујемо у сили наше православне вере, чија нас победоносна сила једина може водити правим путем!

Подвиг и борба!

субота, 12. мај 2012.

РАТНИ ПОКЛИЧ ИЗ АНКАРЕ

Ако је тачно, а до сада то још није демантовано, турски премијер Тајип Ердоган најављује војно цртање нових граница на Балкану. Изјавио је како Турска подржава самоодређење Албанаца и формирање веће албанске државе, да је спремна да у томе и војно помогне Албанце, да ОВК није била побуњеничко-терористичка организација и да је могућ распад Македоније уколико се не поштују права Албанаца у тој држави.
После серије изјава о БиХ, које долазе из Анкаре, а у којима Турска напросто утерује БиХ у НАТО, имамо сада и претњу војном интервенцијом свима онима који се не слажу са пројектом „Велике Албаније”. Ако је и од Турске, мало је много...

четвртак, 10. мај 2012.

НАПАД НА ДЕВОЈЧИЦЕ У АРАДЦУ

ЗРЕЊАНИН – ОШ “Братство” у Арадцу, код Зрењанина, била је у среду празна, а уместо граје 300 малишана, у школском дворишту чуо се само разговор њихових родитеља. Они су се ту окупили, тражећи формирање полицијске станице у Арадцу, односно, ангажовање школског полицајца, како би се осигурала безбедност школараца.

Повод за ове захтеве житеља Арадца је инцидент у којем су, прошле суботе, две девојчице малтретиране док су се играле у парку преко пута православне цркве. Ф. Ј. (9) словачке и Ј. С. (10) српске националности, по тврдњама родитеља и мештана, напала је група ромске деце.

- Моју ћерку и још једну девојчицу малтретирало је више од десеторо ромске деце, окружили су их, пипкали, задизали им сукњице, обарали их на тло… Све је то трајало готово пола сата – револтиран је Иван Јановски, отац девојчице, жртве вршњачког насиља.

И Александар Срданов, отац друге девојчице, огорчен је због малтретирања које је његова ћерка преживела.

- Деца су преживела трауму и шок. Морали смо да их водимо у Ургентни центар. Сада су код куће и опорављају се од последица шиканирања – каже Александар Срданов, наглашавајући да није задовољан како се зрењанинска полиција суочила са овим проблемом. – Деца су из говорнице позвала полицију, патрола је дошла и направила записник, али немамо никакву информацију шта у МУП конкретно раде, да ли надлежни уопште знају колико деце је учествовало у инциденту, која су то деца, и што је најважније, шта ће предузети.

Бранислава Јовановски, мајка нападнуте девојчице Ф.Ј. каже да ово није усамљени случај и да су се многи родитељи жалили на малтретирање своје деце од стране старијих ученика ромске популације. Проблем је, како каже, што и сада они неће о томе јавно да причају.

“Ми ни једног тренутка нисмо спречили децу да похађају наставу или не дођу у школу. Реч је о револту и начину да се на овај начин скрене пажња јавности на проблеме у овом селу. Сада нам кажу да је ово кривично дело и изгледа да ћемо, како се ситуација развија, ми родитељи бити криви за све”, огорчен је Александар Срданов, отац нападнуте девојчице С.Ј.

Представници школске управе Зрењанин посетили су школу у Арадцу и у разговору са родитељима и директором осудили чињеницу да се школа користи као инструмент за евентуално решавање оваквих немилих ситуација.

На иницијативу родитеља одржан је и састанак савета Месне заједнице Арадац, а за помоћ су се обратили надлежним институцијама и Полицијској управи Зрењанин.

Нико од представника ромске заједнице у селу није хтео да коментарише овај случај. Истрага о немилом догадјају у овој вишенационалној средини и нападу на две девојчице је у току, а како незванично сазнаје РТС, деца ће сутра редовно похађати наставу.

Извор

среда, 09. мај 2012.

