А. И. ОСИПОВ
МAЧ И МИР: ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД
У току читаве своје историје човечанство тражи мир, али рат и даље остаје један од његових насушних и, авај, неискорењивих проблема, који је данас решити исто онако тешко, као што је то било и пре хиљаду година. Ово је, нажалост, природно, јер феномен рата лежи у самој основи људске историје – у греховном паду човека, који је изопачио његову природу, и Каиновим убиством Авеља које је иза тога уследило. Зато се упоредо са развојем друштва развијају и техничка средства вођења рата, а сами ратови постају све крвавији и суровији. У таквој ситуацији појављује се питање: да ли се људски рат може надвладати?
ВАВИЛОНСКА КУЛА
Нехришћанска мисао, без обзира на сталне неуспехе у току читаве историје да реши ово питање, даје одговор на њега, и то углавном позитиван. Она предлаже различите варијанте достизања мира, од којих је данас најупечатљивији модел јединствене планетарне државе. Ту већ неће имати ко с ким да ратује, а било какви конфликти ће моћи да буду одстрањени снагама занемарљиво малог броја полицијских формација.
Логика овакве варијанте поткупљује, и она се све осетљивије оваплоћује у живот савременог света. Међутим, многи чак и не претпостављају шта се из те идеје може излегнути, иако у нашим данима више није тако тешко увидети како је започета изградња нове Вавилонске куле. Таква држава биће апсолутно робовласничка. Да бисмо се у то уверили довољно је да обратимо пажњу на то како се данас, право пред очима целог света, власт концентрише у рукама најужег могућег круга лица. У чијим рукама су средства јавног информисања, којима се обезбјеђује потребна идеологија и атмосфера друштвеног живота, у чијим рукама су банке, на којима се гради сав економски живот – тај има и власт. Са своје стране, ионако узак круг властодржаца постаје све ужи, и он ће једном бити овенчан једним јединим лидером.
На тај начин, тек данас ми почињемо реално да замишљамо оно о чему је говорио Апостол Павле још пре две хиљаде година, спомињући “човјека гријеха”, под чијом ће се влашћу наћи сви народи земљине кугле и наступити мир, гори од свих ратова. У вези са овим интересантно је обратити пажњу на још један процес који се одвија у свету. Од краја XVIII, а у XX веку нарочито, врши се осмишљена дискредитација патриотизма, разливање основа традиционалне религије, непрекидно осуђивање било каквог рата, независно од тога чиме је изазван, од чије стране и какав је по својој суштини. Осуђују се они који врше војну службу. Ово рушење љубави према отаџбини, према Цркви, према идеји жртвености у име свога народа; уништавање идеје праведног, свештеног рата припрема терен за стварање јединствене вере, јединствене религије, јединствене културе, јединствене, свемирне државе са безличном масом робова и властодржаца-богова.
ГНИЈЕВИТЕ СЕ И НЕ ГРИЈЕШИТЕ... (ПС. 4,5)
Постоји ли критеријум, у датом случају – хришћански критеријум, по којем би се могло судити када је рат праведан, а када није? И може ли уопште рат бити праведан? Да бисмо одговорили на ово питање, прво треба објаснити: шта убиство чини злом? Очигледно да то није смрт сама по себи. Убиство постаје зло тек онда када се оно врши из мржње према човеку. Владимир Соловјов је добро рекао: “Приликом убиства зло се не састоји у физичкој чињеници лишавања живота, него у моралном узроку тог факта – у злој вољи онога који убија”. Због тога, бити убијен, као и умрети од колере, није зло, јер ту нема морално злог чина воље. Али при овоме не треба злобу мешати са гневом, јер постоји и праведни гнев. Сетимо се само онога како је Сам Христос, када је ушао у храм и тамо затекао пијацу, направио бич и почео да тера оне који су тамо трговали. И то није неки изузетак у земаљском животу Господовом. Јеванђелисти овако пишу о Христу: “И с гнијевом погледа на њих...”. Он Сам говори јудејима гневне речи: “Змије, пород јехидин, гробови окречени, споља налик на свете, а изнутра испуњени свакојаке мрзости...”
