РАТКО МЛАДИЋ - СРБСКИ ХЕРОЈ

Борба се наставља, ђенерале!

Улога жене и модеран свет

„Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов анђео и извор безбројних блага: њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су блазам за његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог његовог благостања, њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник, њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене моливе његов адвокат пред Господом“ - Света мученица Царица Александра Ф. Романова

Размишљајући о положају и улози данашње жене, запажа се све веће удаљавање жене од Бога, и њене првобитне улоге и константно страдање и пропадање на свим аспектима њене личности. Живећи у условима модерног света, жени се постављају, свакодневно, нове улоге и циљеви, које она и ако то можда не жели, мора да прати да би опстала у суровим условима капитализма. Ко је за то крив? Највише борци за женска права средином прошлог века. Женски феминистички покрет је женама нанео више зла и толику душевну деградацију да је питање да ли ће икад више било ко бити у стању да исправи. Можда када капитализам буде доживео свој врхунац и пропаст, буде евидентно колико је такав облик експлоатисања уназадио човека и од њега наравио робота. Желећи да на свим пољима буду једнаке мушкарцима, феминисткиње су женама одузеле и одузимају, између осталог, најважнију и најлепшу улогу од Бога дану, да буду брижне мајке и добре супруге. Можда ће некоме звучати назадно и несхватљиво, али улога брижне мајке и добре супруге није робовска, како то неки желе представити, већ је то суштина бивствовања на овоземаљском свету. Женама су испрани мозгови учењем да су саме себи довољне и да им нису потребни мушкарци да би биле задовољне у животу, тако да је све оно добро што свака жена носи у души и срцу претворено у демонско уништавање свих осећаја и материнског инстикта и прожето греховним задовољавањем суштински материјалног и ничега више. Једини „лек“ и одговор на сваки покушај одбацивања основне женске улоге је ПРАВОСЛАВЉЕ. Вера у Христа и живот у Христу је најважније надахнуће за опстанак и продужавање првобитне женске улоге и гајење и усавршавање женствености. Ништа лепше не може утешити жену и пружити јој утеху и снагу за борбу као молитва и наша вера! Молитвом она улепшава своју душу, оплемењује своје врлине и увећава своју љубав према Богу, мужу, деци, свету, животу, творевини, она је њено надахнуће и највећа љубав! Таквим животом она улепшава и свог човека, пружајући му сталну утеху и надахнуће. Њене речи тада за њега буду најлепша песма, њена љубав према деци као најлепши врх планине обасјан сунцем а њено лице одраз њеног срца! Њене очи су одраз њене душе а њене руке милост и најлепши дар њеном мужу!

Међутим, она је данас изложена сталним искушењима и нападима који покушавају да јој одузму и униште њену љубав, почев од телевизије, средине, осуде.. Таквих напада се треба клонити, игнорисати и утеху пронаћи у телу Цркве, Христу, Богу нашем! Развијајући и усавршавајући љубав према Богу Творцу, жена је у стању да ту љубав, преко Христа пренесе и на своје миле и ближње. То савршенство се може постићи само чистим срцем и станом молитвом, богопоштовањем и вером. Треба веровати срцем, и блажене су и срећне оне које током живота достигну такво савршенство, да свака реч коју изговоре буде прожета љубављу Христовом. Таква жена је благослов Неба и највећи дар, највеће њено царство је у њој самој јер Бога воли срцем, јер децу учи да развијају љубав према Христу, да живе у покајању јер ће само тако остати имуни на нечастивог који је овладао светом. Свом мужу је жена највећи саветник и надахнуће у овом животу. Она треба да живи и дела тако, да ће и након овог живота, свог драгог волети и на оном свету и тада их ништа не може раставити јер ће живети живот вечни. А да би то постигли, морају цео свој живот живети љубављу према Богу и ближњима. То је оно савршенство које данашњи, модеран свет не жели да разуме. Љубав према Богу, ближњем, светиња породице и живота. Верујем да ће након овог периода назадовања, доћи период благостања и вере. Човек ће опстати, зато ми сами морамо учинити помак на путу свог спасења и удахнути поново веру у срца, да би наши потомци имали основу на којој ће градити свој овоземаљски пут. Иако је православна жена мала оаза у огромној пустињи званој модеран свет, светлост у сред таме, та мала оаза и светлост је довољна да својом љубављу и примером покаже да је једино љубав према Богу основа и снага за свако надахнуће, наду, милосрђе и савршенство у породичном животу.