РАЗОТКРИВАЊЕ ПОДМЕТАЧИНЕ

Србска Акција подржава народни отпор режимској агресији на житеље Ресника и Јабучког рита, али своју подршку никада неће предузимати на начине који су у интересу једино режиму и његовим провокаторима.

Нова хајка против Србске Акције, коју овога пута започиње антисрбско гласило под називом E-новине, још један је показатељ страха антисрбске булументе од рађања и јачања новог србског национал-револуционарног покрета, који је и у интелектуално-идеолошком, као и етичком смислу, не само супериоран у односу на мондијалистичке и „антифашистичке“ пајаце нашег времена, већ је и потпуно неподобан за укалупљивање у њихове пропагандне флоскуле и аршине. Шта више, анализирајући наш идеолошки карактер, писац чланка (горе линкованог), показује своју идеолошку неписменост и необразованост, услед непознавања елементарне класификације политичких доктрина. Сходно томе, услед немоћи за било каквим аргументованим нападом на нашу организацију и нашу идеју, поменути несој у сарадњи са режимским слугама, настоји да нас јавности прикаже у једном вулгаризованом и искривљеном светлу, које би при помену нашег имена код народа изазивало крајње негативне асоцијације.

Наиме, током текуће тензије између грађана два београдска насеља на једној страни и њихових нежељених нових циганских комшија на другој, исписани су и графити (на слици горе), на којима су касније (вероватно од стране провокатора) тенденциозно додати иницијали наше организације, што се види ако се обрати пажња на очигледну разлику у рукопису између наведених иницијала и остатка написаног. Ова подметачина, којом се манипулише у наведеном тексту, само потврђује подлост и немоћ наших непријатеља, али показује и њихову неспособност да ваљано монтирају лажну слику о Србској Акцији, коју желе да прикажу другима.

Иако Србска Акција подржава народни отпор поменутом досељавању као виду режимске агресије на житеље Ресника и Јабучког рита, она подршку, као и своје учешће у отпору, никада неће предузимати на начине који су у интересу једино режиму и његовим провокаторима.

Ми ћемо са задовољствм разобличити и сваки следећи покушај непријатељске пропаганде против Србске Акције, а свим душманима поручујемо да нас клевете и подметачине, као и прогони, само додатно мотивишу да истрајемо на свом путу!

Подвиг и борба!

недеља, 06. мај 2012.

ПОДРШКА ЗАТВОРЕНОМ ДРУГУ!

Именом данашњег празника Ђурђевдана, као даном хајдучког састанка, поздрављамо нашег друга и активисту, затвореног због одбране свог кућног прага од најезде туђинаца. Нека га укрепи Бог, молитвама светога Георгија Победоносца, а Систему, његовом репресивном апарату и пропагандној машинерији поручујемо:

Доле ланци и окови, не вежу се соколови!

Подвиг и борба!

петак, 04. мај 2012.

ПРАВОСЛАВЉЕ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Поводом упокојења Марка С. Марковића, знаменитог србског идеолога и ратника, као и једног од најплоднијих писаца србске емиграције, пажњи читалаца нашег блога препоручујемо изванредно дело овог врсног србског интелектуaлца, под називом Православље и Нови Светски Поредак (које је доступно и у електронском формату).

Осим разобличавања актуелних политичких пошасти новог доба, указивајући на њихову антихришћанску суштину и на закулисну позадину мондијалистичке глобализације, Марковић у свом делу афирмише идеју Савеза православних народа, као одговора на беспуће и деструктивност идеје евроатлантских интеграција.

Наведени пројекат Заједнице православних народа заступа и Србска Акција, објашњавајући га у својим Идеолошким основама, под ставком Православне интеграције.

среда, 02. мај 2012.

