БЛОГ СРБСКЕ АКЦИЈЕ НА НОВОЈ ЛОКАЦИЈИ

Позивамо Вас да блог Србске Акције од сада пратите на званичном сајту нашег Покрета: srb-akcija.org

СВЕТИ РОДОНАЧЕЛНИК

Зашто ми, православни Срби, толико величамо и волимо великог жупана Стефана Немању, потоњега светог монаха Симеона Мироточивог? Ми њега не славимо као давно умрлог јунака о коме само гуслари певају, него се радујемо тајанственом присуству живе и светле душе светог Симеона, који је душом жив јер је жив у њему настањени Бог.

Зашто је међу Србима најславнија кућа Немањића? Зашто се цела Србија зове - Немањин род, потомство Немањино? Зашто је Стефан Немања својим узвишеним подвизима у служењу Христу Богу дао диван „типик“, одушевљени образац по коме треба да живи елита Србије хришћанске? Стефан Немања је у томе пресудан како за духовни, тако и за материјални живот нације.

ОЧЕЛИЧЕНА ДУША РАТНИКА

На висинама теологије Немања свесно окреће леђа Риму и приволева се светом Јерусалиму. Тиме показује да је прозрео кривоверје Запада и заволео лепоту Христове светлости од Истока. На клизавим низинама политике Немања се определио за јединство србске нације, а против издељености у разне жупаније и завађене кнежевине. Као што је човеку потребно одело и оклоп ако иде у рат, тако је потребно очеличити и душу једног ратника, па и целог народа, ако жели да опстане у непрестаној борби на овој грешној планети. Свети Симеон Немања дао је Србима и заштитни оклоп за њихово тело - то је држава србска. А дао је Србији и светлу душу - то је његов најмлађи син, светитељ Сава, који у себи носи Бога.

Не заборавимо, међутим, да тај исти Свети Сава, дика и понос вечне Србије, наглашава да је његов родитељ, Стефан Немања, био његов духовни наставник и учитељ Православља. Значи, извор и телесне и духовне моћи у србинском роду јесте - Немања. Из њега израстају и Свети Сава и Стефан Првовенчани. Један је архиепископ свима Србима, а други свима Србима краљ.

Ако по плодовима судимо човека и његов значај за читав један народ, онда је Немања за нас оно што је Авраам за Јевреје: он је тај благословени корен православне Србије из којег ничу свети Христови људи за рајско цветање.

У младости Немања се, као родитељ, одупирао монашењу свог најмлађег сина Растка, али је касније у томе видео лепоту Божјега Промисла којим се његов мезимац уздигао у нетрулежну Отаџбину на Небу. У зрелој старости, кад је обезбедио заметак младе србске државе у Рашкој и видео достојног наследника на престолу Србије, мирно се одрекао земаљске круне и пошао у своју Студеницу да као смирени калуђер задобије небеску круну од небеског Цара Исуса Христа.

УЗВИК РАДОСТИ

То одрицање од земаљског царства и јавно приволевање Царству Небеском је архетипски корак Родоначелника Србије у ком је преднаписана сва потоња историја рода. Било је краљева међу Србима и пре Немањића, али они су значајни само за политички живот нације. Немања и његова лоза важни су и својим метаисторијским опредељењем за Небески Јерусалим, за божанствено Православље. Немања сазрева у подвижничкој атмосфери Православне Цркве и увиђа богонадахнуту мудрост у свом најмлађем сину, калуђеру Сави. Отац одлази свом сину на Атон да овековечи, сем родитељске, своју монашку љубав зидањем Хиландара. Тај узвик радости, Хиландар, он је каменом оградио, молитвом окадио, да буде непрекидно благодарење Богородици Дјеви, за монахе светионик и слетиште за ангеле.

Неки приговарају Стефану Немањи да је био окрутан према јеретицима „бабунима“. Али када се зна какви су били оновремени владари ван Православља, Немања је злато у поређењу с њима... Уосталом, светац није без греха, него је то човек који је, на ваги Божјој, учинио више добрих него злих дела, и који је своје преступе окајао. Када се узме у обзир да су кривоверни манихејци учили да је Бог створио само духовни свет, а да је ђаво створио материјални свет, онда је њихов закључак јасан - непотребно и проклето је свако културно стваралаштво у материјалном виду. Да су, не дао Бог, у Немањиној Србији победили дуалисти, никада ми не бисмо имали под нашим небом такве чудотворне дворове појања као што су Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, Дечани... Никада не бисмо имали наше манастире, те тврде доказе наше вере у лепоту Божанску која се већ види у телу Васкрслога Христа и васкрснуте Богородице, а видеће се и у телима свих светих када васкрсну у Последњи Дан.

Али, Богу хвала, Немања је савладао „бабуне“ (посмртно и свог бунтовног сина Вукана), а његова два сина часно су понели две различите власти - један владичанску, а други владарску, обојица као слуге Христа Бога. 

Својим монашењем, Немања је показао да је за нацију ипак вера важнија од политике, а Црква неопходнија од државе. Зато уопште није случајно да је Патријархова капела у двору Београдске патријаршије посвећена светом Симеону Немањи. Ту његова икона, златом печатана, стоји насред храма, тачно испод кубета у ком царује милостиви Пантократор... Та мала икона Симеона Мироточивог је кључ за све ризнице србске душе - за земаљска и небеска блага њена. А наше највеће благо - то су светитељи наши.

Богонадахнути иконописци наши уловили су далековидим потезима пророчанске своје кичице светловиту музику Последњега Дана: ликови светаца на њиховим иконама најављују лепоту човека обоженог, по мери сличности са Богочовеком Христом. Устрептале фреске по сводовима наших манастира носталгично чезну за трубом општега Васкрсења... Тада ће свак видети њихову видовиту истинитост, кад у оживелим телима боголиких светитеља позна ликове свих светих са наших иконостаса и зидова манастирских...

НЕУВЕНИВИ КРИНОВИ

А те неувениве кринове светости посадио је први ктитор, први задужбинар у земљи Србији - Немања - Симеон. Једини мироточиви Србин и данас поручује најбољим Србима, који мисле да су племићи и властела: Последујте стопама мојим, љубезна моја чеда. Ако сте сазрели духовно и децу своју извели на пут, окрените се Богу. Њему поклоните бар последње године живота свог. Манастири моје династије чекају на вас. Немојте да ми остану празни и запустели. Васпитавајте децу своју за Царство Небеско, и рађајте их у великом броју да вам не буде жао ако један од ваших синова оде у монахе, као мој мезимац, ваш апостол - Сава... Ово је заветна порука светог Родоначелника нашег коју он кроз векове напомиње свима поколењима Србије, па и нашем.

Ко ће послушати, ко неће, то је тајна слободе у срцу свакога Србина. Али једно се већ види на делу: ко зида нове и чува старе задужбине православне, ко живи, у раси или без расе, по типику светих Немањића, тај је - по родослову духовном - Немањић.

+Епископ будимски Данило

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ,
1/1973, стр. 1-3

Это значит, что скоро война!

Ако нам сви тврде да немамо непријатеље
И да Русији не треба тако много бајонета
Ако одају тајне, смањују број пукова
То значи да нам непријатељи спремају рат
То значи да ће ускоро рат

Ако власт жури да се робовски клања
Господарима у Тел-Авиву, Лондону и Вашингтону
Изнова и изнова издају наш народ и државу
То значи да су нам објавили рат
То значи да ће ускоро рат

Ако знају у Кремљу, али упорно ћуте
Ко је пучини морској предао нашу децу
Ако станицу „Мир“ спуштају на дно
То значи да су они са непријатељима заједно
То значи да ће ускоро рат

Ако руски сељак у безизлазности пије
Ако дрски Кавказац узима плен
Очев дом његов, и сестру и жену
То значи да су нам објавили рат
То значи да ће ускоро рат

Ако власти у Кремљу обележавају Пурим
То значи да је поново у невољи Трећи Рим
Ако је руски народ постао прогоњен у држави
Датој од Бога њему - то значи биће рата
То значи да ће ускоро рат

Рат као рат, Руси не морају да се привикавају
Што би у отвореном боју непријатељску силу уништили
Подигни се народе у Православну Војску
Дошло је време да се за Русију боримо
То значи да ће ускоро рат

СРБСКИ РАДНИК

На нашој идеји национал-синдикалистичког организовања србског радништва и нашем социјалном концепту, темељи се мисао да је борба за радничка права и права незапослених неодвојива од тежње за националном слободом србског човека. Предуслов и клица и једне и друге борбе, јесте војевање против владајућег духа кукавичлука и нерадништва, чиме се једино може ходити путем на чијем ће концу, уз Божју помоћ, васкрснути и утврдити се нова, поносна Србија – земља слободних људи.