С.Д

Србска красота

Префињеност лица и динарског стаса, чудесна лепота девојачког гласа. Красоте су ткане од небеског кроја, понос су и сила Србиновог соја...

Метафизика стреле

Наше идејно становиште симболички се може изложити једним прилично једноставним али веома упечатљивим примером. Реч је о обичној стрелици усмереној ка врху.

Оно што прво уочавамо код ње јесте да њен врх има двоструку оријентацију – и са леве и са десне стране. Сама стрела као оружје, никако не би била довољно убојита ако би имала само један од два крака врха, као што национална организација треба да буде подједнако лево и десно од данашњих партија и странака – дакле, и национална и социјална, јер је нација, каквом је ми доживљавамо, старија од „велике“ револуције и јакобинских схватања етноса. Према томе, национализам који нема обзира према угроженима и старима, који није хуман, који се не саосећа са пониженим и превареним сународницима (били они сељаци, радници или интелектуалци) - и није национализам какав нам је завештао Свети Сава преко Светог Николаја Србског.

Оно о чему нам стрела још говори је њено усмерење, дакле на горе, а не у лево или у десно. Заправо, реч је о томе да национализам као такав може имати смисао само ако служи вишим циљевима, тј. приближавању Богу, кроз Свету Божанствену Литургију и нашу Свету Саборну и Апостолску Цркву. Врх стреле је занимљив, јер симболизује две ствари. Најпре он неодољиво подсећа на кров куће, тј. место где живи породица, па је тако стрела још један од символа породичних вредности. Занимљиво је да је троугао усмерен на горе и симбол мушког принципа – патријархалности. Дакле врх стреле представља патријархалну србску породицу у којој постоји хијерархија, али и међусобно поштовање и уважавање, никако злостављање неког од чланова.

Како данас ка истинској револуцији? Оно што већина људи очекује од једне нове снаге јесте најпре решавање конкретних социјалних проблема везаних за свакодневни живот, а који су изван страног капитала колико и изван комунистичких бајки о држави као апсолутном власнику свега. Најпре, треба поћи од истинске револуције, али не налик на Француску, Америчку или бољшевичку већ на аутентичну Србску револуцију из 1804, као и позитивну промену у сваком смислу, али пре свега унутрашњу промену у србском бићу, у сваком Србину понаособ, у сваком појединцу. Јер, истинска револуција не почива ни на слободи ни на једнакости, већ на унутрашњој револуцији. Промена креће и од нас и од вас и то је један огроман пут самопрегора, јер се ништа не дешава преко ноћи, нити се преко ноћи било шта мења. Та и таква промена заиста треба да обухвати све сфере које се тичу обичног човека, сваки сегмент његовог живота: од навика, преко социјалних питања, па све до националних циљева. Јачању једне такве снаге, актуелни систем не би успео дати адекватан одговор.

РЕПУБЛИКА СРБСКА

У светоме рату, из борбе настала,
Ватром крштена, с народом срастала.

Отачаства широм, Србљем љубљена,

Јунаштвом брањена, крвљу искупљена.

Посипана смутњом, муком и плачем,

Победе је однела крстом и мачем.

Оклоп јој сковале небеске силе,

Душу јој удахнуле леотарске виле.

На мапи Србства, још поносно сија,
Православни бисер Европе Нација.

Кршеви њени, и ливаде росне,

Рађају синове земље поносне.