БЕНД „ЕСХАТОН“



Бенд Есхатон је идејно настао 2001. године када су написани први стихови и осмишљени први гитарски аранжмани, али је тек почетком 2006. године у Сремској Митровици окупљена прва постава бенда, коју су чинили:

Вељко Потпарић – гитара
Ратко Сантрач – бас гитара
Миле Павле Миладиновић – бубњеви
Милош Крсмановић – клавијатуре
Никола Мијовић – вокал

У овој постави бенд је освојио награду публике на гитаријади Савсток у Сремској Митровици августа 2006. године, а и имао је неколико клупских наступа уз измену на бас гитари и одлазак клавијатуристе из бенда.


Крајем 2006. године, услед разних околности које су настале као и нових потреба бенда, коначно се искристалисала следећа постава:

Вељко Потпарић – гитара
Ненад Селимовски – бас гитара
Ненад Стевановић – бубњњеви
Никола Мијовић – вокал

На првој Војвођанској гитаријади, одржаној 24. маја 2007. године у склопу традиционалног мото-фестa у Новом Саду, бенд је у наведеном саставу освојио 2. награду стручног жирија, док је Вељко понео лауреат за најбољег гитаристу. 

Средином 2008. године, услед здравствених проблема а на жалост осталих чланова, бенд је био принуђен да напусти Ненад Селимовски, тако да је поново дошло до измене у постави. 

На јесен исте године бенд је добио нове чланове, тако да се убрзало са уобличавањем композиција и конципирањем првог албума на коме је бенд почео активније да ради.
Постава бенда од тада је следећа:

Вељко Потпарић – гитара

Александар Анђелковић
бас гитара
Ненад Стевановић – бубњеви
Милко Лисица – клавијатуре
Никола Мијовић – вокал

Везано за овај период, важно је поменути и учешће на међународном фестивалу GBOB Serbia у клубу Дангуба“, као и изузетно добро посећен наступ у београдском клубу Holiday.

Поред рада на поменутом албуму бенд је снимио и сингл под називом Са Косова. Иначе, ову песму чине препознатљиви делови из песама наших познатих композитора и текстописаца, Са Косова зора свиће Љубе Манасијевића као и Видовдан Милутина Поповића – Захара, које је бенд препевао у стилу сопственог музичког израза и снимио у студију Paradox, Срђана Бранковића, у Смедереву. Овом песмом бенд је на својствен начин желео да да сопствени печат и нагласи смисао свега онога што се у овом тренутку наше националне историје дешава, а тиме подршку и наду за очување свести о идентитету и вредностима које баштини ова колевка и темељ наше духовности, а коју се трудимо да сачувамо тако што ћемо је чувати у нашим срцима, мислима и наравно у песми.

По Васкрсу 2010. године завршен је рад на снимању и обради аудио материјала за албум Чекајући Есхатону студију Strеch, Александра Ђорђића, у Београду. За снимање и конкретизовање аранжмана за деонице на бубњевима у песмама за албум бенд је ангажовао Милана Јејину.


Садашњу поставу бенда чине:

Вељко Потпарић – гитара
Александар Анђелковић – бас гитара
Ранко Кнежевић – бубњеви
Милко Лисица – клавијатуре
Хаџи Никола Мијовић – вокал

Есхатон је, према православном хришћанском учењу, живот будућег века, метаисторија, крајњи вид постојања човечанства, који ће настати по свеопштем васкрсењу, васпостављањем Царства Небеског, догађај који ће трајати вечно и у коме ће човек познати прави смисао постојања, реалност за коју смо створени и у којој човек има онтолошко утемељење.

Ко има ухо да чује, нека чује . . .

eshaton.rs

уторак, 01. мај 2012.

СИНУ „ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ“

Док усташки накот из године у годину прославља кукавичко убијања Срба у западној Славонији и книнској Крајини, остаје завет наших побијених и прогнаних, према свим србским родољубима, да шире и јачају свест о западним србским земљама и њиховом будућем ослобођењу. У склопу тога, потребно је стално указивати на злочиначки карактер хрватске псеудодржаве, којој је као марионети светског ционизма омогућена окупација Републике Србске Крајине. Сходно томе, увек имајмо на уму Дучићеве стихове који убедљиво разобличавају хрватско етничко ругло.