ЕКСПЛОАТАЦИЈА И ДЕГРАДАЦИЈА

Србија је данас поприште специјалног рата који се води против наше вере и нације, културе и наслеђа, и који је усмерен против нас као људи, а у име злокобне демо(но)кратије и злоупотребе људских права. Доведени смо у положај, где нас дојучерашњи домаћи лопови и увозни криминалци, а сада „угледни“ бизнисмени и сарадници или налогодавци режима, уцењују нехуманим условима рада, не плаћајући своје обавезе и третирајући нас као своје власништво у нашој сопственој земљи.

Док експлоатација радника, који су остали без икаквих права, поприма застрашујуће размере, безобзирни властодржци и партијаши, који су продали или поклонили наше фабрике, државну и друштвену имовину, уништавајући притом економију Србије и животе милиона Срба, у својој су обести осиромашили и готово разорили читав један слој становништва, оставивши га без икаквих прихода, без посла, неисплаћеног радног стажа, без услова за пензију, назвавши га цинично – „губитници транзиције“. На тај начин, србске раднике осудили су на полуживот недостојан човека, да као социјални случајеви, само без икакве надокнаде, попут номада без домовине, лутају од немила до недрага, тражећи било какав посао, не би ли својој деци и себи обезбедили частан али крвав хлеб и спас од јавних казана и понижења. То је задужбина демократије, транзиције и евроатлантских интеграција, које целу нацију одводе у ропство, експлоатацију и деградацију.

Сељаци су уместо субвенција добили педерске параде, интелегенција је уместо обећаног посла у струци добила европске лопате и евроунијатске шарене лаже, а нашим женама је уместо породице и деце понуђено бесплатно утробно чедоморство и сваки неморал. Србском народу се уместо националног поноса и достојанства, нуде сатанистички евро-хедонизам, фанатична србомржња, јавна педерастија, бесплатне хирушке промене пола, наркоманија и проституција, идеологија блуда и моралног разврата. Једном речју, Србија се претвара у колонију обезглављених робова, под влашћу корумпираних политичара, тајкуна и белосветског олоша.

БУЂЕЊЕ

Тежина болести је јасна, и пуком константацијом исте нећемо много допринети оздрављењу нашег народог корпуса и коначном ступању на стазе препорода. Дакле, шта чинити и чему тежити?

Поново упућујемо на духовни преображај као на нужни предуслов сваког истинског прогреса. То је једини пут којим можемо покидати ланце, у које су нас везали демократски окупатори, партијаши и тајкуна, покидати копрене безнађа и апатије. Верујмо у победу и боримо се заједно и сложно за уистину србску отаџбину, очишћену од сваке деградације и понижења, за достојанствену србску нацију ослобођену од сваке експлоатације и либералног зла.

Национал-револуционарним духом, вером и поштеним радом, изградићемо и обезбедићемо наше породице, осветићемо наше животе и, уз Божју помоћ, васкрснуће и утврдиће се нова, поносна Србија.

Ново уређење наше отаџбине мора да обезбеди стабилну и јаку унитарну државу, посао и правду за све слојеве друштва, да у њему свако има своја права, али и да има тачно одређене дужности, како према себи и својој породици, тако и према Богу, ближњима и држави. Да свако буде запошљен на своју и општу корист и да се богатство, које се ствара кроз процесе радничког и интелектуалног прегалаштва, распоређује тако да корист има и сама држава као правно-политички оквир народне заједнице, наравно и послодавци и радници, тако да сви радни људи могу својим физичким и интелектуалним радом обезбедити личну и породичну егзистенцију, а не као до сада – само подмићени политичари и повлашћени лихварско-тајкунски несој, који под патронатом својих ционистичких господара живи од националне несреће и радничке муке.

Ми, национално свесни Срби, не можемо више у сопственој држави као просјаци тражити уступке од нељуди и њихових слугу, који су бомбардовањем наших градова, убијањем наших људи и деце, помажући наше вековне непријатеље и „демократском револуцијом“, а заправо преваром и ултиматумима, узурпирали власт, узурпирали наше земље и наш народни иметак.

НАЦИОНАЛ-СИНДИКАЛНИ САВЕЗ

Србски радник и сељак као носиоци стваралачке снаге нашег народа, налазе се у епицентру свих удара изазваних сталним економским турбуленцијама. Њихова улога посебно је битна у будућој националној револуцији, која пак зависи управо од радничке свести о неодвојивости борбе за економски бољитак од борбе за националну слободу. Управо зато се национал-синдикалистички принцип, о коме је већ било речи, намеће као једини одговор постојећем наказном стању. Стога се поставља логично питање о  начину његове реализације?

Јасно је да се штрајковима мањих група обесправљених радника не постижу значајни и суштински ефекти. Потребно је првенствено одбацивање свих лажних синдиката, левичара и комуно-анархиста, који служе интересима експлоататора и ненародног режима а не радним људима, и безусловно уједињење свих радника и радно способних људи, те свих незапослених и студената у јединствени монолитни блок национално-синдикалног савеза, који ће изнедрити нову националну елиту и који ће бити одлучујући фактор у остваривању тражених права. У спровођењу свих радничких и народних протеста треба тежити удруженој и масовној радничкој акцији, која је једини рецепт за остваривање националне слободе и социјалне правде.

Наводна решења, појединачни договори и социјални програми, заправо су перфидни механизми са одложеним дејством, који ће на крају те исте раднике ипак оставити на улици и преквалификовати их у кориснике народних кухиња.

Штрајкови глађу преварених радника, ратних ветерана, војних и цивилних инвалида, режим и партијаше не дотичу уопште и служе им само за подсмех и вежбање бруталности својих плаћеничких хорди, које служе углавном за премлаћивање и хапшење честитих, али осиромашених и напаћених људи, а нарочито национално свесних родољуба који бране своје породице од либералног капитализма и туђинских деструктивних елемената.

Уз помоћ својих плаћеничких лажних синдиката и својих наоружаних јаничара, ова антисрбска власт остварује своје издајничке планове без већих проблема. 

Зато је потребан јединствени социјал-национални фронт, ради успешног слома  ненародног режима. 

У постојећим околностима, изборима се не мења ништа. Опозиција обећава оно што народ жели да чује, а када преузме власт, бивша опозиција постаје део истог анти-народног Система.

Ни мирним протестима и бесмисленим прикупљањем потписа не постиже се апсолутно ништа.

Да бисмо живели достојанствено, као људи, од свога рада а не од милостиње однарођених властодржаца, ми морамо срушити овај паразитски Систем до темеља. Ми, србски националисти, морамо победити Систем, сачувавши се претходно од његовог разорног утицаја, и преузети нашу отаџбину из руку експлоататора, успоставити народну власт и обезбедити будућност за своју децу. Зато је неопходна масовна акција и мобилизација свих здравих народних снага и заједничко, паралелно деловање нових, уистину независних радничких синдиката и широког националистичког фронта против слугу ционистичког поретка, а у корист националних и социјалних захтева данашњице.

Организујући заједничку национал-синдикалну борбу, за своју нацију и своја радничка права, кроз ново буђење слободарске и социјалне свести, саздаћемо несаломиви фактор победе на национал-социјалном фронту, где се води битка за нашу земљу, веру и крв.

БОГ, НАЦИЈА, РАД!

НОВИ ЗЛОЧИН ОКУПАТОРА!

По стишавању (пост-)изборне халабуке у Србији, НАТО окупатор на светој србској земљи наставља са провокацијама и злоделима, у циљу јачања притиска на србски народ са севера покрајине. Наиме, јутрошње насилно уклањање барикада са магистралног пута Лепосавић - Косовска Митровица - Приштина у Рудару, иницирало је сукоб између окупаторских војника и народа који истрајно и непоколебљиво стоји на бранику властитог кућног прага.

Услед свог пословичног кукавичлука, војници КФОР-а су при рушењу барикада посегнули и за ватреним оружјем, што овдашњи антисрбски медији и властодржци срамно прећуткују, иако ране код повређених Срба, као и изрешетане фасаде србских домова, то недвосмислено доказују. Такође, прећутали су или маргинализовали овдашњи изроди и целокупно данашње брутално малтретирање народа од стране КФОР-а, уз претресање станова и уништавање аутомобила и других објеката у србском власништву, али такво медијско помрачење већ одавно не изненађује све оне који су свесни репресивног и пропагандног карактера антисрбске машинерије.