Синове што ће у новоме боју,

Очистити кукољ, за државу нову।

Д.М

Сјај примордијалног наслеђа против пада савременог човека

Полазећи од човека као словесног, разумног бића, који је у стању да влада својим страстима, у овом периоду пост-модерне деградације долазимо до сазнања да се исти претворио у сушту супротност првобитног човека, негирајући основно примордијално наслеђе, разум и контролу над страстима. Данас је човек стављен у центар свих збивања, он је све и свја, занемарујући Творца и творевину и удаљавајући се од суштинске улоге коју нам је Он дао, а то је да будемо хришћани духом. Последњих деценија, све наметљивији утицај са Запада, несумњиво доводи до унижавања и слабљења човека на духовном плану, пре свега, својега Ја, а онда и човека у заједници, у бити и општењу са другима. Човек, његове страсти и телесне потребе стављају се у први план, он је центар свих дешавања, и сам служи као средство стварања добити у савременом капитализму и демократији чија је суштина дубоко антихришћанска. Дошли смо до ситуације да је човек средство за остварење капиталистичких циљева једне државе, чији се утицаји потпомогнути уценама и материјалном моћи морају прихватити зарад остварења тзв. „бољег живота“. Како је могуће допустити да једна држава својом силом постепено окупира цео свет, под изговором да се сваки напад на демократију у свету сматра нападом на њу саму? Како је могуће да смо ми сами као народ у доброј мери изгубили осећај припадности својој споственој нацији, сопственом роду, осећај љубави према Богу? Сваки пад који доживљавамо у овом добу декаденције у свим областима људског постојања, представља пркос Господу. Он је тај који је страдао за хришћане, за цео људски род, желећи да их избави и сачува од греха, показујући им да само искрено покајање завређује опрост истих. Свако усвајање западњачког псеудокултурног образца удаљава човека од Бога, јер је Бог оно духовно, узвишено, безгрешно, а сваки противречан утицај ствара нови грех и пад. Човек је, без икакве светлости духовног живота, постао средство за стварање материјалне добити једне огромне машинерије која користећи силу и привидне декларације и институције контролише и утиче на скоро цео свет. Једини начин да се остане „чист“ и имун на пад, јесте неговање духовног живота и страхопоштовања према Богу као једином Творцу.

Посматрајући ситуацију у нашој земљи, увиђа се да је последњих година горе поменути утицај доживео свој врхунац. Све оно што је било нормално сада је постало ненормално, тако да се верујући човек нашао у ситуацији честог пада у искушење стидљивог сакривања своје вере, без испољавања пред другима. Објаснићу то на следећем примеру: жена је од Бога створена као нежно, скоро па савршено биће, чија је улога јасно одређена да буде мајка и то је она основна, природна улога сваке жене, то је светиња живота. Подстакнуте утицајем бораца за „права“ жена и феминисткиња, код жена је створено уверење да су оне господар сопственог тела и да оне саме могу да одлучују о њему, чиме је подстакнуто утробно чедоморство. Стотине хиљада убијене деце чека суд савести својих мајки пред Богом. Узимајући у обзир такво уверење, које и код нас влада, чак и у браку жене чине чедоморство. Са друге стране, она нежна женска бића, која следе своју улогу и која воле Бога, инсистирајући на свом примардијалном наслеђу и светој улози, окрећући се Богу, постају предмет оговарања и осуђивања од стране велике већине друштва, тако да, желећи да очувају чистом своју душу и срце, удаљавају се од таквог света и у тишини, исповедајући своју веру обогаћују и усавршавају свој духовни живот. Оне нису „ин“ нити модерне , али теже савршенству и очувању своје душе и савести пред Господом. Оне су „не од овог света“. Њихове душе у својој чистоти теже узвишеном, савршенству у срцу. Као што рече једна моја пријатељица: „Ја сам само биће кроз коју је проткана љубав, љубав је свуда у мени, ја дишем тим именом и волим Божију творевину, волим Сунце које ме обасјава, планину која бистри мој ум, биљке које удишу живот, људе... Како је лепа Божја творевина, како је леп Он! Тишина је обузела моје срце, труди се да бол нестане, да се радује животу, срећи, љубави, Богу као творцу свега и као извору љубави. Јер Бог је наш извор све љубави, чисте, духовне, бестрасне, невидљиве. Душа моја је затворена и сама, скривена од других и сетна, рањива и тиха као поток на обронцима планина, а чиста као зрак Сунца испуњен животом.“

Са друге стране, ни мушкарци више не остају мушки, губе своју основну улогу као јачи, а то је прихватање одговорности. Они су глава сваке породице а такву улогу дао им је сам Бог, јер је од Адамовог ребра створио Еву, а самим тим јасно одредио улоге. Полазећи од првобитног пада, човек константно живи у греху за који је потребно искрено покајање. Живећи на овом свету, морамо се трудити да задобијемо Царство Небеско у нама, љубав Господа, јер је та љубав извор свих љубави. Не љубити Бога, значи не љубити ни његову творевину: људе, биљке, животиње, воду коју пијемо, ваздух који дишемо. Вера у Бога је једини спас од сваког пада. Само та вера нам помаже да после сваког пада устанемо, учећи се на грешкама и не понављајући их. Само тада можемо задобити Царство Небеско, што је и главни циљ овоземаљског битисања.

С. Д.

