Навршило се пуних шеснаест година од како је Војска Републике Србске ушла у Сребреницу. Многи страни медији, нарочито западни, од тог тренутка, на сва звона су објављивали вести о „геноциду над муслиманским становништвом“. Но, показало се да је истина ипак другачија, а све захваљујући бројним ентузијастима. Један од тих ентузијаста је и господин Александар Дорин, новинар и публициста из Швајцарске.
Господине Дорин, одакле уопште интересовање код Вас за проблематику ратова деведесетих на простору бивше Југославије?
Пратио сам од почетка деведесетих година ратове у бившој Југославији. Брзо сам приметио да са извештајима о тим ратовима, у западним медијима, нешто није у реду. Ступио сам у контакт са разним новинарима широм света, који су о томе писали, а да нису били део званичне клике. Скупљао сам њихове анализе и извештаје, док ми једног дана један познаник није предложио да напишем књигу о томе. То сам 1999. учинио и издао сам на немачком језику књигу које се зове In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott (Нашим небом крстари туђи Бог). Књигу је издала издавачка кућа „Ахриман“ из Фрајбурга, а почетком ове године је у Берлину изашла моја најновија књига књига Srebrenica - die Geschichte eines salonfähigen Rassismus (Сребреница - историја једног салонског расизма), која се бави медијским манипулацијама око Сребренице. Издавач је „Каи Хомилиус“. До краја септембра треба да изађе моја следећа књига под именом Srebrenica - wie es wirklich war (Сребреница - како је стварно било). Ради се о документацији о страдању Срба у Подрињу, уз коју ће ићи и DVD диск са пратећим садржајем.
Ових дана, једна од топ-тема је била и Сребреница. Медији су били пуни осуда на рачун Војске Републике Србске и сви су се утркивали ко ће више осудити генерала Младића и остатак тадашњег војног и политичког руководства Републике Србске. Који су то докази за наводни геноцид у Сребреници и зашто се они не могу узети као валидни, и да ли је заиста било геноцида над муслиманским становништвом?
Такозвани хашки истражитељи су могли да пронађу око 2000 лешева у кругу од 50 километара око Сребренице. То се може прочитати у извештају господина Деана Манинга, који је тада водио те истраге. Више од 30 муслиманских сведока су дали изјаве да је муслиманска армија после пада Сребренице у пробоју ка Тузли кроз минска поља и борбе са србском војском изгубила најмање 2000 бораца, а неки говоре чак и о 3000 мртвих. Значи, изтражитељи су нашли, до сада, жртве војних сукоба. Али жртва борбених дејстава не може истовремено да буде и жртва стрељања. Тако да им фале сви од оних наводно убијених 7000-8000 муслимана. Уједињене нације су 17. јула 1995 године, то је било недељу дана после пада Сребренице, писмено потврдиле да је србска војска муслиманским цивилима понудила да остану у Сребреници. Међутим, они су желели да се пребаце на муслиманску територију. Србска војска их је онда пребацила за Кладањ. УН и муслиманске цивилне власти су после потврдиле да су Срби коректно поступали и да нису пипнули ниједног муслимана. Генерал Младић је тада чак наређивао да се неки муслимани пребаце у болницу у Братунцу, међу њима и једна трудна жена. О којем геноциду онда они могу да говоре? Морам још да додам да су муслиманске организације у међувремену вештачки повећале број наводно пронађених лешева. Сада не причају више о 2000 пронађених лешева, него о више од 6000, иако за то не постоји никакав доказ. Такође тврде да су преко ДНК анализе идентификовали негде око 6000 жртава. Међутим, и то је само једна тврдња без доказа. Нико до данас није имао увид у те наводне анализе. Они то све крију, што доказује да је цела прича чиста манипулација.
Првобитна цифра је била пет хиљада, па касније седам, да би се данас говорило о „преко осам хиљада“ убијених и несталих. Зашто се толико манипулише бројкама?
Као што смо већ рекли, најмање две хиљаде муслиманских бораца и мушкараца је страдало у пробоју. 1996. године су се појавиле око три хиљаде имена муслимана на бирачким списковима у Босни, иако су њихова имена паралелно на списку наводно несталих. Ту су и имена 954 муслимана са списка несталих, који су већ пре пада Сребренице били мртви. Господин Миливоје Иванишевић из Београда је пронашао 500 муслиманских дезертера, који су пре пада Сребренице побегли из Армије БиХ, али су и они завршили на списку несталих. Недавно је чак и господин Мирсад Токача у Бања Луци признао да су он и његов тим у околини Сребренице пронашли 500 живих људи, који су такође на списку несталих. Проф. Едвард Херман из Америке је рекао да је Сребреница „највећи случај манипулације током ратова на Балкану“, чему се придружио и Емил Влајки назвавши Сребреницу митом. Сребреница је, значи, једна намештаљка. То видите на примеру Хакије Мехољића који је потврдио да је Бил Клинтон Алији Изетбеговићу још 1993. нудио варијанту сребреничког „масакра“. Сребреница је главни аргумент којим се могу у свако доба уцењивати Срби и у Босни и у Србији.
