Комунистичког окупатора на србском тлу, наследила је окупаторска чизма НАТО пакта, Европске уније и њихових домаћих слугу. Сви ми који желимо слободну Србију не можемо да се миримо са окупаторима нити да њихове датуме прихватамо за своје празнике.
У последње време све се више поставља питање да ли је и данас у Србији потребно разговарати о Другом светском рату. Од 1941. прошло је шездесет година. Могло би се рећи да се о рату, његовим узроцима, току и последицама мање више све зна. Међутим, наслеђе нерешених питања везаних за Други светски рат и грађански рат у Србији и дан данас коче србско саморазумевање. Авети комунистичке прошлости ни данас не дају мира Србији. Потомци црвених политичких комесара, преобучени у тунике демократије, либерализма и људских права, одричу Србији право на истину о њеној болној прошлости. Може ли Србија постојати као држава верна самој себи ако не зна своју прошлост или ако се темељи на историјским лажима и фалсификатима?
Заправо, не ради се само о рату као историјском периоду, ради се о темељном питању србског саморазумевања, србског односа према својој прошлости и будућности. Ради се, у крајњој линији, о томе шта то значи бити Србин. Педесет година комунизам је уништавао србску душу тако што нам је одузимао историју. Како нам је одузимао историју тако нас је чупао из корена и претварао у људе без памћења, без прошлости и без самосвести. Данас то исто раде разни другосрбијанци, јуришници којекаквих невладиних организација, демократе, „реформисани“ социлалисти, комунисти, самопрокламовани антифашисти и сви они који сањају црвену петокраку звезду. Цела та клика тражи да се 7. јули прогласи државним празником, што није ништа друго него повратак у титоистичке шаблоне.
Што се нас тиче – нема расправе! Србија најзад мора открити своје истинско лице и престати да се скрива! За нас 7. јули није празник. За нас бољшевичке убице нису ослободиоци. Црвени празници, њихови датуми, њихове светиње и њихово наслеђе нас не обавезују. Нас не занима њихов дан устанка, као ни сви остали њихови митови. Видели смо их на делу. И њих и њихова Пасја гробља, Голе отоке, стрељане родољубе, тамнице у којима су чамили најбољи синови србског народа. Све је то наслеђе њиховог 27. марта и њиховог 7. јула.
Комунизам је у Србији довољно дуго сејао смрт – како духовну тако и физичку. Међутим, онима који данас чезну за рехабилитацијом комунистичких злочинаца још увек није доста смрти и разарања. Титоисти и данас прижељкују србску крв, као што прижељкују и стрељачке водове и мрачне ћелије за србске патриоте. Па ипак, када се већ покреће питање Другог светског рата, треба рећи и то да је немачку окупацију заменила комунистичка окупација, још тежа и још страшнија од немачке. Ту комунистичку окупацију данас је заменила окупаторска чизма НАТО пакта, Европске уније и њихових домаћих слугу. Сви ми који желимо слободну Србију не можемо да се миримо са окупаторима нити да њихове датуме прихватамо за своје празнике, као што за своје главаре не можемо да признајемо агенте СССР-а, Лондона или Брисела. У том смислу став Србске Акције је јасан. Ми се јасно и гласно противимо тренду бољшевизације Србије!
Можемо ствари да поставимо и на другачији начин: као што је борба против бољшевизма у трагичним данима 1941-1945. представљала борбу за биолошки и духовни опстанак србског бића, онда је борба против комунистичког отрова исто толико потребна и данас! Истини за вољу, данас је можда и потребнија! Без обзира на све, Србска Акција прихвата ту борбу против бољшевизма, чак и ако та борба значи конфронтирање са министрима данашње србске назови владе, бриселским комесарима, „антифашистима“, другосрбијанцима или било ким другим. Та борба за нас је духовно питање. Она је питање србског идентитета. Бољшевизам у свим његовим облицима, као што су мондијализам, интернационализам, лажно европејство... мора нестати из Србије! По том питању не сме бити никаквог компромиса.