Можемо навести и други пример из свештене историје, када су код светог Јована Крститеља дошли војници и питали: “А шта ми да радимо?”. Он им је одговорио: “Никога не вријеђајте, не клевећите и будите задовољни платом”. Наравно, Лав Толстој не би могао да прихвати такав одговор, јер Крститељ није рекао: “Баците оружје, престаните да ратујете и проливате крв људску”. Осим тога, свима је познато да су многи хришћани првих векова остајали војници и чак били војни начелници. Они су сматрали рат морално оправданим када је било потребно силом супротставити се непријатељу који напада. Због тога је у Цркви међу светима одувек било мноштво војника. Узмимо, на пример, наше руске свеце: тамо међу мушкарцима приближно једну половину чине монаси свих чинова, од простих инока до архијереја, а другу половину чине – војници. Шта је то: није ли то случајност? Питање је, мислим, чисто реторичко. Нису случајно најславнији људи у историји Русије и у историји других држава били војници, то јест – они који су свој живот полагали за народ и Отаџбину.
УБИСТВО... ИЗ ЉУБАВИ
Ипак, по каквом критеријуму можемо оцењивати било који рат?
На почетку наведимо интересантну причу из “Три разговора” В.С. Соловјова. У првом разговору се води беседа у којој генерал прича овакав случај:
“У време Кавкаске кампање, кад је био у току рат против Турака због Јерменије, ми смо полагано напредовали и потискивали противника, и једном се пред нама указало огомно јерменско село. Тамо смо видели ужасну ствар: не само потпуно спаљено село, него и коњска кола за које су везали Јермене који нису успели да побегну, и под њима ломаче: садистички су их убијали. Али једна слика је све нас поразила до дна душе. За једна кола је наопачке била завезана жена, и то тако да није могла да мрдне главу. Била је мртва, није на себи имала рана, само јој је лице било страшно згрожено. Шта се десило? Буквално пред њом је био набијен колац за који је била завезана гола беба, очигледно – њен син, сав поцрнео од опекотина, са огарављеним, празним очним дупљама. Тик уз колац су лежали жељезна шипка и угашено угљевље. Било је јасно шта су урадили проклетници.
Одједном из некаквог сувог бунара искочи неки Јермен. Повика да су Турци пошли у село до њиховог. Колико их је? – питам. Четрдесет хиљада! А нас је било око пет стотина људи и шест топова. Упркос томе питали смо за пречицу и по том путу смо се, не размишљајући, запутили. Десило се да је наш одред дошао баш када су Турци (њих је било, како се испоставило, око четири хиљаде) улазили у то друго јерменско село. Тада се невелики одред козака дао у галоп према њима, а наша главнина се сакрила у заседу са маскираним топовима. Турци, видевши козаке, не размишљајући кренуше за њима. А ми, кад их пустисмо да нам се довољно приближе, испалисмо две батерије право у њих. Да су Турци били смелији и да су наставили продор, не бисмо се добро провели. Али они се препадоше и почеше да се повлаче. Ту ми још једном опалисмо из топова по њима а онда се бацисмо на њих. Турци се предадоше, у страху побацаше оружје, тражише милост, али смо их све до једног посекли, ни једног јединог нисмо оставили. И ево, данас, господо, кажем вам: немам ја никаквих добрих дела, али до дан-данас, кад се сетим тог случаја, у мене на души – Христово Васкресење. Једино свето, једино истински добро дело које сам учинио, то је то – које тада учиних!”
Савршено је јасно да је то био прави подвиг, јер су Руси ишли у очигледну смрт. Јер они су мислили да Турака има четрдесет хиљада, а њих је било свега пет стотина људи. Међутим, са друге стране, Руси су побили све Турке, никога нису поштедили. Починили су зло? Не! Нису они из жељења зла дејствовали, него из дубоког осећања праведног гнева, које је једно од суштинских карактеристика истинске љубави. Хришћанска оцена рата и овде остаје иста: убиство постаје зло када се оно чини из злобе, зависти, користољубља. А Руси су, у датом случају, убијали борећи се и жртвујући свој живот за ону правду, за ону истину, коју су видели, коју су осећали у својој души и коју осећа и разуме сваки човек. На тај начин, показује се да, са хришћанске тачке гледишта, рат може бити дело свештено, и да војна служба може бити дело свето, када она кара злочинце и насилнике.
