среда, 30. новембар 2011.

петак, 25. новембар 2011.

СПОРТ, ЗДРАВЉЕ, РОДОЉУБЉЕ!


Прошле недеље србски родољуби били су обрадовани успесима двојице православних спортиста, руског ММА борца Федора Емелианенка и Радета Савића, пауер-лифтера“ из Горњег Милановца. Већ легендарни Федор, који је као дугогодишњи најбољи борац света најзаслужнији за велику популарност ММА као спорта, вратио се на победничке стазе победом над Американцем Џефом Монсоном. Ова победа има посебну драж  самим тим што је меч, који је одржан у Москви, попримио и карактер сукоба два система вредности, две сасвим супротне идеологије. Емелианенко, који  је омиљен у Русији али  и широм света, познат је као руски православни националиста, док је Монсон декларисани анархо-комуниста. Неколико дана раније, млади Раде Савић је у Ирској, на  светском првенству у „бенч пресу“, освојио  две златне медаље и поставио  светски рекорд. Одмах по уласку у свлачионицу, Савић је свој успех прославио стежући  србску тробојку и кличући Србији.

Федору и Радету честитамо успехе, који свакако пружају додатну инспирацију и подстрек свим православним родољубима, како у превазилажењу сопствених  слабости, тако и у борби са непријатељима рода. 

среда, 23. новембар 2011.

ОДБРАЊЕНА БАРИКАДА КОД ДУДИНОГ КРША!

Војници НАТО окупатора покушали су у среду увече,  око 23 сата, да уклоне барикаду коју су поставили  србски бранитељи код места Дудин крш.
Најпре је група од 20 војника пешке  прешла барикаду и поставила бодљикаву  жицу, одвојивши је физички од Срба који су ту дежурали, после чега је КФОР ангажовао тешке грађевинске машине које су почеле да руше бетонску барикаду. 
Истовремено са агресијом КФОР-а огласила се сирена у Звечану, услед чега је у Дудином кршу почео да се окупља велики број Срба који су почели да постављају нову, земљану барикаду.
Мађарски припадници КФОР-а су транспортерима и кордоном блокирали Србе, а у неколико наврата употребили су и сузавац. Дошло је и до гурања и кошкања између припадника КФОР-а и мештана, након чега је више Срба затржило лекарску помоћ.
Сат иза поноћи припадници КФОР-а су се повукли са Дудиног Крша,  пошто су их претходно грађани одгурали од  барикаде. Србски бранитељи су потом обновили своју барикаду која је делимично била пробијена, чиме су поново посведочили своју непоколебљиву борбеност и спремност да бране своја огњишта.

понедељак, 21. новембар 2011.

БАЊАЛУКА ОБЛЕПЉЕНА ПЛАКАТИМА РАДОВАНА КАРАЏИЋА

У Бањалуци су постављени плакати којима се бившем председнику Републике Српске (РС) Радовану Караџићу честита данашња слава – Свети Архангел Михаил.
„Рецимо сви заједно: Председниче, сретна ти крсна слава!“, пише на плакатима које је поставио Српски народни покрет „Избор је наш“.
На плакатима су лик Архангела Михаила и кроки Радована Караџића. Српски народни покрет „Избор је наш“ је десничарска невладина организација која БиХ сматра наметнутом државом, подржава референдум о отцепљењу РС и противи се уласку БиХ у НАТО.

Извор

субота, 19. новембар 2011.

75 ГОДИНА ОД СМРТИ ВОЂЕ ШПАНСКЕ ФАЛАНГЕ

Дана 20. новембра навршава се 75 година од убиства Хозе Антонија Прима де Ривере, шпанског национал-револуционара и легендарног вође Шпанске Фаланге. На овај дан 1936. године, републиканска анархо-комунистичка армија га је стрељала, претходно га осудивши на смрт због његовог бескомпромисног национализма и анти-комунизма.

