Прво што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички србски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро србског народа, никако мимо њега, наjмање против њега. Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.
Ђенерал Коста Мушицки
Тамо где падне крв јунака увек изничу најлепши цветови... Црвени, плави, бели... И та крв постаје семе нових јунака и витезова. Изникао из тог семена, ђенерал Константин Мушицки другачији и није могао постати него баш такав један јунак и мученик. Ове године, 17. јула навршава се 65 година од смрти ђенерала Мушицког, стрељаног од стране бољшевичког олоша који је једино свезаном ђенералу-јунаку могао да суди.
Коста је рођен 7. априла 1897. године у Славонском Броду. Са 17 година насилно је мобилисан у војску аустроугарске монархије, али ће првом приликом прећи у редове оних којима је и припадао по духу и крви. За показану храброст у Првом светском рату, одликован је Карађорђевом звездом, а након рата постаје ађутант краља Александра, престолонаследника Петра и краљице Марије. Чин пуковника задобио је 1937. године. Почетком Априлског рата учествовао је у борбама у околини свог родног града, а након слома бива ухапшен од стране усташа. Успеће да се спасе и прелази у Београд где се повезује са још једним јунаком, пуковником Милошем Масаловићем и Димитријем Љотићем. У тешком времену за србски народ, када на његово чело стаје Милан Недић, Мушицки постаје 15. септембра 1941. године командант Србског Добровољачког Корпуса. Под његовом командом, омладинци покрета Збор успешно су, само два дана од формирања, у потпуности разбили и у бег натерали цео космајски партизански одред и тако започели борбу против комунистичке опасности која се надвила не само над нашом Отаџбином, већ и над читавом Европом. Све до хапшења ђенерала Мушицког од стране енглеских марионета у бољшевичким рукама, Србски добровољци успешно су извршавали све борбене задатке, у којима су многи оставили своје младе животе које никада нису жалили.
Ни јуначки ђенерал Коста Мушицки на суђењу, пред помахниталом руљом, није био другачији од својих младих бораца. Чврст, несаломив, храбар, знао је шта га чека и није се плашио. На смрт је гледао као на приближавање часа када ће као отац загрлити своје мртве другове, Србске добровољце, свога Учитеља, и да ће их тако увести у Небеску Србију, пред честитога Кнеза Лазара. Зато се и у последњем тренутку, пред упереним цевима црвених изрода, није поколебао.
Данас у нама одзвањају његове последње речи помешане са плотуном пушака – „ЖИВЕЛА СРБИЈА!“ И ми их радо понављамо у свим тешким часовима борбе нашег Покрета, борбе коју смо повели и која се може завршити једино Победом!
Мртав ниси, друже мили!
Слава ђенералу Кости Мушицком!
Живела Србија!
М.Л.