Значи, праведни рат се води са гневом, али не са злобом, похлепом, похотом (1 Јн. 2,16) и осталим изданцима ада. Тако да најтачнију оцену рата као подвига или, напротив, као пропасти, можемо дати само на основу анализе моралног стања народа и војске.
Шта је било са територијом кроз коју су у време Отаџбинског рата 1812. године прошли “просвећени”, “културни” војници француске армије? Пожари, смрт, рушевине. А како је прошла руска православна армија од Москве до Париза? – Као чиста, невина деца: никаквих бешчинстава, насиља, тескоба. Рат, дакле, мора да се оцењује – не по самом факту његовог постојања, него по његовим узроцима, основним покретачким силама, по његовом циљу и духу. На пример, довољно је погледати шта армија ради са цивилним становништвом противника, да би се видело какав је тај рат. Хришћанство позива: “Све треба чинити из љубави према човеку. И ако нема другог начина да се заустави зло насиља, осим силом оружја, ни тада не смеш дирати оне који нису носиоци зла”.
Дакле, по којем критеријуму можемо оценити када је мач праведан, а када је он зло, ђавоље дело? Хришћанство предлаже двоједини критеријум. Први је овај: одсуство злобе, које уопште не претпоставља одсуство праведног гнева (јер, као што смо видели, постоји веома велика разлика између злобе и праведног гнева). Други услов, или, тачније, друга страна истог овог принципа – то је љубав, која се на социјалном плану изражава првенствено у праведности и некористољубљу. Соловјевљев генерал је поштено за себе признао да није свет човек, али када је видео мрзост насиља, његову душу је обузео праведан гнев. А из каквих извора потиче такав гнев? Он је увек спрегнут са љубављу према жртви, према онима којима је нанесено зло, који страдају од зле силе. На тај начин, исправан, са хришћанске тачке гледишта, принцип примене мача јесте у пружању помоћи, чак и уз ризиковање свог живота, онима који су подвргнути неправедном насиљу. Овај принцип жртвене љубави према истини, правди и светости у нашим међуљудским односима јесте основополагајући у хришћанској оцени било каквих војних дејстава.
ПРАВЕДНИ РАТ И ДОБАР МИР
Морални хришћански закон, дакле, забрањује – не борбу против зла, не примену силе на злочинцу, не чак, у крајњој, објективној нужди, ни да се такав лиши живота, него осуђује злобу срца људског и жељу зла било коме. Мржња и сва дејства која из ње проистичу принципијелно су неправедни, чак и када имају формално оправдање. Мржња увек, као бумеранг, погађа првенствено оног који мрзи, и умножава зло у људском друштву.
Због тога у православном поимању формална правда није сама по себи добро, нити је примена силе (насиље) само по себи зло, него је добро или зло стање срца и ума човековог – основних покретачких снага свих људских дела. Одатле је у највећем могућем степену важно да се ни у једној животној ситуацији, која је повезана са применом силе, срце човеково не нађе у власти злобе која га сједињује са духовима зла и чини да буде налик на њих. Само победа над злом у својој души отвара човеку могућност праведне примене силе на другим људима. Из таквог поимања правде и насиља постаје очигледна и хришћанска оцена рата и мира као таквих.
Агресивни рат (није важно какав: “хладни”, “врући”, политички, економски, културни итд.) који за свој унутрашњи извор и покретачку снагу има мржњу, похлепу, гордост и остале страсти ада, природно и безусловно заслужује сваколику осуду и свакојако супротстављање. Међутим, и борба против таквог непријатеља (агресора) ће само у оној мери бити свети подвиг, од Бога прихваћен, у којој срце заштитиника остане непричашћено злоби и страстима самог агресора. Јер чак и када се штитимо од напада, то јест, када знамо да водимо потпуно праведан рат, можемо у исто то време чинити свакојако зло и по томе се по свом духовном и моралном стању наћи – нимало изнад нападача.