Примо де Ривера је рођен 1903. године, у племићкој и војничкој породици. Завршио је правни факултет, на ком је 1923. стекао звање доктора правних наука. Свој политички ангажман започео је 1931, да би 1933. постао оснивач Шпанске Фаланге, покрета заснованог на надкласном и интегралном погледу на државу и друштво. Фаланга је од првих дана стала у ред организација Треће позиције, истакнувши свој анти-капитализам, али и анти-комунизам, прожет жељом да се Шпанија врати на путеве славе као јединствена држава, која би се супротставила сваком облику унутрашњег сепаратизма.

Због своје идеологије, Примо де Ривера је за живота био често нападан, како од стране демократа, либерала и комуниста, тако и од стране појединих конзервативних и монархистичких кругова. У сам освит крвавог грађанског рата, изазваног неспособношћу демократске власти, бива ухапшен због илегалног поседовања оружја“, да би га после неколико месеци заточеништва осудили на смрт, у духу својих идеолошких истомишљеника из Комунистичке партије Југославије.

Хозе Антонио Примо де Ривера је светао пример националног отпора антинационалном отрову, што га сврстава раме уз раме са највећим идеолозима хришћанског социјалног национализма, Корнелијем Кодреануом и Димитријем Љотићем. Ову тројицу великана  поздрављамо традиционалним шпанским ратничким поздравом:

¡PRESENTE!

СА НАМА СУ!

субота, 12. новембар 2011.

ОДРЖАНИ СКУПОВИ НАЦИОНАЛИСТА У РУСИЈИ И ПОЉСКОЈ


У првој половини новембра, одржана су два значајна и већ традиционална политичка скупа – Руски марш у Москви и Марш независности у Варшави. На хиљаде националиста (претежно младих) два словенска народа, исказало је 4. и 11. новембра свој бунт против владајуће антинационалне деструкције. 

Око 12 хиљада Московљана марширало је са циљем скретања пажње на проблем илегалне имиграције и агресеивне исламизације. Антирежимским покличима и транспарентима, указивано је на чињеницу да у органима власти руске државе неруски елемент и даље игра битну улогу.

Иако је марш у Варшави прекинут услед провокације и полицијског насиља, успех пољских националиста је потпун, о чему сведочи велика бројност учесника марша, која је вишеструко надмашила број левичарских провокатора са контрамитинга одржаног у исто време.

Овакви скупови, који из године у годину окупљају све више људи, показују да национал-револуционарни идеал борбе за слободу и социјалну правду у све већој мери прожима наше заједничко европско тло, које се већ одавно налази под окупаторском јудео-америчком чизмом.




понедељак, 07. новембар 2011.

ДЕМАСКИРАЊЕ ЦРВЕНИХ УЗУРПАТОРА ФАКУЛТЕТА



Није прошло ни годину дана, а дежурни марксисти су поново нашли за сходно да узму у уста Србску Акцију. Овај пут смо испали „багра“ јер, у најкраћем, не подржавамо њихов протест. Оно што смо имали да кажемо тим поводом, већ смо рекли (види).

Мудром је и пет тачака доста. Ту пише где стојимо, и то је јасно. Јасна је и наша платформа за решавање питања финансирања студија (види). То је до сада једини конкретан и конструктивни предлог који је неко у Србији понудио. Барем колико ми знамо. А шта прелажу они који блокирају факултете, то још нико не зна. Или можда ипак...?

Дакле, иза чега стоје људи који протестују и шта они заправо траже, или откуд толико анархиста на факултетима. На овом месту покушаћемо да србској јавности представимо неке чињенице везане за овај протест. При томе, позивамо се пре свега на зборник Борба за знање, који је приредио познати београдски анархиста Тадеј Курепа, као и на Блокадну кухарицу, где су своја искуства сабрали загребачки анархисти.