Осим србске и муслиманске стране, ко је све имао утицаја у јулским дешавањима у Сребреници 1995. и колики је тај утицај данас?
Умешана је била Америка, која је уско сарађивала са Изетбеговићевом владом. Она је муслиманској армији слала годинама оружје преко тузланског аеродрома. Очигледно су Американци активно учестовали у Сребренчикој манипулацији, да би могли мало касније да очисте Крајину од Срба.
И УН су играле једну веома прљаву улогу у тој целој причи. Прво су снаге УН-а мирно гледале како Орићева армија напада србска села и масакрира Србе у околини Сребренице. Никада снаге Уједињених нација нису спречиле Орића и његове војнике. А када је србска војска 1993. године кренула у контраофанзиву, онда су УН одједном декларисале Сребреницу као „заштићену зону“. Орић је потписао споразум, по коме је УН требало њега и његову војску да разоружа. Али и то је била чиста намештаљка, јер је Орићева армија до пада Сребренице била под оружјем и наставила са нападима на србска села. УН су активно стале на страну муслимана и њихових савезника у Вашингтону и подржавали манипулације и неправду против србског народа. То опет доказује да УН нису једна независна организација, иако то стално трвде.
Трећи фактор су Французи, који су такође одиграли једну чудну улогу у случају Сребренице. Француски хеликоптери су пре пада Сребренице евакуисали Насера Орића и његове официре. Такође, постоје индиције да је француска обавештајна служба била умешана у један злочин после пада Сребренице. Реч је о случају Дражена Ердемовића и његове мултиетничке јединице. Постоје докази да је та јединица убила, после пада Сребребнице, једну групу од око 150 муслиманских заробљеника. Ердемовић је после лагао да је његова јединица убила око 1200 заробљеника. Новинар Жерминал Чивиков је, међутим, у његовој сјајној књизи „Сребреница - крунски сведок“ доказао да Ердемовић лаже. Караџић и Младић нису наредили тај злочин. Постоји и трећи фактор. Неко је платио Ердемовића и неке војнике из његове јединице да негде ухвате групу муслиманских мушкараца и да их убију. Циљ је био да оптуже Србе. Разни људи су писали о томе, да су се Изетбеговић и француска обавештајна служба договорили, да некога плате за тај злочин. То подсећа на на онај инцидент на пијаци Маркале у Сарајеву, где су исто Србима подметнули „злочин“.
„Геноцид“ у Сребреници се догодио непуних месец дана пре операције „Олуја“ и етничког чишћења Републике Србске Крајине. Постоји ли нека веза између ова два догађаја и зашто су злочини над Србима увек маргинализовани иако постоје прилично очигледни докази?
Сребреница и „Олуја“ су и те како повезане једна са другом. Сребреница је била припрема да се Крајина очисти од Срба. За само два дана су хрватске снаге протерале четврт милиона Срба и убили најмање 1900. Писали су разни новинари о томе да су Клинтонови генерали припремили „Олују“. О томе је писао и хрватски новинар Иво Пуканић. Није ваљда случајно што су га непосредно после тога и убили? Западни медији су дигли такву прашину око Сребренице, да су касније без проблема могли да протерују и убијају Србе у Хрватској. То није била случајност.
Постоји ли паралела између догађаја у Сребреници 1995. и оних у Рачку 1999, нарочито када су у питању страни утицаји?
Рачак и Сребреница носе исти рукопис. У манипулацији у Рачку је био умешан Вилијем Вокер, који је радио за америчке интересе. А и у случају сребреничке манипулације је била умешана Америка.
Постоји ли неки политички и геостратешки интерес када је Сребреница у питању? Ко је до сада и какве користи имао од овакве верзије догађаја?