Иначе, ново насиље НАТО окупатора није ни мало поколебало србске бранитеље, који су као и при досадањшим истоврсним ситуацијама одмах почели са прављењем нових барикада, без којих је већ скоро годину дана немогућ миран сан наших људи на северу косовско-метохијске земље.

Па ипак, упркос злочину окупатора и очекиваном срамном и млаком држању овдашњих нових-старих властодржаца и медија поводом наведених актуелности, један данашњи догађај осветлео је образ Србије и њене престонице. Наиме, београдски матуранти су на згражавање читаве антисрбске булументе, током данашње прославе завршетка школске године, у центру града пружили подршку и свом народу на Косову и Метохији који се бори за опстанак, као и србским сужњима у хашкој тамници. А управо тај национално освешћени део младе Србије подгрева веру у истински преображај, чији ће бљесак у своје време и најавити ослобођење србског Косова и Метохије и свих наших окупираних крајева!

ПРАВОСЛАВЉЕ И ДЕМОКРАТИЈА

Живимо у несрећном раздобљу које је преплављено огромним бројем политичких заблуда србске интелигенције. О далекосежном погубном учинку и утицају тих заблуда тек предстоји помније промишљање и анализирање, јер велике су и готово непремостиве тешкоће на које наилазимо покушавајући да озбиљније досегнемо упориште са којег би најцеловитије сагледали садашњу србску политичку ситуацију.

Еуфорија и непромишљеност јесу основне карактеристике уласка неких људи Србске Православне Цркве у интензивније јавно исказивање својих политичких ставова и гледишта о држави, нацији, историји, економији итд. Притом је симптоматична једна, благо речено зачуђујућа, неупитност у одобравајућем подразумевању и преузимању извесних појмова о политичкој организацији државне власти као и активно, у неким случајевима партијско, залагање за њихово остварење.

Заслепљени сјајем прелестне привлачности коју демократија има као политички симбол у свести савременог човека, неки наши хришћани (међу којима и део архијереја, свештенства, па чак и монаштва) без елементарне богословске критичности и политиколошке упитности, заговарају своје бесловесно поверење у западну демократију и заблуду о тобожњој црквеној хришћанској демократији, или чак некаквој „светосавској демократији“ или пак „теодемократији“. Као кондензат ноторне политичке неписмености и државотворне неприсебности, ову бесмислену сложеницу „теодемократија“ налазимо у „Предлогу србског црквенонационалног програма“, обзнањеном у часопису „Глас Цркве“ (3/1989): „Ми хоћемо у заиста хришћанску Европу, где ће Бог и човек бити заједно, где ће се градити срећа и мир за пример читавом човечанству, где неће владати сувопарна демократија ни стара теократија, већ стваралачка и истинска теодемократија“.

Заиста је потресна политичка, историјска, државотворна и, пре свега, духовна наивност и незнање изречено у овој претенциозоној реченици. Прогутавши флоскулу аut democratia, aut tyrranis („или демократија или тиранија“), флоскулу која се у сваком иоле озбиљнијем политиколошком контексту показује као пука парола својеврсне политичке идеологије и идолатрије, они махнито запомажу о демократији и демократизацији, чиме жалосно поспешују растројство светосавске државотворне благоразумности и одсутство политичке присебности.

Неозбиљно је, а пре свега недостојно његовог свештеног богопризвања, да србски хришћанин плаћа данак погубности политичких заблуда наше бесловесне интелигенције поникле и духовно отхрањене на идеолошком слепилу црвеног партијског једноумља. Јер ономе који је кроз благодат Свете Тајне Крштења и Миропомазања примио печат дара Духа Светога – то јест дар благодатне прозорљивости у разликовању свих духова, па и оних политичких – непримерена је државотворна неопрезност или несмотреност олаког прихватања и непромишљеног пристајања уз нешто што је по свом пореклу и суштинском усмерењу и назначењу сасвим нецрквено, тачније, противцрквено – а то је, свакако, демократија!

На нашој потпуно дезоријентисаној политичкој сцени (тачније, политикантском вашаришту) и не очекује се политичка прозорљивост светосавске државотворне разборитости и целомудрености, али међу хришћанима она је заиста conditio sine qua non. Гледано са православног становишта, о чему је заиста реч када је у питању демократија? Али пре свега, чујмо шта о њој каже један познати и компетентни западни проучавалац демократије као облика политичке организације државне власти: „Појава речи која има такав статус је готово јединствена у историји људског језика. Највероватније је да се никада раније није догодило да исти политички термин, који је за врло дуго времена био употребљаван у похвалном, погрдном и неутралном смислу, буде прихваћен готово једнодушно као главна политичка парола безмало свих политичких партија“.

Без обзира што у политичкој теорији постоји мноштво различитих одређења демократије и што сви који исповедају култ демократије не служе истом политичком идолу, ипак се може наћи једно умесно и подстицајно дефиницијско полазиште и упориште. Међу најпознатије, најпопуларније и етимолошком значењу речи најближе дефиниције спада свакако и она чувена Линколнова, по којој је демократија „владавина народа од народа и за народ“.

Али ствар више није баш тако саморазумљива ако се упитамо о којем и каквом народу је реч? А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него илустративне следеће речи владике Атанасије Јевтића: „У свом односу према Богу сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају – према Xристу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи није Божији и да није на свој – богопромисаони – начин изабрани народ. Јер ми верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа, верујемо у Божији спасоносни план – домострој (икономију) – за сваки народ и свако људско биће. 0 томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола Павла изговорена многобожачком народу грчком у Агини. 'Бог који је створио свет и све што је у њему, који сам даје свима живот и дисање и све, Он је изједнога човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења – да граже Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни одједног од нас; јер Њиме живимо и крећемо се ијесмо, јер смо и род Његов' (Дап 17,24-29). Сваки је, дакле, народ 'позван' и 'изабран' народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, какоје рекао Владимир Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него оно што Бог мисли о њему у вечности“. 

Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема. Јер прецизносмисленим разлучивањем са православног становишта, о једном народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни гласноговорници демократизације не знају, или пак губе из својег духовног вида, јесте да се појмом демос адекватно именује само једно – и то најгоре – стање односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу исказују стања историјски конректних односа једног народа према Богу.

Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла, нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца (грч. етни): 11,25; 15, 9.10.11.12.16.27.

Лаос је крштени етнос (Мт 28,19; Лк 24,47), свети народ, освештани етнос (етносагион – 1 Пт 2,9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ који је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног јеванђелског примера: „А приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (panta ta etni) крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 18-19). А Апостол Петар у својој Првој посланици објашњава хришћанима шта је у ствари лаос као истински народ Божији: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ (етнос) свети, народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте народ (лаос) БОЖИЈИ; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Пт 2,9).

Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обезцрковљен и разцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важио знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем, који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Xриста и све хришћане (Дап 19,23-40).

И заиста, као пре две хиљаде година, тако и данас, демос и демократија имају исти предзнак, циљ и учинак. То је бесомучна борба против Xриста и свега што је хришћанско. То је, такође, глобална манипулација обезбоженим масама које робски извршавају оно што желе јудеомасонски лихварски сатанисти. Другим речима, демократија је по преимућству антихришћанска политичка идеологија којом се поништавају духовни и државотворни идентитети суверених хришћанских нација.

Морамо имати у виду да је процес претварања једног народа у демос прилично дуготрајан. Њему претходи и условљава га низ јеретичких инфекција духовног организма тог народа, и те инфекције су, у ствари, нека врста погубне припреме за коначно – увек насилно – извођење, тачније истеривање из Цркве. Атеистички политиколози и теоретичари то истеривање називају „либералним и социјалистичким револуцијама“. Када је реч о западним народима, генеза њиховог процеса демократизације јесте следећа: револуцијама седамнаестог и осамнаестог века претходили су духовни ломови и догматска испадања (филиокве, папоцезаризам, индулгенције итд.) римске патријаршије из окриља Православља, то јест из благодатног окриља Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и погубно упадање у вртлог јереси и кривоверја.

Србски „демократски развитак“ је процесом секуларизације у јаком смислу отпочео у осамнаестом веку серијом догматско-литургичких инфекција и раслабљивања; увођењем туђег језика (новорускословенског) за богослужбени и коначним одрицањем од својег (старосрбског); примањем раскалашног барокног сликарства уз бахато одбацивање собствене васкрснорадосне иконографије; увођењем на богослужење бесомучних хорских егзибиција уместо смерног ангелогласног појања; уласком латиномислећег схоластичког кривоверја у православну богословску мисао (учење о прародитељском греху као наследном греху, пијетизам, морализам, јуридизам). У деветнаестом веку, стварањем Кнежевине Србије наступа период државотворне пометености и смутње чију крваву кулминацију ће осетити тек двадесето столеће. Наместо домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш државни Дом запоседа најопакији партијашки егоизам који незауставиво растаче органску снагу србске нације. Данас, на самом крају двадесетог века, степен наше државотворне раслабљености јесте већи него икада до сада. Речи „демократија“, „демократизација“ постале су магијске формуле и мантре Новог светског поретка које уверени у њихову моћ важно и озбиљно употребљавају обмањујући и себе и друге. Чак се и поједини архијереји наше Мајке Цркве хвале демократијом и демократским поретком који постоји у Православној Цркви! Притом, на жалост и њихову и нашу, потпуно губе из вида да саборност и демократија јесу два потпуно различита, штавише искључива појма.