1. Као што је опште познато, иза ових протеста поново стоји левичарска коалиција која је већ блокирала Филозофски факултет 2006. године. Дакле, не ради се уопште о студентском протесту, него о марксистичко-анархистичкој демонстрацији на факултету. Да је то тако говори чињеница да многи од оних који су Филозофски факултет блокирали 2006. године, као и оних који га блокирају пет година касније, уопште нису студенти Филозофског факултета. Чак је и међу организаторима блокаде био велики број оних који су студенти других факултета или чак уопште нису студенти, али јеси чланови Анархо-синдикалистичке иницијативе, Савеза комунистичке омладине Југославије или Партије рада! Међу организаторима блокаде има и оних који су истина некад били студенти, али су дипломирали (Ацо Попадић – познати левичар и издавач самиздата Контрапункт, Владимир Марковић – социолог који је пружао подршку терористима из „ОВК“) или једноставно престали да редовно студирају. Како другачије објаснити чињеницу да међу онима који блокирају факултет многи, као што је Маја Крек или Јелена Вељић, „студирају“ и протестују већ пуних 11 (једанаест) односно 9 (девет) година, док су други као Матија Меденица својевремено суспендовани због преписивања! Такође, исти људи који су организовали блокаду Филозофског факултета, у најбољој традицији професионалних „револуционара“, трчали су и на друге факултете, чак на Филозофски факултет у Новом Саду, да и тамо покушају да побуне студенте и организују протесте, о чему се отворено говори у њиховој литератури. Другим речима, људи који заправо немају шта да траже на факултету су узели себи за право да блокирају факултет и истинским студентима онемогуће похађање наставе, правдајући то наводном борбом за студентска права. Да ли то значи да СКОЈ, АСИ и ПР боље познају проблеме србских академаца од њих самих?

2. Повезано са претходним је и питање: ако је то студентски протест, а где су му студенти? На свим фотографијама које су самозвани „борци за знање“ сами објавили, свуда се појављују иста лица. Наиме, 7 или 8 људи се види на сваком месту и у свакој прилици (Коста Ристић, Вук Вуковић, Јелена Вељић...). Да ствар буде занимљивија, управо се ти исти људи појављују и као говорници на разним анархистичким и наводно студентским протестима. Неки од њих повремено држе предавања и на загребачком универзитету (Ратибор Тривунац), а иста лица се појављују као чланови више различитих фронтовских и праван организација иза којих стоје АСИ, СКОЈ, „Маркс 21“... Поред тога, један број организатора блокаде припада групи која је учествовала у бацању молотовљевих коктела на грчку амбасаду. Уз то, као представник „студентског“ протеста појављује се и момак који је на паради срама 2010. године носио транспарент са натписом „Смрт држави“ (Вук Вуковић). Све наведено довољно говори о карактеру овог протеста и онима који стоје иза њега.

У вези са тим, може се поставити и питање: ко су маскирани момци на факултету, који се појављују са марамама преко лица? Ради се о људима са криминалном прошлошћу, који су већ осуђивани за наношење телесних повреда, крађе, разбојништва и диловање дроге (Алекса Нешић). Ко је такве криминалце уопште довео на србске факултете? Испада да док се појединци мењају, главни глумци су стално на позорници, и то познати чланови АСИ, ПР, СКОЈ и „Маркс 21“. Ова чињеница, као и детаљно упутство загебачких анархиста говоре о томе да заправо уопште није реч о студенстском, а камоли спонтаном студентском протесту. Ради се о координираној и свесној акцији одређене политичке групе и са сасвим јасним политичким циљем по одређеном шаблону. То је био случај 2006. године, а то је случај и данас. Број заведених студената је небитан и без обзира на „пленуме“ и „директну демократију“ јасно је да протестом заправо руководи чврсто акционо језгро које је у свакој чорби мирођија и које заправо све одлучује. То показује и поглавље „Пленум“ загребачке Блокадне кухарице, из кога се јасно види да никаква дикректна демократија не постоји, а да масом студената заправо манипулишу два модератора који „воде пленум, читају дневни ред (већ припремљен – прим. аут.), модерирају расправу, сажимају закључке, координирају формулирање питања за гласање“ (стр. 31). Они су, дакле, ти који имају контролу над радом пленума и, контролишући постављање питања, индиректно формулишу закључке. Питање избора модератора је нешто сложеније, али нигде није назначено да модератори не морају припадати истој анархистичкој организацији, при чему формално мењање модератора нема никаквог значаја. Штавише, на протесту чак ни тај формалан део није испоштован, будући да су неки познати чланови АСИ прилично често били модератори на пленумима. Ради се заправо о познатом насилнику криминалне прошлости – Алекси Нешићу. Другим речима, током протеста постоји један скривени круг моћи који руководи протестом и манипулише окупљеним студентима. То руководство одлучује и колико ће протест и блокада трајати, без обзира да ли су захтеви испуњени или нису, јер захтеви и студентска питања и нису у првом плану већ левичарско „показивање мишића“.

