Наше идејно становиште симболички се може изложити једним прилично једноставним али веома упечатљивим примером. Реч је о обичној стрелици усмереној ка врху.Оно што прво уочавамо код ње јесте да њен врх има двоструку оријентацију – и са леве и са десне стране. Сама стрела као оружје, никако не би била довољно убојита ако би имала само један од два крака врха, као што национална организација треба да буде подједнако лево и десно од данашњих партија и странака – дакле, и национална и социјална, јер је нација, каквом је ми доживљавамо, старија од „велике“ револуције и јакобинских схватања етноса. Према томе, национализам који нема обзира према угроженима и старима, који није хуман, који се не саосећа са пониженим и превареним сународницима (били они сељаци, радници или интелектуалци) - и није национализам какав нам је завештао Свети Сава преко Светог Николаја Србског.
Оно о чему нам стрела још говори је њено усмерење, дакле на горе, а не у лево или у десно. Заправо, реч је о томе да национализам као такав може имати смисао само ако служи вишим циљевима, тј. приближавању Богу, кроз Свету Божанствену Литургију и нашу Свету Саборну и Апостолску Цркву. Врх стреле је занимљив, јер симболизује две ствари. Најпре он неодољиво подсећа на кров куће, тј. место где живи породица, па је тако стрела још један од символа породичних вредности. Занимљиво је да је троугао усмерен на горе и симбол мушког принципа – патријархалности. Дакле врх стреле представља патријархалну србску породицу у којој постоји хијерархија, али и међусобно поштовање и уважавање, никако злостављање неког од чланова.
Како данас ка истинској револуцији? Оно што већина људи очекује од једне нове снаге јесте најпре решавање конкретних социјалних проблема везаних за свакодневни живот, а који су изван страног капитала колико и изван комунистичких бајки о држави као апсолутном власнику свега. Најпре, треба поћи од истинске револуције, али не налик на Француску, Америчку или бољшевичку већ на аутентичну Србску револуцију из 1804, као и позитивну промену у сваком смислу, али пре свега унутрашњу промену у србском бићу, у сваком Србину понаособ, у сваком појединцу. Јер, истинска револуција не почива ни на слободи ни на једнакости, већ на унутрашњој револуцији. Промена креће и од нас и од вас и то је један огроман пут самопрегора, јер се ништа не дешава преко ноћи, нити се преко ноћи било шта мења. Та и таква промена заиста треба да обухвати све сфере које се тичу обичног човека, сваки сегмент његовог живота: од навика, преко социјалних питања, па све до националних циљева. Јачању једне такве снаге, актуелни систем не би успео дати адекватан одговор.