Демократија је антисаборна, антицрквена и антинационална идеологија Новог светског поретка, тачније – демократија је глобално политичко сујеверје Новог светског поретка које исповедају они који не могу или више не желе да хришћански разликују духове.

У демократским државним порецима носилац политичке делотворности нипошто није личност, јер демократско друштво није заједнииа словесних и одговорних личности већ скуп безсловесних и неодговорних индивидуа над којима, тобоже у њихово име, перфидним демагошким манипулацијама влада бескрупулозна плутократска клика. „Демократија је настала из индивидуалистичког поимања друштва“ – констатује Норберто Бобио. По свом унутрашњем устројству демократија подразумева плуралистичку визију света и плуралистичко друштво, а то је друштво које не трпи ништа што је у онтолошком смислу сабирајуће. Таквом демократском друштву Православна Црква као Једна, Света, Саборна и Апостолска није ни због чега потребна нити пожељна. Оно ће Цркву третирати на исти начин и истим средствима као било коју од безбројних такозваних „верских заједница“.

Наше „црквене демократе“ вапајно и неразумено желе успостављање политичког поретка који је према Цркви индиферентан и атеистичан у пуном и правом смислу те речи. Они потпуно губе из вида веродостојну чињеницу да разлика између православне патриотско-политичке опције и становишта савремене демократије није тек формалне природе. Наиме, у оној мери и на онај начин на који се егзистенцијални став и егзистенцијално упориште православних хришћана разликује од егзистенцијалне позиције нехришћана, у тој мери се и на тај начин разликује православна политичка делотворност од неправославних. Разлика је, свакако, суштинска а не тек формална и маргинална. Јер у Православљу носилац сваке одговорне политичке делотворности није некаква безлична и анонимна индивидуа, нити пак скуп индивидуа груписаних у облику партије, странке или класе. У Православљу носилац политичке и јавне делотворности јесте конкретна и непоновива личност, а пошто је личност могућа само у слободној заједници, ондаје заједница личности најаутентичнији носилац политичке делотворности, у лику сталежа који једини омогућавају најнепосредније, најорганскије и најсаборније политичко функционисање једне државе.

Веродостојно искуство Православне Цркве је следеће: Unus christianus – nulus christianus („Један хришћанин значи – ниједан хришћанин“). Заједница личности није некаква неодговорна група која је своју политичку одговорност делегирала и пренела само на једног својег представника који ће онда заступати њене, in ultima linea, увек парцијалне интересе. Нипошто. Заједница личности јесте сабрање оних који су свесно, савесно, одговорно и одлучно – дакле, словесно – ступили у нов начин постојања по Xристу, другим речима, ступили су у простор у којем се догађа спасоносна љубав Бога Живог и Истинитог са људима живим и истинитим. Тај простор јесте Црква. Знајмо: демократско друштво је друштво које не сабира са Јединим Владарем, Богочовеком Xристом, већ – расипа.

Демократска политика није ни по чему „благообразна и по поретку“ (1 Кор 14,40), она није наговештај и иконични предокушај оне теодулске и стратократске „небеске политике“ (Фил 3, 20) ка којој смо уперени и делотворно стремимо још овде и сада. И на крају, може нам се приговорити даје демократски политички поредак атеистичке државе за хришћане мање зло од антитеистичког, богоборачког поретка тоталитарне државе. То је, свакако, несумњиво. Али, није ли нам речено и заповеђено да зло које мрзимо побеђујемо добрим (Рим 12, 9. 21) а не мањим злом?!

+ Небојша М. Крстић

(1964–2001)

СПОРТ, ЗДРАВЉЕ, РОДОЉУБЉЕ!

Целокупно васпитање мора да буде устројено тако да се слободно време омладинца употреби за користан развој његовог тела. Он нема никакво право да у тим годинама доконо глувари, већ треба после свог уобичајеног дневног посла да челичи своје тело и учини га снажним, да га не би једном и живот затекао сувише меканог. Ово испланирати и спровести, усмеравати и водити, задатак је васпитања младих, а не искључиво упумпавање такозваног знања. Омладинац такође треба да одстрани представу као да је бављење својим телом лична ствар сваког појединца. Не постоји никаква слобода која омогућава да се греши на рачун потомства, а тиме и нације.

ИЗ ПРИНЦИПА!

Тромо се време вуче,
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Право је рекао Жерајић,
тај србски соко сиви:
Ко хоће да живи нек мре,
ко хоће да мре нек живи!

РАСНИ НЕМИРИ У ИЗРАЕЛУ!

Док су предлози за смањење масовне имиграције у Европи суочени са непосредним таласом застрашујућих критика из Европске Уније, тзв. невладиног сектора и локалних јеврејских заједница и организација, светски медији ћуте о израелском плану за ограничење афричке имиграције. Израелски премијер Нетанијаху је изјавио како афричка имиграција угрожава безбедност и јеврејски национални идентитет. Он је додао да Израел покушава да смањи масовну имиграцију из Африке, указујући на потребу да се изгради баријера на граници са Египтом, те да влада ради на томе да депортује илегалне имигранте. Недељу дана пре тога, министар унутрашњих послова Израела Ели Исхаи је изјавио да се већина афричких имиграната бави криминалом те да стога треба да буду ухапшени и депортовани у земље порекла. А у среду 23. маја, дошло је до ескалације насиља против афричких имиграната у Израелу. Машући израелским заставама и узвикујући пароле против „обојених“ имиграната, становници јужних градских четврти Тел Авива марширали су градом, након чега су уследили напади на црначко становништво, њихове домове и радње. Док је руља узвикивала пароле попут: „Црнци одлазите!“, чланови израелског парламента и високи званичници, попут Мири Регева и премијера Нетанијахуа, слали су анти-имигрантске поруке попут оних да се морају протерати из Израела, те да су они велика опасност за сигурност и идентитет јеврејске државе. Треба имати у виду да се се не могу ни замислити слични покушаји у некој од европских земаља, где се и сам предлог за решавање имигрантског проблема суочава са лавином оптужби и напада, и то понајвише од стране јеврејских организација, које углавном стоје иза свих промотера мултирасног и мултикултурног друштва.

СЛАВА ХЕРОЈУ!

Безбројна војска руских јунака, који су своје животе положили за Веру и Отачаство, допуњена је у наше дане за време Чеченског рата. Руски војници су били принуђени да се сретну са невиђеним у историји Русије зверством и терором, усмереним против руског народа, због чега је од сваких четрдесет људи који су раније живели у Чеченији, у животу остао само један. За то време прозападна и русофобска средства јавног информисања и такозвани „правобраниоци мањинских народности“ трудили су се да изопаче руску новију историју, блатећи Русе и правдајући злочине исламских терориста. Ситуација идентична оној у србским земљама. Нека би дао Бог да заувек замукну ова лажљива уста! Истини у славу и бесмртним сведоцима Истине, херојима и мученицима у вечни спомен, објављујемо ову песму посвећену руском војнику Евгенију Родионову, пострадалом за Христа и вољену Русију 23. маја 1996. Ако Бог да, у новом броју нашег магазина „Војска смене“ читаћете и текст о овом савременом Победоносцу.

ГРЧКА СЕ БУДИ!

 

У Грчкој се пре два дана догодило још једно расно мотивисано убиство. Наиме, тројица Авганистанаца су брутално избола младог Грка, двадесетдеветогодишњег Т.Л. Око 4000 људи, међу којима и многи активисти Златне зоре протествовало је, тражећи од власти да имигранти буду евакуисани. Полиција је уместо да заштити грчки народ од имигрантског насиља и мржње, засула окупљене  сузавцем, након чега је уследило хапшење недужног народа, чему су се успротивили слободарски грчки активисти. Имигрантске хорде уз прећутну подршку Система настављају са терорисањем грчког народа. Али, грчки народ се консолидује и верујемо да није далеко час када ће, предвођени Златном зором, спровести правду и осигурати сигурну будућност за своје потомство. Радује нас улазак овог братског покрета у парламент, где ће се коначно чути глас грчког народа. Иначе, неколико дана уочи парламентарних избора у Грчкој, двојица активиста Србске Акције су присуствовала предизборном скупу Златне зоре у Солуну, изазвавши одушевљење код грчких другова, који су показали велику љубав и бригу за србски народ, као и нарочито интересовање за наш Покрет, идеолошки врло близак њима. Са другом Фотисом, вођом солунског огранка, договорили смо одржавање званичног састанка представника Златне зоре и Србске Акције, и овом приликом му захваљујемо на позиву и честитамо на успеху, уз громогласне звуке једне од њихових борбених песама које утерују страх имигрантским расистима и црвеном шљаму.