3. Ово, наравно, на први поглед делује доста другачије, јер се сваки пут као представници пленума појављују други људи. Међутим, то је све део смишљене игре, да се у први план и пред медије стално истурају нова лица, док стварна моћ остаје у истим рукама, скривена. Блокадна кухарица је експлицитна по овом питању. „Најбитнија одлика медијске стратегије је деперсонализација“ (стр. 49.). Дакле, док стварно руководство протеста постоји и вуче конце, оно се пред јавношћу и пред студентима маскира сталном променом статиста. Стварне вође увек остају у позадини, иза марионета које се смењују су увек иста лица, што показује галерија ликова у Борби за знање. При томе треба имати у виду да је стварни организатор блокаде коалиција левичарских групица (АСИ, ПР, СКОЈ, „Маркс 21“), чији су чланови окупљени у неформалне, фронтовске и параван организације као што су „Одбрани Филозофски“, „Одбрани Филолошки“, Студентски фронт, Социјални фронт... Треба имати у виду чињеницу да је иницијативу за блокаду дао секретар СКОЈ-а Владимир Давидовић, а да је одлука доносена на састанку руководстава поменутих организација, а не на некаквом студентском пленуму.

4. Када се већ говори о пленумима, треба имати у виду чињеницу да на њима најмање учествују студенти. Број учесника ретко прелази 40 (четрдесет). Томе треба додати да нису сви који учествују у пленуму студенти тог факултета, а да неки уопште и нису студенти. Чак и они који су наводно студенти, студирају већ 11 година, што значи да они можда имају индекс, али нису редовни студенти, него само поседници индекса који ништа не доказује. У вези с тим треба поставити питање шта значи бити студент или постоји ли некаква квалитативна разлика између студената и „вечитих студената“? Ко онда одлучује о блокади и студентским захтевима? Другим речима, из било какве демократске перспективе, пленуми су нелегитимни и немају подршку већине стварних студената, па чак ни већине оних који само поседују индекс. Чак је и саму одлуку о почетку блокаде Филозофског факултета донело тек 49 људи!

5. Пошто смо утврдили да се не ради о студентском већ о политичком протесту, поставља се и логично питање, а зашто баш на факултету? АСИ, „Маркс 21“, СКОЈ и ПР су могли своје политичке ставове да изнесу на другом месту. На пример, могли су да покушају блокаду неке фабрике, или да борбу пренесу на улице, као грчки анархисти, што би се могло очекивати од радикалне левице. Међутим, они то нису урадили, него су блокирали факултет. Зашто? Зато што се то може некажњено радити. На улици или у фабрици може да реагује полиција и да их разјури или похапси, али на факултету су заштићени аутономијом универзитета! Тиме се заправо злоупотребљава аутономија универзитета будући да служи као параван за антидржавне делатности шачице комунистичких бандита. Дакле, за разлику од борбе на улици или блокаде фабрика, блокада факултета не носи ризик и то левичарска банда зна. При томе се свесно игра на карту симпатије коју медији и јавност иначе гаје према студентској популацији или се свесно успостављају везе са наслеђем разних студентских протеста. Зато, све док се на самом факултету не организују сами студенти, који ће избацити анархистичко и марксистичко смеће напоље и створити нормалну академску атмосферу, факултети ће бити анархистички полигони и места за левичарска оргијања.

