Тешко да постоји народ са више тужних спомена у годишњем кругу, од нашег, србског рода. Тешко да на земаљскоме шару постоји народ толико кратког историјског памћења и језиве равнодушности према сопственом страдању и милим жртвама. Та равнодушност, дубоко верујемо, узрок је и тренутних и наших могућих будућих страдања. Не једном нам је кроз муке, крв и сузе потврђено како historia magistra vitae est, али очигледно је проблем историјске амнезије посебно присутан код народа који се дичи својом историчношћу. Док су се други народи, чија моћ и утицај далеко превазилазе оквире сопствених држава, својски потрудили и чак успели да направе догмом злонамерне и плански преувеличане и издраматизоване повести о сопственом страдању, дотле србски човек нема проблема да се избори са суштом истином свога страдања. Наравно на своју штету...
Шта нам се то десило?
Увреда је за елементарну националну свест, хришћанску савест и здрав разум да 24। март готово више и не буди икаквог одјека у србској души... Тај све ређи притајени јаук, суза немоћи, болни уздах и поглед пун презира и пркоса ретких хероја бивају ућуткани свеприсутним громогласним мантрама о интеграцијама, помирењима и надасве нашој колективној кривици. Можда се због тога Србин боји да памти?
И данас, када се издајнички накот толико намножио, ми, србски националисти, не пристајемо на пораз. За нас, сваки дан је нови 24. март! Сваку зору тога дана дочекујемо испуњени праведним гневом према убицама нашег Рода и издајницима на власти што нас репресијом и медијским испирањем мозгова нагоне самозабораву! Но, изнад тог гнева исијавају наша вера и нада... Уз помоћ Божију, верујемо и боримо се за дан када ће Србин устати, усправити се и сатрти аждају чије су главе: смрт, лаж и заборав.
До победе!