BOOT CAMP SERBIA

Духовна, идејна и физичка спрема активиста јесу бедеми на којима треба чврсто да стоји сваки национални покрет. С тим у вези, од почетка свог деловања Србска Акција је овакво своје виђење политичког војинства сведочила инсистирајући на непрестаном изграђивању својих активиста, што је до сада показало резултате у сваком погледу. Својом посвећеношћу на физичкој спремности, као и учешћима на такмичењима у борилачким дисциплинама, попут MMA, наши борци су делом посведочили једну од наших крилатица (Спорт, Здравље, Родољубље), позивајући и остале родољубе на такво прегалаштво. Са тим у вези, од скоро у србској Престоници постоји сјајан пројекат који ће засигурно бити препознат и са одушевљењем прихваћен од стране србских родољуба. У питању је Boot Camp Serbia, који предводе млади, образовани и посвећени људи, који свакако представљају пример младости какву желимо у будућој Србији, слободној и уједињеној.  

Дакле, Boot Camp je:

- Базични војнички тренинг доступан рекреативцима и спортистима.
- Одличан начин да достигнете врхунац телесних могућности.
- Практичан, јер се одвија током целе године, у отвореном или затвореном простору.
- Забаван, зато што је сваки задатак другачији и још већи изазов од претходног.
- Ефикасан програм који ангажује све велике мишићне групе и помаже сагоревање великог броја калорија.

За више информација и контакт погледајте њихову ФБ страницу:

http://www.facebook.com/bootcampserbia/info

СНАГА КРОЗ ЛЕПОТУ

White Rex је руски пројекат који повезује људе истих убеђења и настројења. Сем што пласира сопствену одећу и спортску опрему, која је врло позната и омиљена међу руским националистима, компанија White Rex помаже у организацији спортских турнира, спонзорише борце и помаже угроженим Русима, попут политичких затвореника. Дизајн ових производа довољно говори за себе и дефинитивно, White Rex полако постаје знак препознавања национал-револуционара не само у Русији. Једна од њихових промотерки јесте и прелепа Анастасија Јанкова, првакиња Русије у тајландском боксу. Обавезно обратите пажњу на сајт: white-rex.com

ТРИЈУМФ ПРАВОСЛАВЉА

У сенци текуће демагошке (пред)изборне хистерије у нашој отаџбини,  где режимски  медији затомљавају чак и ново дивљање шиптарских терориста у Бујановцу,  одиграли су се на иностраном плану значајни и охрабрујући догађаји. Заправо, може се рећи да је недељу која је на измаку обележио својеврсни тријумф духа хришћанског државочуварног благоверја против антинационалних сила, широм православне васељене. Наиме, новој забрани одржавања параде хомосексуалних изопачењака у Москви претходило је спречавање одржавања исте у Грузији, где верни народ предвођен својим свештенством није дозволио содомско ругло на свом тлу. А у Грчкој, новоизабрани посланици национал-револуционарног покрета Златна зора, положили су заклетву, уз победнички и заветно уздигнуту десницу у име Свете Тројице, чиме су и симболички изразили уздање у Бога при својој даљој борби за грчки национални и социјални препород.

Честитајући једноверној браћи на успесима у својим земаљама, и сами се, подстакнути њима, додатно укрепљујемо у сили наше православне вере, чија нас победоносна сила једина може водити правим путем!

Подвиг и борба!

РАТНИ ПОКЛИЧ ИЗ АНКАРЕ

Ако је тачно, а до сада то још није демантовано, турски премијер Тајип Ердоган најављује војно цртање нових граница на Балкану. Изјавио је како Турска подржава самоодређење Албанаца и формирање веће албанске државе, да је спремна да у томе и војно помогне Албанце, да ОВК није била побуњеничко-терористичка организација и да је могућ распад Македоније уколико се не поштују права Албанаца у тој држави.

После серије изјава о БиХ, које долазе из Анкаре, а у којима Турска напросто утерује БиХ у НАТО, имамо сада и претњу војном интервенцијом свима онима који се не слажу са пројектом „Велике Албаније”. Ако је и од Турске, мало је много...

Цео текст

НАПАД НА ДЕВОЈЧИЦЕ У АРАДЦУ

ЗРЕЊАНИН – ОШ “Братство” у Арадцу, код Зрењанина, била је у среду празна, а уместо граје 300 малишана, у школском дворишту чуо се само разговор њихових родитеља. Они су се ту окупили, тражећи формирање полицијске станице у Арадцу, односно, ангажовање школског полицајца, како би се осигурала безбедност школараца.

Повод за ове захтеве житеља Арадца је инцидент у којем су, прошле суботе, две девојчице малтретиране док су се играле у парку преко пута православне цркве. Ф. Ј. (9) словачке и Ј. С. (10) српске националности, по тврдњама родитеља и мештана, напала је група ромске деце.

- Моју ћерку и још једну девојчицу малтретирало је више од десеторо ромске деце, окружили су их, пипкали, задизали им сукњице, обарали их на тло… Све је то трајало готово пола сата – револтиран је Иван Јановски, отац девојчице, жртве вршњачког насиља.

И Александар Срданов, отац друге девојчице, огорчен је због малтретирања које је његова ћерка преживела.

- Деца су преживела трауму и шок. Морали смо да их водимо у Ургентни центар. Сада су код куће и опорављају се од последица шиканирања – каже Александар Срданов, наглашавајући да није задовољан како се зрењанинска полиција суочила са овим проблемом. – Деца су из говорнице позвала полицију, патрола је дошла и направила записник, али немамо никакву информацију шта у МУП конкретно раде, да ли надлежни уопште знају колико деце је учествовало у инциденту, која су то деца, и што је најважније, шта ће предузети.

Бранислава Јовановски, мајка нападнуте девојчице Ф.Ј. каже да ово није усамљени случај и да су се многи родитељи жалили на малтретирање своје деце од стране старијих ученика ромске популације. Проблем је, како каже, што и сада они неће о томе јавно да причају.

“Ми ни једног тренутка нисмо спречили децу да похађају наставу или не дођу у школу. Реч је о револту и начину да се на овај начин скрене пажња јавности на проблеме у овом селу. Сада нам кажу да је ово кривично дело и изгледа да ћемо, како се ситуација развија, ми родитељи бити криви за све”, огорчен је Александар Срданов, отац нападнуте девојчице С.Ј.

Представници школске управе Зрењанин посетили су школу у Арадцу и у разговору са родитељима и директором осудили чињеницу да се школа користи као инструмент за евентуално решавање оваквих немилих ситуација.

На иницијативу родитеља одржан је и састанак савета Месне заједнице Арадац, а за помоћ су се обратили надлежним институцијама и Полицијској управи Зрењанин.

Нико од представника ромске заједнице у селу није хтео да коментарише овај случај. Истрага о немилом догадјају у овој вишенационалној средини и нападу на две девојчице је у току, а како незванично сазнаје РТС, деца ће сутра редовно похађати наставу.

Извор

РАЗОТКРИВАЊЕ ПОДМЕТАЧИНЕ

Србска Акција подржава народни отпор режимској агресији на житеље Ресника и Јабучког рита, али своју подршку никада неће предузимати на начине који су у интересу једино режиму и његовим провокаторима.

Нова хајка против Србске Акције, коју овога пута започиње антисрбско гласило под називом E-новине, још један је показатељ страха антисрбске булументе од рађања и јачања новог србског национал-револуционарног покрета, који је и у интелектуално-идеолошком, као и етичком смислу, не само супериоран у односу на мондијалистичке и „антифашистичке“ пајаце нашег времена, већ је и потпуно неподобан за укалупљивање у њихове пропагандне флоскуле и аршине. Шта више, анализирајући наш идеолошки карактер, писац чланка (горе линкованог), показује своју идеолошку неписменост и необразованост, услед непознавања елементарне класификације политичких доктрина. Сходно томе, услед немоћи за било каквим аргументованим нападом на нашу организацију и нашу идеју, поменути несој у сарадњи са режимским слугама, настоји да нас јавности прикаже у једном вулгаризованом и искривљеном светлу, које би при помену нашег имена код народа изазивало крајње негативне асоцијације.