Мешање Америке и њених савезника у југословенске ратове је чист акт политичког и геостратешког интереса. Они данас владају Балканом и о свему одлучују. О томе су писали чак и амерички експерти тајне службе, аналитичари и бивши политичари. Ти људи добро знају о чему причају. Ремзи Кларк, бивши амерички јавни тужлилац, је у својој књизи „НАТО на Балкану“ детаљно објаснио како је Америка годинама пре почетка ратова у бившој Југославији те ратове планирала, припремила и организовала. Немачки политичар Вили Вимер је често објашњавао да је НАТО, уз помоћ Немачке, југословенске ратове припремио. Исто то твдри и пензионисани немачки генерал Хајнц Локаи у књизи Der Kosovo-Konflikt - Wege in einen vermeidbaren Krieg. Исте информације можете да прочитате и у књизи Die Wahrheit über den NATO-Krieg gegen Jugoslawien, коју је написао бивши немачки НАТО адмирал Елмар Смелинг. Улогу немачке владе у припремању рата у бившој Југославији је описао и немачки експерт тајне службе, Ерих Шмит-Енбум. У његовој књизи Der Schattenkrieger - Klaus Kinkel und der BND наводи да је немачка обавештајна служба већ осамдесетих година ступила у контак са проусташким организацијама у Хрватској, да је са њима припремила предстојећи рат. Таквих примера има још доста. То није србска пропаганда, то су чињенице о којима су политички инсајдери писали.
Познато је да је Осама бин Ладен боравио у Босни и чак учествовао у злочинима над Србима, али то је обично део који медији прећуткују када говоре о њему. Како изгледа Сребреница када је однос Запада према исламском свету у питању? Не чини ли се да је Сребреница нека врста покрића за оно што је НАТО урадио у Ираку и Авганистану, и није ли управо „геноцид у Сребреници“ био један од главних аргумената за покретање рата против Ирака 2003?
Американци нападују муслиманске земље, тамо где желе да краду нафту и да праве своје војне базе. А у другим земљама користе муслимане да направе хаос и ратове. На пример, Америка је на Косову подржавала терористичку албанску организацију „ОВК“, да би направили рат у Србији. Тај рат је Америци био потребан како би могли касније да отцепе Косово. А сви знамо да се на Косову данас налази велика војна база „Бондстил“.
У Босни су Американци подржавали Алију Изетбеговића, који је цео свој живот био муслимански фанатик. Њима је Изетбеговић био неопходан за окупацију и тог дела Балкана. Америка једном напада муслимане, а други пут их користи за свој интерес.
Американци су од Сребренице направили мит, зато што са тим могу да избегну расправу о томе да су они муслиманима годинама слали преко тузланског аерордрома оружје и муницију. О томе је Шина МекДоналд чак снимила и филм који се зове „Савезници и лажи“. А амерички конгрес је 16. јануара 1997. изнео информацију да је Бил Клинтон слао оружје муслиманима.
Уз све то, „Сребреницом“ могу да уцењују Србе када год желе, тако да од Срба нико више не сме да подигне глас.
Недавно је на Радио Телевизији Србије приказан документарни филм „Сребреничка поља смрти“, у коме је практично само поновљена оптужница против војног руководства Републике Србске. Пре пар месеци Скупштина Србије је изгласала и контраверзну резолуцију о Сребреници. Колико овакви потези иду на штету Србији и Србима уопште, како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану?
Данашња влада у Србији не заступа интерес србског народа, већ само интерес крупног капитала. Она једино може да опстане ако ради све што јој Америка и такозвана Међународна заједница нареде. Она се бори за своје фотеље на све могуће начине. Водећи политичари у Србији се богате на распродаји Србије и окупацији земље кроз НАТО алијансу. Из тих разлога, власт лаже србски народ и наноси му огромну штету. То је један тренд који је започео покојни Зоран Ђинђић.
Када можемо очекивати србско издање Ваше књиге посвећене Сребреници и какви су Вам планови за будућност по питању рада на расветљавању истине о догђајима деведесетих?
Ја сам питао већ стотину пута србске политичаре, организације и приватнике, да ли хоће финансијски само мало да ми помогну. Потрошио сам на истраживање везано за Сребреницу, последњих година, десетине хиљада евра, а да не причам о трошковима моје прве књиге и следеће документације. Дошао сам, захваљујући томе, до озбиљних финансијских проблема. Међутим, нико ми није помогао ни једним динаром. Сви су рекли: „Одлично, свака Вам част, само наставите тако...“, али нико неће да помогне. Потребан ми је новац за превод и да бих наставио овај посао и завршио своју интернет презентацију. Не знам тренутно како ћу даље, али морам да се борим, како год било, за истину, зато што мора да остане макар мали траг истине за будуће генерације. Морам да кажем да су неслога и незаинтересованост међу Србима једна велика брука! Како је могуће да се само појединци, без икакве помоћи, боре за србски народ? Шта би рекли преци данашњих Срба, који су гинули за своје потомство?
Разговор водио М.С.