6. Кад поменусмо оргијања, блокада је и друго име за блуд и неморал. О том оргијању учесница блокаде Силвија Џуња каже: „Онда током блокаде, тамо у биоскопу, док људи гледају филм, неко двоје се без проблема јебу у задњем реду. Неки су још прво вече отишли на трећи спрат да се карају... Мислим да, када је почела блокада, да су се људи сетили своје сексуалности и да су захтеви изражавали став, који је генерално био ослобађајући од свих друштвених стега... Атмосфера која је ту створена је била једна потпуно сексуална атмосфера“ (Борба за знање, стр. 236–237). Ствар се може поставити и на други начин: чему служе србски факултети? Да се на њима стиче знање или да развратни бедници и којекакве црвене профукњаче оргијају по слушаоницама? Блокада је, дакле, да се не лажемо, анархистички полигон за извођење настраних идеја у пракси, као и за регрутовање нових припадника. „Слободна љубав“ и „сексуална атмосфера“ немају ништа са борбом за студентска права, ценом школарине и бројем бодова потребних за упис. Међутим, оргијање на србским факултетима се одлично слаже са ширим контекстом анархо-комунистичких планова.

7. Увек остаје и питање резултата. Сећа ли се неко у чему је била велика „победа“ из 2006. године? Ако су тада већ победили, чему нова блокада пет година касније? Одговор је у чињеници да су протест и блокада сами себи сврха. Они су део политичког програма, изласка у медије, регрутације нових чланова, јачања и активирања постојеће структуре... Стварних успеха се нико и не сећа просто зато јер их није ни било! Студенти су остали и након завршетка блокаде са својим проблемима, а левичари су добили простор који су тражили. Њима је циљ да од србских факултета створе своја упоришта, а не да истакну проблеме студената и афирмишу студентска права. Како другачије објаснити чињеницу да су захтеви који су предходили блокади Филолошког факултета промењени након почетка блокаде, а да је управа факултета о новим захтевима обавештена из медија? Дакле, захтеви се мењају по потреби јер испуњење захтева и не представља циљ протеста, него је блокада сама себи сврха, а захтеви представљају тек бедни изговор за анархизам у пракси! Такође, како признају сами левичари, они су током блокаде највећу пажњу посветили управо студентима прве године. На њих је усмерена највећа пажња баш из тог разлога да се ови млади људи, који су тек уписали факултет, заврбују за радикално-левичарске групе. Тиме србски факултети постају место на којима антисрбски и антидржавни елементи несметано могу да шире своју отровну пропаганду и залуђују младе људе.

Ове групе и њихове акције треба схватити озбиљно. Они, заштићени аутономијом универзитета и одлично подучени искуствима њихових истомишљеника из света, виде себе као авангарду која треба да створи услове за избијање нове црвене револуције и новог братоубилачког рата у Србији. Чак и многи међу њима, или њихови ментори, отворено говоре о томе да је сврха протеста и блокаде заправо припремање крваве црвене револуције, а не решавање студентских проблема. Другим речима, блокада је у функцији крајњег циља, а то је рушење уставног поретка. Ту главну сврху блокаде истакао је и заштитиник свих радикалних левичара на београдском Филозофском факултету, професор Тодор Куљић, у свом говору на блокираном факултету, 28. октобра 2011.

8. До сада се стално понављало да се ради о ненасилном протесту који наводно угрожавају полиција, „нацисти“ и поједини професори. Чињеница је да је то све само једна подла лаж! Радикална левица, као што је одлично познато, никада није презала од примене насиља, али је увек у јавности себе желела да представи као жртву. То раде и данас. Чињеница је да су многи студенти који не учествују у блокади до сада били малтретирани, вређани, шиканирани, па чак и физички злостављани од стране левичарских насилника. Србским студентима, а посебно студенткињама, те професорима су они који блокирају факултет отворено упућивали претње. То је све наравно познато управи факултета, која ништа није предузела тим поводом. Полицији је познато да су припадници „редарске службе“ током блокаде код себе имали ножеве, боксере и дрвене палице. Као што смо већ поменули, у блокади су учествовала маскирана лица и криминалци који уопште нису студенти и који су познати по свом насилничком понашању, а од лица која су бацала молотовљеве коктеле на грчку амбасаду тешко да се може очекивати ненасилан протест. По речима једног од организатора блокаде, који је иначе и сам припадник АСИ, „ми контролишемо факултет и можемо да радимо шта хоћемо“. Другим речима, ради се о најобичнијем акту насиља, где групица „с коца и конопца“ скупљених левичара терорише србске студенте на србским факултетима.