Наиме, током текуће тензије између грађана два београдска насеља на једној страни и њихових нежељених нових циганских комшија на другој, исписани су и графити (на слици горе), на којима су касније (вероватно од стране провокатора) тенденциозно додати иницијали наше организације, што се види ако се обрати пажња на очигледну разлику у рукопису између наведених иницијала и остатка написаног. Ова подметачина, којом се манипулише у наведеном тексту, само потврђује подлост и немоћ наших непријатеља, али показује и њихову неспособност да ваљано монтирају лажну слику о Србској Акцији, коју желе да прикажу другима.

Иако Србска Акција подржава народни отпор поменутом досељавању као виду режимске агресије на житеље Ресника и Јабучког рита, она подршку, као и своје учешће у отпору, никада неће предузимати на начине који су у интересу једино режиму и његовим провокаторима.

Ми ћемо са задовољствм разобличити и сваки следећи покушај непријатељске пропаганде против Србске Акције, а свим душманима поручујемо да нас клевете и подметачине, као и прогони, само додатно мотивишу да истрајемо на свом путу!

Подвиг и борба!

ПОДРШКА ЗАТВОРЕНОМ ДРУГУ!

Именом данашњег празника – Ђурђевдана, као даном хајдучког састанка, поздрављамо нашег друга и активисту, затвореног због одбране свог кућног прага од најезде туђинаца. Нека га укрепи Бог, молитвама светога Георгија Победоносца, а Систему, његовом репресивном апарату и пропагандној машинерији поручујемо:

Доле ланци и окови, не вежу се соколови!

Подвиг и борба!

ПРАВОСЛАВЉЕ И НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Поводом упокојења Марка С. Марковића, знаменитог србског идеолога и ратника, као и једног од најплоднијих писаца србске емиграције, пажњи читалаца нашег блога препоручујемо изванредно дело овог врсног србског интелектуaлца, под називом Православље и Нови Светски Поредак (које је доступно и у електронском формату).

Осим разобличавања актуелних политичких пошасти новог доба, указивајући на њихову антихришћанску суштину и на закулисну позадину мондијалистичке глобализације, Марковић у свом делу афирмише идеју Савеза православних народа, као одговора на беспуће и деструктивност идеје евроатлантских интеграција.

Наведени пројекат Заједнице православних народа заступа и Србска Акција, објашњавајући га у својим Идеолошким основама, под ставком Православне интеграције.

БЕНД „ЕСХАТОН“

Бенд Есхатон је идејно настао 2001. године када су написани први стихови и осмишљени први гитарски аранжмани, али је тек почетком 2006. године у Сремској Митровици окупљена прва постава бенда, коју су чинили:

Вељко Потпарић – гитара
Ратко Сантрач – бас гитара
Миле Павле Миладиновић – бубњеви
Милош Крсмановић – клавијатуре
Никола Мијовић – вокал

У овој постави бенд је освојио награду публике на гитаријади „Савсток“ у Сремској Митровици августа 2006. године, а и имао је неколико клупских наступа уз измену на бас гитари и одлазак клавијатуристе из бенда.

Крајем 2006. године, услед разних околности које су настале као и нових потреба бенда, коначно се искристалисала следећа постава:

Вељко Потпарић – гитара
Ненад Селимовски – бас гитара
Ненад Стевановић – бубњњеви
Никола Мијовић – вокал

На првој Војвођанској гитаријади, одржаној 24. маја 2007. године у склопу традиционалног мото-фестa у Новом Саду, бенд је у наведеном саставу освојио 2. награду стручног жирија, док је Вељко понео лауреат за најбољег гитаристу. 

Средином 2008. године, услед здравствених проблема а на жалост осталих чланова, бенд је био принуђен да напусти Ненад Селимовски, тако да је поново дошло до измене у постави. 

На јесен исте године бенд је добио нове чланове, тако да се убрзало са уобличавањем композиција и конципирањем првог албума на коме је бенд почео активније да ради.

Постава бенда од тада је следећа:

Вељко Потпарић – гитара
Александар Анђелковић – бас гитара
Ненад Стевановић – бубњеви
Милко Лисица – клавијатуре
Никола Мијовић – вокал

Везано за овај период, важно је поменути и учешће на међународном фестивалу GBOB Serbia у клубу „Дангуба“, као и изузетно добро посећен наступ у београдском клубу Holiday.

Поред рада на поменутом албуму бенд је снимио и сингл под називом „Са Косова“. Иначе, ову песму чине препознатљиви делови из песама наших познатих композитора и текстописаца, „Са Косова зора свиће“ Љубе Манасијевића као и „Видовдан“ Милутина Поповића – Захара, које је бенд „препевао“ у стилу сопственог музичког израза и снимио у студију Paradox, Срђана Бранковића, у Смедереву. Овом песмом бенд је на својствен начин желео да да сопствени печат и нагласи смисао свега онога што се у овом тренутку наше националне историје дешава, а тиме подршку и наду за очување свести о идентитету и вредностима које баштини ова колевка и темељ наше духовности, а коју се трудимо да сачувамо тако што ћемо је чувати у нашим срцима, мислима и наравно у песми.

По Васкрсу 2010. године завршен је рад на снимању и обради аудио материјала за албум „Чекајући Есхатон“ у студију Strеch, Александра Ђорђића, у Београду. За снимање и конкретизовање аранжмана за деонице на бубњевима у песмама за албум бенд је ангажовао Милана Јејину.


Садашњу поставу бенда чине:

Вељко Потпарић – гитара
Александар Анђелковић – бас гитара
Ранко Кнежевић – бубњеви
Милко Лисица – клавијатуре
Хаџи Никола Мијовић – вокал

Есхатон је, према православном хришћанском учењу, живот будућег века, метаисторија, крајњи вид постојања човечанства, који ће настати по свеопштем васкрсењу, васпостављањем Царства Небеског, догађај који ће трајати вечно и у коме ће човек познати прави смисао постојања, реалност за коју смо створени и у којој човек има онтолошко утемељење.

Ко има ухо да чује, нека чује . . .

eshaton.rs

СИНУ „ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ“

Док усташки накот из године у годину прославља кукавичко убијања Срба у западној Славонији и книнској Крајини, остаје завет наших побијених и прогнаних, према свим србским родољубима, да шире и јачају свест о западним србским земљама и њиховом будућем ослобођењу. У склопу тога, потребно је стално указивати на злочиначки карактер хрватске псеудодржаве, којој је као марионети светског ционизма омогућена окупација Републике Србске Крајине. Сходно томе, увек имајмо на уму Дучићеве стихове који убедљиво разобличавају хрватско етничко ругло.

ДИМИТРИЈЕ В. ЉОТИЋ (1945-2012)

На данашњи дан, навршава се 67 година од погибије Димтрија В. Љотића, политичара са крстом и једног од најзначајнијих учитеља Србске идеје у протеклом веку. 

Иако је све до данас бесомучно клеветан, не само од стране отворених непријатеља србског рода, већ и од стране разних вукова у јагњећој кожи,  Љотић је био и остао узор и инспирација свим србским националистима који увиђају истину да је духовна револуција појединца и заједнице предуслов сваког другог преображаја.

Вјечнаја памјат бесмртном учитељу!

ПРОТИВ НАЈЕЗДЕ ТУЂИНАЦА

Пажњи свих посетилаца нашег блога, Србска Акција препоручује изванредан анимирани филм на енглеском језику (уз руски превод), који кроз интересантну пародију са историјским мотивима англосаксонског насељавања северноамеричког континента, разобличава деструктивне идеје запоседања туђег животног простора, у виду најезде туђинаца, као и туђинске културолошке хегемоније. Филм је фокусиран и на приказ лицемерја и подмуклости данашњих западних и прозападних утеривача „антинацизма“, који злочинима и срцепарајућим перфидним обманама, народима широм света утерују свој мондијалистички политички модел, којим је маскиран необуздани нагон за огољеном и пљачкашком екслпоатацијом.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос воскресе из мертвых, смертию смерть поправ и сущим во гробех живот даровав!

РЕСНИК: ОВАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО

Због чега су се житељи београдског насеља Ресник успротивили насељавању око 400 циганских породица из нехигијенског насеља код “Белвила” на Новом Београду и шта је претходило бруталној акцији полиције против грађана.