Потуричко-усташки комплекс и генетичка манипулација

Комплекси хрватских и потуричких србомрзаца, који свој „национални“ идентитет не могу темељити ни на чему другом осим на пукој и примитивној србофобији, одавно су нам познати. Услед недостатка било чега уистину сопственог а узвишеног, као и услед срамотне и злочиначке прошлости, наши локални душмани истрајавају у незаситој потреби да фалсификују научне чињеницe, присвајају србско наслеђе и криво приказују србски идентитет.

Историја

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије која србски народ покушава представити као „производ турско-влашког елемента“, желећи тиме да нарочито искаже како су Срби наводно, у великом делу свога расног бића, носиоци турског елемента. Међутим, у последње време све је јача и међу „Бошњацима“ оваква пропаганда, праћена све присутнијом тежњом за афирмацијом средњевековне историје БиХ, не би ли је присвојили и користили као доказ свог „неазијатског“ карактера. Овде се заправо ради о једној од мноштва фаза у коју периодично улази значајан део псеудобошњачке потуричке популације, за коју је у историји забележен рекордан број промене сопственог националног изјашњавања. Дакле, реч је о екстремном комплексу и кризи идентитета, који се услед непостојања афирмативног и стваралачког принципа огрће плаштом нихилизма и деструкције, настојећи да околину прикаже црњом и од себе самих. Посебан трн у оку представљају им управо они који нису „продали веру за вечеру“, и чије постојање не даје мира потомцима преверених предака, све док истрајавају на њиховој странпутици.

Ничим аргументоване бесмислице потуричко-усташког накота, које потичу од искомплексираних србомрзачких „научника“ који услед ништавности сопствене „националне“ идеје покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу „Образовање и одржање српске нације“, позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором Костић закључује следеће: „Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима... сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ“. Тим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора.

Ставови и сведочанства страних научника и истраживача, елитама наших душмана добро су познати. Ипак, нови научни метод, који узгред неки проглашавају за најмеродавнији, поново је разбуктао старе духове, и подстакао ново врзино коло антисрбске манипулације и безочних лажи.

Генетика

Наиме, историјском, лингвистичком и антрополошком методу истраживања порекла и узајамне сродности народа и етничких група, крајем протеклог и почетком овог века, придружио се и генетски метод, сагласно напретку генетике као науке. „Резултате“ добијене генетском методом истраживања генофонда различитих народа путем хаплогрупа, хрватски и „бошњачки“ србофоби покушавају да представе као доказе својих становишта.
Наиме, у људској генетици, ДНК хаплогрупе Y-хромозома су групе које се међусобно разликују по непромењивим деловима Y хромозома ДНА ланца. Они остају исти из генерације у генерацију, преносећи се са оца на сина.

Гледано глобално на резултате оваквих истраживања путем хаплогрупа, стиче се утисак да је овакав метод подобан да наговести многе чињенице, али не и да формулише дефинитивне референце о етногенези и узајамном сродству различитих народа. Јер, иако овај метод даје доста лочичних резултата, попут чињенице о сродству многих суседних народа, постоје и резултати који су веома мало логични јер стварају такву иреалну генетску слику по којој су Срби ближи Швеђанима (код којих такође доминира хаплогрупа I) него Бугарима, Украјинцима или нпр. Немцима, што је свакако апсурдно. Због тога, генетски метод не би требало користити самостално већ кумулативно са антрополошким, лингвистичким и историјским методама.

Динарска хаплогрупа – I2

С обзиром да је по мапама генетских истраживања светских генетичких организација, присуство хаплогрупе I2 најприсутније у облстима динарског плансинског масива (где антрополошки доминира и динарски расни подтип), ова хаплогрупа са правом носи епитет „динарска“. Најужи појас, то јест језгро са највећом концентрацијом ове хаплогрупе обухвата велике делове Далмације и Крајине, читаву Херцеговину, као и делове централне и западне Босне. Највећи део ове области (језгра I2 хаплогрупе) налази се данас на територији псеудодржаве БиХ (а солидан њен део протеже се и на данашњу Републику Хрватску). Управо ову чињеницу потуричка пропаганда све учесталије користи као доказ сопствене тезе о аутохтоности „бошњачке нације“, која по гласноговорницима оваквог става у свом генофонду у највећој мери чува наслеђе староседелаца динарских простора и има најмањи удео турског генетског уплива. По тези ове „бошњачко-расне“ теорије, Срби су генетски битно различити од „Бошњака“, услед наводно снажних примеса турске и влашке крви. Ипак, овакав став заснован је на манипулативном истицању неистинитих премиса, из којих природно проистиче погрешан закључак.