9. Остаје и питање подршке спољњих, али и унутрашњих сарадника левичара који су блокирали факултет. Сами марксисти показују у својим документима да су били и остали у вези, и то на разним нивоима, са још неким појединцима и организацијама (Биро), а преко њих и са политичким странкама (ДС, ЛДП, СДУ). Поред тога, познато је да су преко одређених особа (Јелена Вељић) обезбедили подршку „невладиних“ организација као што су Хелсиншки одбор за људска права и Жене у црном. Такође, чињеница је да је група анархиста, истих оних који су „скували“ и ону прошлу и садашњу блокаду, оптужена за бацање молотовљевих коктела на грчку амбасаду. Том приликом имали су подршку одређеног круга познатих непријатеља србског родољубља и србске државе (Бранка Прпа, Динко Грухоњић, Срђа Поповић...). Неколико пута је постављено и питање финансирања блокаде, односно могло се са разних страна чути да су неки од професионалних „револуционара“ заправо плаћени за организовање блокаде факултета. А треба поставити и питање унутрашње подршке, нарочито подршке коју одређени професори, а пре свих познати радикални левичар Тодор Куљић пружа протесту и блокади. Формално гледано, својом подршком, али и фаворизовањем чланова комунистичких група на факултету, Куљић и још неки професори са Одељења за социологију, ометају нормалан рад факултета, што значи да постоји основ да се иста дружина позове на одговорност.

10. На крају, у вези са свиме што смо навели, треба поставити и питање медијске подршке блокади и, уопште, радикалној левици у Србији. Наиме, може се приметити да су поједини медији, а пре свих телевизија Б92, несразмерно већу пажњу посвећивали догађајима око блокаде факултета него догађајима на северу Косова. Сваки пут када је неко анархо-комунистима рекао нешто погрдно или им запретио физичком силом, то је била ударна вест на телевизијама које иначе игноришу шиптарско-натовски терор над косовским Србима и режимску репресију над србским родољубима. Када се погледа шира слика, види се да су разни представници готово свих марксистичких организација већ небројено пута гостовали у емисијама или давали изјаве за Б92 и сличне медијске куће, што до сада није био случај са представницима родољубивих организација. Тако је, на пример, недељник НИН пре неколико месеци објавио врло афирмативан чланак о екстремним левичарима и њиховим активностима, са посебним освртом на АСИ. Може се, дакле, закључити да сви медији који су иначе познати по свом антинационалном ангажману, својски подржавају и промовишу анархо-комунисте. Питање је зашто, са којим циљем и по чијем налогу се то ради?

Разни левичари, комунисти и анархисти су до сада функционисали како су функционисали, радили су шта су хтели, а власти и на универзитету и у држави су их толерисале, што из симпатија за своју децу, што из глупости и неодговорности. Међутим, дошло је време да се ствари промене! Србска Акција позива све родољубиве србске студенте да се организују и ослободе своје факултете од црвеног корова.

Подвиг и борба!

недеља, 06. новембар 2011.

среда, 02. новембар 2011.

ДАН ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА

Дана 19.10/01.11. 1918. године, Прва армија србске војске, под командом војводе Петра Бојовића, ослободила је Београд прешавши после пробоја Солунског фронта 500 километара под борбом за само 45 дана.
Београд је под аустро-угарском окупацијом био у периоду од 1. до 15. децембра 1914. године, а затим и од октобра 1915. до 1. новембра 1918. године.
Војвода Петар Бојовић рођен је 16. јула 1858. године у Мишевићима код Нове Вароши. Артиљеријску школу завршио је 1880. године у Београду. Учествовао је у србско-бугарском рату 1885. године, Балканским ратовима и Првом светском рату. Умро је 20. јануара 1945. године.