Исто тако, не смемо судити о вредности мира а да при томе у обзир не узимамо и побуде из којих проистичу жеље за њим.
Без мира нема земаљске среће. То сви прекрасно схватају, а нарочито они за које осим земаљског благостања и среће и нема никаквог другог живота и наде. Зато, може се тражити мир и само ради тог и таквог благостања, ради наслада, слободе греха, то јест – мир може да се тражи из разлога управо богопротивних. Нема сумње да су такав мир у највећој својој мери тражили претпотопни људи или развраћени Содомљани, да он у таквој форми остаје и за све идолопоклонике свих времена и народа, укључујући и савремене.
Насупрот томе, Православље на вредности мира, као и на стимулансе који руководе хришћанина у његовом стремљењу ка миру, гледа потпуно другачије. У самом миротворсту православна свест види – не средство за достизање једног од најважнијих услова земаљског благостања, које је у сваком случају брзопролазно и неминовно се сваком поједином човеку одузима његовом смрћу. Мир за Православље у исто време јесте и благопријатна атмосфера у којој је могућ правилан духовни живот и достизање духовног мира који је, према речима Апостола Павла, превише изнад сваког ума (Флп. 4,7) и који доноси човеку вечно, неотуђиво благо.
ПОБЕДИ ГРЕХ У СЕБИ!
Шта је то грех? Грех – то је нарушавање објективно постојећих духовних закона. Као што нарушавање физичких закона доводи до тужних последица, тако и нарушавање закона духовних води ка сличним резултатима. На пример, медицина је већ давно доказала да све оно што се у Хришћанству назива грехом на најпогубнији могући начин дејствује на нашу психу, нерве, тело. Црква стално напомиње да се духовни процеси (како позитивни, тако и негативни) који се одвијају у души одражавају на читавог човека, на његово расположење, на његове односе са окружењем, на његово здравље. Утичу они и на здравље друштва у целини.
Зато Хришћанство тврди да, док се год људи не науче да се боре против својих страсти, тј. док год зло не буде побеђено унутар човека, оно не може бити побеђено ни извана, јер дух за себе ствара форме кроз које се изражава. А заповести Христове – то нису препреке којима се забрањује распустан живот, него су објективни закони људског постојања које, баш као и законе физичког света, требамо следити да бисмо били срећни и здрави, да бисмо живели у миру а не у рату.
Хришћанство ништа не одузима човеку. Парафразирајући Паскала, можемо рећи: Хришћанство, не лишавајући човека ничега животно неопходног, даје му у исто време могућност да, чак и у најтежим условима његовог живота, има оно што ми обично називамо срећом.
У вези са овим веома је упечатљив пример оптинског старца Никона (Бељајева). Ухапшен од бољшевика, послан у конц-логор у којем је оболео од туберкулозе, он у једном од својих предсмртних писама пише ове запањујуће речи: “Срећи мојој краја нема! Напокон сам појмио шта је то ‘Царство Божије је у вама’”. То јест – овде, на земљи, чак и у најсуровијим могућим условима, Хришћанство даје могућност човеку да нађе оно што он тако често и бесплодно тражи изван себе – срећу. Јер, када кажу “Царство Божије је у вама”, не говоре о слави и богатству, који су брзопролазни и неминовно се прекраћују смрћу, него о оној срећи која се налази у души човека и која јесте његово вечно наслеђе. Хришћанство говори да без промене духовног живота сваког појединог човека није могуће позитивно решење никаквих животно важних проблема, у том смислу и проблема рата.
Човек, дајући храну својим страстима, у корену руши сам темељ међуљудских односа. Страсти су незаситиве и развијајући се неизбежно провоцирају освајачке инстинкте. Због тога Црква усмерава мисао човека на његову душу, позивајући: “Човече, позабави се, напокон, самим собом! Не надај се на земаљску будућност, ти не знаш смрт, кад ће на тебе наићи, и СВЕ ти одузети! Размисли о вечном смислу твог живота! Тада нећеш чинити ни зло, ни насиље”.