Као прво, на територији основног прстена (језгра) хаплогрупе I2 (видети на слици горе), такозвани „Бошњаци“ уопште нису најбројнија групација. Пре геноцида и масовних протеривања вршених средином и крајем протеклог века, етнички најбројнији у овој области били су православни Срби, док су то данас потомци покатоличених Срба – далматински и херцеговачки Хрвати (упоредимо мапу концентричних прстена заступљености I2 хаплогрупе са етничком мапом БиХ).

Друго, област најужег прстена I2 хаплогрупе истовремено је и етнички најчистија област у смислу да унутар њега становништво које етнички не припада србско-хрватско-„бошњачком“ елементу, готово да и непостоји. У тој чињеници лежи други манилулативни чинилац потуричке мегаломанске тезе, јер генетска истраживања нису вршена по националном критеријуму већ по грађанском. С обзиром да Република Србија данас има значајан проценат несрбског живља (од чега добар део чине Цигани, чији је генофонд логично потпуно другачији од србског и као такав битно утиче на генетску слику Србије), а БиХ и Хрватска имају вишеструко мањи проценат мањина, јасно је због чега се територија Републике Србије налази изван примарног и секундарног прстена I2 хаплогрупе. Јужни део Републике Србске (Херцеговина), у коме готово да и нема несрбских мањина, припада примарном прстену, а постепен прелаз од густе ка ређој концентрацији ове хаплогрупе може се лепо уочити на територији данашње Црне Горе, ако упоредимо густо динарске северозападне делове са „бледим“ југоисточним и источним крајевима насељеним великим бројем Шиптара.

Такође, приметно је на мапи да се потуричко становништво из Рашке области ни по чему не одражава и не одликује у односу на околну србско-православну популацију. Једино генетско истраживањe које није имао грађански већ национални/етнички критеријум, било је истраживање унутар БиХ, где су узајамно упоређивани резултати за Србе, Хрвате и „Бошњаке“. Међутим, ово истраживање, по коме Срби имају најмању а Хрвати убедљиво највећу заступљеност хаплогрупе I2, не може се узети као веродостојан показатељ, јер је извршено не само на веома малом узорку (од 256 особа) већ и на сасвим нерепрезентативном узорку, макар када је реч о Србима. Наиме, по мапи која је приказана у извештају истраживања, види се да Срби из Херцеговине скоро уопште нису узимани као узорак, а управо се ова област налази у језгру концентрације I2 хаплогрупе. Ово тенденциозно истраживање очигледно је извршено са злом намером да се путем кривих премиса добије неистинит закључак, чији ће се резултати користити у пропагандне сврхе.

Антисрбска пропаганда настоји да значајно присуство хаплогрупе Е1б1б, или присуство хаплогупа Ј и К у Србији, прикаже као доказ наводног турског генетског уплива. Међутим, осим што се овде (као што смо већ скренули пажњу) потискује чињеница да је реч о подацима за територују а не за конкретну нацију, треба рећи и то да се ни једна од ових група не може означити као „турска“. Наиме, ни једна од њих у шареноликом турском расном бићу не прелази 12 посто. Уосталом, хаплогрупа Ј која је од поменуте три најприсутнија у Турској, вишеструко је учесталија у другим земљама (јужно од Турске) него на малоазијском полуострву.

Сој против несоја

Студиозна истраживања јужнословенских научника из других области, попут Цвијића, Дворниковића или Малеша, јасно указују да између Срба, Хрвата и „Бошњака“ нема битних разлика на физичко-биолошком, то јест антрополошком плану.

Постоји ипак значајна психолошка диференцијација, која је почела да се рађа још у периодима превирања и преверавања, а која битно утиче на каквоћу рода. Јер народ, или његов део, може да промени свој карактер услед специфичних и неприродних процеса и несрећних историјских околности. Може и упркос квалитетним природним претпоставкама, јер челичење народне душе много више оплемењује нацију од пуког чувања генетског материјала, као што је каљање квари. Уосталом, мало подручја у свету је имало такву дубину расне диференцијације, када под притиском окупатора отпочиње процес одвајања жита од кукоља. Наравно, нису сви под једнаким условима и под једнаким притиском променили веру или народно име, тако да не можемо у овом погледу генерализовати све исламизоване или похрваћене Србе. Ипак, верујемо у Божију промисао и у процес повратка србском корпусу свих оних у којима пламти дух наших старих који су били верни Завету. Све остале међу њима, који су услед вековне арабизације и кроатизације духовно и етички огуглали за повратак Завету, не можемо назвати другачије него кукољем.