Да подсетимо, почетком марта 2012. године полиција је у циганском насељу код “Белвила” ухапсила банду крадљиваца бакра, којом приликом је заплењено преко девет тона украденог бакра. О крађи бакра, струје, уништавању друштвене имовине и уопште о криминалу у околини циганског насеља код “Белвила”, сведочи и овај новинарски прилог.

 Извор: Иза “ДекадеРома”

АКЦИЈОМ ПРОТИВ ХАРАЧА

У циљу борбе против тајкунско-турског  харача у Београду у виду „Бус Плус“ система наплате коришћења градског превоза, Србска Акција израдила је налепнице са одговарајућом поруком, уз позив Београђанима да их штампају и њима прелепљују читаче нових карата у возилима ГСП-а Београд.

Уместо да градски превоз буде бесплатан (јер је реч о једној од основнох социјалних потреба градског живота), улогу наплате његовог коришћења од сада на директан начин добијају власници фирми основаних ради прања новца и подизања свенародне пљачке на виши ниво. При томе, посебан скандал представља омогућавање тајкунском несоју да у свако доба има увид у личне податке свих имаоца нових тзв. персонализованих карата, укључујући и праћење кретања путника током вожње (с обзиром да је и за тзв. персонализоване карте предвиђено обавезно оверавање при свакој вожњи, што оставља траг у читачу). Читав подухват зачињен је учешћем повампиреног турског фактора, који готово на свим пољима у овдашњем друштву показује агресивну и перфидну намеру да припреми терен за свој повратак на србско тло на велика врата.

То су сасвим довољни разлози да не ћутимо и да пропагандом као и свим осталим средствима борбе против „Бус Плус“ система, покажимо капиталистичким изродима да нисмо њихово топовско месо, као и да не желимо тајкунско-турски харач на србској земљи!

24.03.1999. БОРБА ЈОШ ТРАЈЕ...

ФЕДОР ЕМЕЛИАНЕНКО КАО ЕПСКИ ЈУНАК

ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНИ СВЕТ

 У протеклим вековима - например у Русији у 19. веку - православни поглед на свет је био део православног живота и подржаван је реалношћу. Чак није било потребе говорити о њему као о нечем одвојеном - сви су живели православно у сагласности са православним друштвом. У многим земљама је сама влада исповедала Православље; оно је било центар друштвене делатности, и сам Цар или историјски владар је био први православни мирјанин чија је обавеза била да својим поданицима даје пример хришћанског живота. У сваком граду су постојале православне цркве, и у многима од њих се служило сваког дана ујутру и увече. Манастири су постојали по свим већим градовима, али и у мањим, у њиховим предграђима, у селима иу удаљеним и пустим местима. У Русији је било више од хиљаду званично регистрованих манастира, не укључујући друге заједнице. Монаштво је било општепризнати део живота. Заиста у већини породица је неко - сестра или брат, деда, рођак - био монах или монахиња, а да не говоримо већ о другим примерима православног живота, страницима и Христа ради јуродивих. Сав начин живота је био прожет Православљем, чији је центар наравно било монаштво. Православни обичаји су били део свакодневног живота. Већина књига које су се читале су биле православне. Сама свакодневица је за већину људи била тешка, морали су много да раде да би преживели, наде на преживљавање нису биле велике, а смрт није била реткост - све то је поткрепљивало Христово учење о реалности и близини другог света. У таквим условима је живети православно значило исто што и имати православни поглед на свет, и било је мало потребе говорити о томе.

Данас се све изменило. Наше Православље је - острвце усред света, који живи по потпуно другим принципима, и сваким даном се ти принципи све више мењају нагоре, и све нас више отуђују од њега. Многи људи су подвргнути искушењу да свој живот поделе на две категорије: свакодневни живот на послу, с мирским пријатељима, у овосветским пословима, и Православље по коме живимо недељом и другим данима када за то имамо времена. Али ако дубље погледамо, поглед на свет таквог човека често представља чудну комбинацију хришћанских и овосветских вредности, које се у ствари не мешају. Циљ овог чланка је да покаже како људи данас могу да почну да чине свој поглед на свет вреднијим, то јест да га учине потпуно православним.

Православље је живот. Ако не живимо православно, ми просто нисмо православни, независно од тога којој вери формално припадамо.

Живот у нашем православном свету је постао веома извештачен, неопредељен, и компликован. Православље заиста има свој живот, али оно такође није тако далеко од живота околног света, и зато живот православног хришћанина чак и када је он заиста православан, не може а да се не одражава на њега на овај или онај начин. Али нека недефинисаност је проникла чак и у православни живот. Хајде да покушамо да размотримо наш савремени живот да бисмо видели како бисмо најбоље могли да испунимо своје хришћанске обавезе, да водимо живот који није од овога света чак и у ова страшна времена и да имамо православни поглед на свој данашњи живот, који ће нам омогућити да у та времена преживимо и у потпуности сачувамо нашу веру.

Данашњи живот је постао ненормалан

Свако ко погледа на наш савремени живот у перспективи тог нормалног живота који су водили људи у претходним временима - например у Русији или Америци или било којој западноевропској земљи, - не може а да га не порази то колико је живот данас постао ненормалан. Сам појам ауторитета и послушања, учтивости, понашања у друштву и индивидуалном животу - све се толико изменило, наглавачке, искључујући неколико одвојених група - обично хришћана ове или оне исповести, који покушавају да сачувају такозвани "старомодни" начин живота.

Наш ненормални живот се данас може окарактерисати као изопачен. Од младих година се савременом детету обраћају као породичном малом богу: његови прохтеви се задовољавају, жеље се испуњавају, оно је окружено играчкама, забавама, удобностима, не уче га и не васпитавају у сагласности са строгим принципима хришћанског понашања, а дозвољавају му да се развија у том правцу куда га вуку његове жеље; довољно је да каже: "Ја хоћу", или "Ја нећу" да би се услужни родитељи склонили пред њим и дозволили му да поступи како оно хоће. Могуће је да се то не дешава у "свим породицама" и "све време", али се дешава довољно често да би постало правило савременог васпитања деце, и чак и родитељи који имају најбоље намере не могу у потпуности да избегну његов утицај. Чак и ако се роидтељи труде да дете васпитавају строго, суседи покушавају да ураде нешто друго. То треба узети у и обзир при васпитавању детета.

Када такав човек одрасте, он се логично окружава оним на шта је навикао од детињства: удобностима, забавама, играчкама за одрасле. Његов живот постаје непрекидно трагање за "забавама", а та реч се није могла наћи чак ни у речнику; у Русији у 19 веку или у некој другој озбиљној цивилизацији просто не би схватили шта та реч значи. Живот као непрестано трагање за "забавама", које су толико лишене сваког озбиљног значења да би неки посетилац из било које друге земље 19 века гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику, - скоро на сваки аспект наше савремене културе - помислио да је доспео у земљу неких безумника, који су изгубили сваки додир са свакодневном реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир јер живимо у том друштву и прихватамо га као дато.

Неки од недавних истраживача нашег савременог живота назвали су данашњу омладину генерацијом "ја", а наше време "веком нарцизма", које се карактерише поклоњењем себи и обожавањем самог себе, што омета развој нормалног људског живота. Други опет говоре о свету фантастике, где данас живи тако велики број народа, који су неспособни да се суоче са реалношћу околног света или да се окрену својим унутрашњим проблемима.

Када се поклоњење "мојем ја" односи на религију, што се веома често среће у последњим деценијама, онда то обично бива нека фантастична форма религије "саморазвоја" (где објекат поклоњења остаје "ЈА"), испирање мозгова и контрола мисли, гуру или свами , трагање за НЛО и "неовоземаљским" бићима, ненормалних духовних стања и осећаја. Овде нећемо разматрати све те појаве које су већини вас вероватно добро познате, али ћемо се само дотаћи тога како оне делују на православни хришћански духовни живот наших дана.

Треба да будемо свесни када данас покушавамо да водимо хришћански живот да свет који је створио наше изопачено време, ставља пред душу захтеве - било у вери или овосветским животу - које треба признати за тоталитарне. То су у последњим годинама толико распрострањени култови, који захтевају потчињавање самозваном "светитељу", али то је толико очигледно и у овосветским животу када се човек не сусреће са одвојеним искушењем овде или онде, већ са непрекидним стањем искушења у виду рецимо музике која се свуда чује - у продавницама, институтима, у виду реклама објављених на улицама, и где телевизија често постаје тајни домаћин, који диктира савремене вредности, мишљења, укусе. Ако имате малу децу, знате колико је то истинито: ако је оно видело нешто на телевизору, веома тешко је потом борити се са тим новим мишљењем, које је изнела телевизија као ауторитет.

