МИХАИЛО Д. СТОЈАКОВИЋ
Богослов и бивши чиновник ЕУО из Краљева.
Овај богослов и старешина “Белих Орлова” у Краљеву пише писмо мајци, сестри и зету, у ком је описао своје идеале, који су га понели у вртлог Другог светског рата. Преносимо га у целини.
“Драги моји, Мамо, Него и зете Свето.
У једном одлучном часу по моју судбину решио сам да напишем неколико речи ради обавештења. Вама, мојим најмилијим, за које знам да будно пратите сваку вест о моме животу и да вам је стало до мене исто толико колико и за ваше животе.
Ви добро знате да сам од пре више година активно узео учешћа у једном националном покрету и да сам одано служио идејама које је тај мој духовни и физички водитељ проповедао. Тако следујући дужностима које ми је Отаџбина наметала преко тога идеала-водитеља, дошао сам и на ову последњу дужност, која је сада постала најизраженији начин на који сам ја решио, у друштву својих младих и оданих другова, да се борим за свој и народни идеал. Ових дана одлазим са својим друговима као добровољац-ђак у борбу против комунистичких бандита и банди које вршљају по моме народу за интересе треће или четврте банде-државе, а од чега свега по моме исправном уверењу нема мој народ ни мало користи.
Ви добро знате да ја, као убеђени националиста и борац ‘Збора’ не могу мирним очима да гледам на разорни рад оних људи са којима сам се борио целе своје младости. Зато сам после службе у полицији од два и по месеца прешао са својим друговима у јуришни батаљон, који смо ми основали и који иде да се бори самостално као снажни вихор младости и националног поноса са бандитима мрачних настројења и циљева.
Ја сам много пута и на разне начине задавао болове вашим добрим срцима и душама. Нарочито је то тешко деловало на Тебе, Мамо, јер ти си сву снагу животну положила на олтар мога развића и успеха. Ја сам као и многи други младићи осећао да не могу да останем једноставно и добро и послушно дете, дечак или младић, већ сам нашао право своје држање у оним делима која сам сматрао као неопходност једном младом и продуктивном животу. Кратко речено, нисам остао млаки посматрач живота и буре животне, него сам решио да се младићки занесем и да узмем учешћа у борби живота, који сам сматрао само онда заслуженим ако се он јуначки тражи и подноси. Одао сам се активном политичком животу не из жеље за политиком или частима које она доноси, већ као идеолошкој борби за спасење свога заведеног народа и за онемогућење разних штетних елемената, чији је сада главни претставник крволочни и тирански јудеокомунизам.
Сама вест о моме последњем одлучном гесту, кад би је већ и сада знали, пала би на вас као тешка мора и ви би као један дошли да ме водите и онемогућите у мојој одлуци.
Али, свеједно, ма шта ви мислили, ја сам са својим верним друговима пошао у борбу пуну части и искрене решености да се боримо до краја својих младих живота за оне идеале које смо сматрали као највеће вредности живота и да ту, у тој борби, до краја издржимо.
Ако би та борба учинила или ако би Бог допустио да мој млади живот падне на бранику својих идеала и народних интереса, Ви, моји драги, немојте ни за моменат да зажалите за мном, ни да се са сузама у очима потужите коме од ваших ближњих. Немојте то радити, јер знајте да ја не идем у борбу да се изгубим и да за вас будем изгубљен, већ да се родим поново и то не као што је пре било, већ у светлости и части јунака и борца за народ и свој идеал.
Моја чврста одлука и хладна решеност нека вам послужи као понос да сте имали сина, брата и шурака, који је био пуно пута хрђав, несрећан и непромишљен, али који је изнад свега умео да буде чврст, одлучан и борбен по цену самоодрицања.
Драги моји, Мамо, Него и Свето, сада ћу вам нешто важно рећи што ће вам послужити као најбоље средство да утајите свој бол ако вам га ја задам. Ја полазим у борбу стално мислећи на вас и на ваша болећива срца, свестан свих опасности. Али, с друге стране, ја полазим у бој са хладном свешћу да се борим до краја и са пријатним осећањем да ћу у тој борби добити ореол части и крајње решености, па макар ме ти амблеми једнога честитог борца и живота стали.
Зато драги моји, ако мене не буде било више међу вама, немојте туговати и плакати, јер ће туга ваша и до мога одлучнога и храброга срца допрети. И ја ћу бити приморан да са вама жалим и оплакујем. А ја то, драги моји, не желим, јер сам пошао у борбу да се борим и да погинем као јунак са осмехом и са живом свешћу о својој исправности. Зато и у погледу ваше туге желим да она буде: туга радосна. Тугујте радосно, радујте се што ме нема, јер се и ја радујем што одлазим да се борим на пољу части и да радосно борећи се погинем ако устреба.
Драги моји, рекох вам, ја полазим са пријатном тугом у срцу. Зато и ви мене последњи пут послушајте и радујте се исто овако као што се и ја радујем. Тугујте исто овако као што и ја тугујем. Зато ћу вам бити вечито захвалан.
Имајте вазда на уму, да сте имали и увек имате свога Бату, храброга и одлучнога, који је стално у мислим са Вама и који се од Вас никада неће раставити.
Молите се доброме Богу за моју младу и напаћену душу, која је много грешила али која је напослетку пошла у борбу за истребљење греха и погрешака. Напред!!
Са вером у Бога, за победу правде и Истине Христове!
Ваш увек одани Син, Брат и шурак
МИХАИЛО Д. СТОЈАКОВИЋ
б. богослов и б. чиновник Епар. Упр. одб. из Краљева
У Београду, 12. септембра 1941.
У касарни Добровољне Радне Службе, ул. Гарашанинова бр. 34.
П.С. Можда би ви имали да кажете и да ми нешто пребаците. Као једно главно пребацивање чујем од ваших мисли ово: ‘Зашто се само он нашао луд да се бори! Зашто други не иду него туђа леђа потурају!’
Ја сам свестан таквога потурања и кукавичлука. Али знајте да више волим часно умрети него кукавички живети. Кукавице нека се пред собом оправдају како знају и умеју, али ја једно знам: суд историје и поколења увек је био о кукавицама негативан и сраман. Када би се сви натецали у кукавичлуцима, онда јунака и правих бораца никада и не би било. За њима би и дела сваке добре и узвишене вредности замрла.
Кукавице нека кукавишу и даље, а ја идем да се борим као човек и јунак.
Уосталом, ја чврсто верујем у последње изравњање и исплаћивање. Велики и добри Бог нека по томе да свој праведни суд.
Бата.”
У недељу, 7. јуна 1942. године извршен је пренос из Дубоне у Краљево Михаила-Бате Стојаковића, добровољца 3. ђачког добровољачког одреда, који је на Варовницама код Младеновца у херојској борби разбио многоструко јачу коминистичку банду (25. септембар 1941). При крају борбе, док се сунце заклањало за брда, рафал једног митраљеза покосио је два вита бора, два млада витеза, добровољце Стојаковића и Душана Крстовића, који падоше као прве жртве добровољачке у борби за спас Србије.
Услед ратних прилика млади богослов био је сахрањен у Дубони, где се у то време налазила 1. ђачка добровољачка чета. После осам и по месеци тело му је пренето у родно место. Михаило је сахрањен као први добровољац и први стражар на мртвој стражи Нове Србије која се рађа. Прва жртва за њу и један од првих њених синова – јунак нове славе и нових прегнућа који је најавио долазак Новог Доба.
Нова искра, бр. 77, фебруар 2005, стр. 16-17.