Дакле под „кукољем“ подразумевамо и „Бошњаке“ као потомке Срба који су, махом ради стицања или очувања привилегија, прихватили веру окупатора, као и савремене Хрвате, као мешавине разних елемената (пре свега покатоличених Срба и остатака старих средњевековних Хрвата) склепане од стране Ватикана са циљем борбе против Православља. Ни једни ни други нити су имали нити имају икакву харизму националне идеје, или елементе националне самобитности. И Јосип Франк и Анте Старчевић, као ствараоци новохрватске народне идеје, морали су да се прихвате примитивне србомржње, као јединог могућег везивног ткива хрватског „национа“. И потоњи поглавници Хрвата уједињавали су подаништво искључиво на темељу мржње према суседном народу, који је својом херојском борбом за слободу, својом верношћу заветима предака и својом чврстином, светлео као сушта супротност свим хибридним накотима.

БОРИВОЈЕ М. КАРАПАНЏИЋ 1921-2011

У петак 16/29. априла, у Кливленду (САД) уснуо је у Господу велики србски интелектуалац и национални делатник, Боривоје М. Карапанџић.

Рођен је 1921. у Ваљеву, а основну школу и гимназију завршио је у Бијељини, где му је отац службовао. Дипломирао је на учитељској школи у Шапцу.

Услед патриотског и хришћанског васпитања, већ као средњошколац приступа покрету Збор, а током рата се бори у редовима Србског добровољачког корпуса. Као емигрант, боравио је у логорима у Италији и Немачкој, где се и оженио, да би 1950. емигрирао у САД.

Карапанџић је један од најплоднијих србских емигрантских писаца. Аутор је 35 књига, претежно историјске тематике, од којих је најзначајнија „Грађански рат у Србији 1941-1945“. Године 1989. добија признање и у отаџбини, поставши почасним чланом Удружења књижевника Србије. Са супругом Љиљаном, имао је шесторо деце.

Сахрањен ће бити у Кливленду, где је провео и стваралачки и радни век (као геометар).

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

В начале было Слово, и Слово было у Бога, и Слово было Бог...

ДИМИТРИЈЕ В. ЉОТИЋ (1945-2011)

Данас, 24. априла 2011. године када прослављамо дан Васкрсења Христовог, навршава се 66 година од погибије Димитрија Љотића, једног од најзначајнијих учитеља Србске идеје у протеклом столећу и једног од утемељитеља савременог србског национализма. За Светог владику Николаја, Димитрије Љотић је био «политичар са крстом» и «идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости».

Клеветан и прогањан од стране свих непријатеља србског народа, био је и биће узор и инспирација свим србским националистима који увиђају истину да је духовна револуција појединца и заједнице предуслов сваког другог преображаја.

О Димитрију Љотићу увек је са најдубљим поштовањем говорио и блаженопочивши четнички војвода Момчило Ђујић. Тако је у разговору за београдски НИН, објављеном 13. јула 1990, војвода Ђујић између осталог рекао:

«Ја сам са њим први пут разговарао у Словенији, али тврдим: јесте био велики човек… Знате, да није било Љотића не би било Недића. А да није било Недића, Србство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били потребни Србима као два ока у глави.»

Најбољи суд о свакој «контроверзној» личности (а такав статус у данашњој Србији имају Љотић и његови следбеници), дају неутрални а честити људи. Стога ћемо овим поводом цитирати осведоченог пријатеља србског народа, Хермана Нојбахера, који је у бури Другог светског рата пожртвовано радио на спасавању србског народа, баш као и Димитрије Љотић.

«Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим, није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије… Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан…

Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције…

Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године… Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба који су били протерани из Хрватске… Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.»

Након повлачења србских националних снага у Словенију, Димитрије Љотић је са Светим владиком Николајем неуморно радио на формирању уједињеног србског националног фронта против комуниста. Али жељени циљ, нажалост, није постигнут. Запутивши се на састанак са Патријархом Гаврилом и Владиком Николајем, Љотић је погинуо у аутомобилској несрећи, недалеко од Илирске Бистрице. Његово тело пребачено је у Горицу где је обављена сахрана. Над одром Димитрија Љотића Владика Николај је одржао беседу, у којој је између осталог казао:

«Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаћe.

Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!

Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Србству. Он сада припада Небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.»