Смисао тог свеобухватног искушења, које данас напада на људе (које је у потпуности откривено у његовој мирској форми, а у религиозним обично скривеније) се састоји у следећем: живи данашњи дан, раслабљуј се, насладђују се, осећај се добро. За тим смислом долази други, мрачнији, који се отворено чује само у званично атеистичким земљама. Заиста, треба да будемо свесни, да оно што се данас дешава са светом је веома слично гвозденој завеси или у слободном свету постоје његове разне варијанте, али су циљеви за освајање наших душа веома слични. У «комунистичким» земљама које имају званичну доктрину атеизма се потпуно отворено говори: заборави на Бога и сваки други живот осим овог, изгони из душе сваки страх Божији и поштовање светиња, гледај на оне који још верују у Бога у «старомодном стилу», као на непријатеље које треба уништити. У својству симбола нашег безбрижног, самообмањујућег времена које тежи за забавама могао би се узети наш амерички «Disneyland», и не треба нам гори симбол који показује куда се у ствари креће поклоњење «мени»: у совјетски Гулаг, низ концлогора, који већ управљају животима скоро половине светског становништва.

Два лажна приступа духовном животу

Али можемо се упитати какве везе све то има са нама, који се трудимо колико можемо да водимо трезвени православни хришћански живот? Пуно! Треба да будемо свесни да живот око нас колико год ненормалан био представља место где започињемо наш сопствени хришћански живот. Како год да осмислимо свој живот, каквим год истинским хришћанским садржајем да га испунимо, он ипак носи у себи неки печат "мени" - поколења и ми треба да будемо довољно скромни да би то признали. Од тога ћемо и почети.

Постоје два лажна приступа животу око нас, које многи прихватају мислећи да је то образац како треба да поступају православни хришћани. Први најраспростањенији приступ је да треба ићи укорак с временом: прилагођавати се рок-музици, савременим модама и укусима и целом ритму нашег џез савременог живота. Често старомоднији родитељи имају мало додира са таквим животом и живе мање или више одвојено својим сопственим животом, али ће се осмехивати видећи како њихова деца следе за најновијим безумљем, и мислити да је то нешто што не наноси штету. То је пут потпуне несреће за хришћански живот, то је смрт душе. Неки могу да воде споља пристојан живот без борбе са духом времена, али су у својој внутрини мртви и умиру, и што је најтужније од свега њихова деца то плаћају различитим психичким и духовним растројства и болестима, које се све више шире. Један од лидера култа самоубица, који је окончао свој живот у Џоунстауну је била млада ћерка грчког православног свештеника; сатанску рок-групу "Kiss" (буквално "пољубац", али овде скраћеница од Kids in Satan's Service то јест "деца у служби сатане" ) чине бивши руски православни младићи. То су само неки екстремни примери; већина православних младих људи не одлази тако далеко, они се само стапају са антихришћанским светом који их окружује и престају да буду пример каквог-таквог хришћанства за околину.
То се не сме радити! Хришћанин треба да се разликује од света, и то треба да буде једна од основних ствари, коју треба да усвоји као део свог хришћанског васпитања. Иначе нема смисла називати се хришћанином, а посебно православним.

Лажни приступ друге крајности је то што би се могло назвати лажном духовношћу. Пошто преводи православних књига о духовном животу постају све доступнији, а православна терминолоогија о духовној борби се све више проноси етром, све већи број људи говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним молитвеним стањима и о највећим од Светих Отаца као Светом Симеону Новом Богослову, Григорију Палама или Григорију Синаита. Веома је добро знати за ту истински узвишену страну православног духовног живота и поштовати велике Светитеље, који су га у ствари водили; али ако не будемо имали веома реалну и смирену свест о томе колико смо ми далеко од живота исихаста и колико смо мало припремљени за то, да би чак и да се приближимо њему, наше интересовање за њега би било само још један одраз нашег егоцентричног света.

Данас постоје веома популарне књиге на ту тему. Заиста, римокатолици се сами активно баве тим питањима под православним утицајем и врше утицај на друге православне. Например, језуитски свештеник о. Џорџ Мелони пише књиге на те теме и преводи светог Макарија Великог и Симеона Новог Богослова и покушава да у свакодневном животу направи од људи исихисте. Они практикују све могуће начине "осамљивања" обично "харизматских", људи се (тобоже) надахњују Светим Духом и пробају све видове аксезе, о којима ми знамо од Светих Отаца и који су на много вишем нивоу од онога на којем се ми данас налазимо. Постоји једна дама, Кетрин де Хет Доерти (која је у ствари рођена у Русији, а потом је постала римокатолкиња) која пише књиге "Пустиња", "Ћутање" и о свему осталом што би она желела да уведе у живот на тај начин као да рекламира нове бомбоне. То је наравно веома неозбиљно и носи у себи трагичне знаке нашег времена. Људи који немају свест о томе шта говоре користе узвишене ствари. За неке је то само навика или "убијање" времена; за друге који ствари примају озбиљно то може да постане велика трагедија. Они мисле да воде узвишени живот, а у ствари нису могли да реше своје личне унутрашње проблеме.

Дозволите ми да поново подвучем да треба избегавати обе ове крајности - обамрлости и надри-духовности, али то не значи да не треба да имамо реалну представу о тим законским захтевима, који нам описују свет, или да треба да престанемо да поштујемо велике оце исихазма и користимо њихове разумне поуке или да сами прибегавамо Исусовој молитви у сагласности са нашим околностима и могућностима. То само треба да буде на нашем нивоу, ближе земљи. Може се закључити (и то је данас апсолутно неопходно за наша схватања као православних хришћана) да треба дубоко да схватимо у каквим временима живимо, како у ствари мало познајемо и осећамо наше Православље и како смо далеко не само од древних светитеља, већ и од обичних православних хришћана, који су живели пре сто година или чак и једну генерацију уназад, и да су нам потребни велики напори да бисмо данас просто опстали као православни хришћани.

Шта ми можемо да урадимо

Или конкретније: шта можемо да урадимо да задобијемо ту свест, тај разум, и како можемо да га учинимо плодотворним у нашем животу? Покушаћемо да дамо одговор на то питање у два дела: први се односи на свест о свету који нас окружује, који је као никада раније у историји хришћанства постао наш отворени непријатељ, а други на нашу свест о Православљу, које већина од нас познаје много мање него што би то требало, уколико желимо да га сачувамо.

Као прво, пошто хтели ми то или не, налазимо се у свету (и његов утицај се снажно осећа чак иу најудаљенијим местима, манастирима), треба да гледамо на њега и његова искушења одлучно и реално, а не да му се приклањамо; делимично треба да припремимо нашу омладину за искушења која стоје пред њом и на неки начин створимо одбрану од њих. Сваки дан треба да будемо спремни да одговоримо на утицај света принципима здравог хришћанског васпитања. То значи да све што дете сазнаје у школи, кући треба да се проверава и исправља. Ми не треба да мислимо да то што оно сазнаје у школи је нешто корисно или овосветско и да то нема никаквог утицаја на његово православно васпитање. Оно се може научити корисним чињеницама (иако се многе данашње школе опрезно односе према томе; многи учитељи кажу да је њихово само да одржавају ред у разреду, а о неком обучавању нема ни говора), али чак ако то и добије, научиће га многим неправилним погледима и идејама. Основни дететов однос и критика литературе, музике, историје, уметности, филозофије, науке и наравно живота и религије треба у првом реду да долази не од школе, јер се у школи све то добија помешано са савременом филозофијом: то у првом реду треба да долази из куће и Цркве, иначе ће добити нетачно образовање о данашњем свету, где опште образовање у најбољем случају носи агностички карактер, а у најгорем - атеистички или антирелигиозни. "Наравно, у Совјетском Савезу се детету све то намеће насилно без икакве религије, али при активном програму васпитања атеиста".
Родитељи треба тачно да знају шта њихова деца уче на разним курсевима, који су у данашњим школама свуда распрострањени, и да то кући исправљају, и то не само придржавајући се отвореног става по том питању (посебно измедју очева и синова, што је у друштву веома ретко), већ да јасно издвајају његов морални аспект, чега уопште нема у општем образовању.

Родитељи треба да знају какву музику слушају њихова деца, какве филмове гледају (ако је потребно с њима и да слушају и гледају), какав језик слушају и који користе, и томе свему треба давати хришћанску оцену.

У тим кућама, где се нема довољно храбрости да се телевизор избаци кроз прозор, треба га строго контролисати и водити рачуна да се избегну отровни утицаји те справе, која је постала главни учитељ антихришћанских оцена и идеја у самој кући, а посебно за омладину. 

Јеромонах Серафим (Роуз)

1934-1982.