Комунистичка борба за власт коју је покренула Коминтерна и којом је командовао Стаљин није била борба за ослобођење Србије. Због себе, због своје прошлости и своје будућности морамо разагнати све непријатељске лажи и обмане. Србски народ никада није био бољшевик. Он то није ни данас. Уједињени под заставом Србске Акције, покажимо свим непријатељима да Срби никада неће постати бољшевици и одроди.
Заправо, не ради се само о рату као историјском периоду, ради се о темељном питању србског саморазумевања, србског односа према својој прошлости и будућности. Ради се, у крајњој линији, о томе шта то значи бити Србин. Педесет година комунизам је уништавао србску душу тако што нам је одузимао историју. Како нам је одузимао историју тако нас је чупао из корена и претварао у људе без памћења, без прошлости и без самосвести. Данас то исто раде разни другосрбијанци, јуришници којекаквих невладиних организација, демократе, „реформисани“ социлалисти, комунисти, самопрокламовани антифашисти и сви они који сањају црвену петокраку звезду. Цела та клика тражи да се 7. јули прогласи државним празником, што није ништа друго него повратак у титоистичке шаблоне.
Што се нас тиче – нема расправе! Србија најзад мора открити своје истинско лице и престати да се скрива! За нас 7. јули није празник. За нас бољшевичке убице нису ослободиоци. Црвени празници, њихови датуми, њихове светиње и њихово наслеђе нас не обавезују. Нас не занима њихов дан устанка, као ни сви остали њихови митови. Видели смо их на делу. И њих и њихова Пасја гробља, Голе отоке, стрељане родољубе, тамнице у којима су чамили најбољи синови србског народа. Све је то наслеђе њиховог 27. марта и њиховог 7. јула.
Комунизам је у Србији довољно дуго сејао смрт – како духовну тако и физичку. Међутим, онима који данас чезну за рехабилитацијом комунистичких злочинаца још увек није доста смрти и разарања. Титоисти и данас прижељкују србску крв, као што прижељкују и стрељачке водове и мрачне ћелије за србске патриоте. Па ипак, када се већ покреће питање Другог светског рата, треба рећи и то да је немачку окупацију заменила комунистичка окупација, још тежа и још страшнија од немачке. Ту комунистичку окупацију данас је заменила окупаторска чизма НАТО пакта, Европске уније и њихових домаћих слугу. Сви ми који желимо слободну Србију не можемо да се миримо са окупаторима нити да њихове датуме прихватамо за своје празнике, као што за своје главаре не можемо да признајемо агенте СССР-а, Лондона или Брисела. У том смислу став Србске Акције је јасан. Ми се јасно и гласно противимо тренду бољшевизације Србије!
Можемо ствари да поставимо и на другачији начин: као што је борба против бољшевизма у трагичним данима 1941-1945. представљала борбу за биолошки и духовни опстанак србског бића, онда је борба против комунистичког отрова исто толико потребна и данас! Истини за вољу, данас је можда и потребнија! Без обзира на све, Србска Акција прихвата ту борбу против бољшевизма, чак и ако та борба значи конфронтирање са министрима данашње србске назови владе, бриселским комесарима, „антифашистима“, другосрбијанцима или било ким другим. Та борба за нас је духовно питање. Она је питање србског идентитета. Бољшевизам у свим његовим облицима, као што су мондијализам, интернационализам, лажно европејство... мора нестати из Србије! По том питању не сме бити никаквог компромиса.
Комунистичка борба за власт коју је покренула Коминтерна и којом је командовао Стаљин није била борба за ослобођење Србије. Због себе, због своје прошлости и своје будућности морамо разагнати све непријатељске лажи и обмане. Србски народ никада није био бољшевик. Он то није ни данас. Уједињени под заставом Србске Акције, покажимо свим непријатељима да Срби никада неће постати бољшевици и одроди.
