„Ирци лако препознају Словене, јер им изазизивају урођену наклоност, као да су са њима негде и некад дуго друговали, па се са жаљењем растали.“ Драгош Калајић
Када је новообраћена ирска ходочасница Бригита, и будућа православна монахиња, уочила келтски крст на србској задужбини деспота Срефана, манастиру Манасији, у магновењу одушевљења осетила је мистично јединство између своје келтске родине и нове србске духовне отаџбине. То је крст који краси и београдске храмове Светог Александра Невског и Светог Ђорђа, као и мноштво православних светиња широм земљиног шара. Овај симбол у разним својим видовима, сагласно старовековној келтској пространости широм европског истока и запада, спонтано је постао једним од упечатљивијих знамена европске традиције, а током друге половине протеклог века, његова проста верзија усталила се и као политички симбол борбе за слободу европских нација од јудео-америчког и јудео-совјестког ига. Отуда и Србска Акција користи овај симбол као свој алтернативни знамен, који се свакако убраја у симболе изразите силине, мистичности и упечатљивости, који побуђују на подвиг и борбу.
Овај древни аријевски симбол распрострањен је од давнина широм евроазијског тла, а највише на ирском и британском острву као древној келтској постојбини. Његова древна симболика скопчана је са представом јединства четири елемента – ватре, земље, ваздуха и воде (четири крсна крака), и круга као симбола вечности. Четири крака симболишу и равнотежу сила, четири правца, односно точак сунца који представља соларну моћ у складу са соларном перцепцијом врховног божанства. По Генону, центар точка и пресек равни представља упориште, односно непокретну осу око које циркулише пролазност. По христијанизацији келтских племена, овај вид крста добија симболику Христове крсне жртве и постаје знамен Светог Августина Кентерберијског, Светог Патрикија Ирског и келтског Хришћанства уопште. Широм европског истока и запада, келтски крст у својим различитим видовима временом постаје један од препознатљивих хришћанских крстова и знамен хришћанске европске традиције.
Чари келтске културе и келтске душе које симболизује келтски крст, увек су биле веома пријемчиве за србске родољубе, па и више од тога. Две равни келтског крста, на кругу вечности, као да за србске националисте означавају србско-ирско (-келтско) братство, оличено у судбинском укрштању вековне сурове борбе за слободу, наизменичних успона и падова, ропства и празновања наша два народа, привидно далека али душом блиска. На први поглед, рекло би се да нас Србе мало тога веже за келтска острва, поготово ако имамо у виду географску удаљеност, делимичну поенглеженост данашњих Ираца и Шкота или пак њихово духовно подаништво злокобном Ватикану. Ипак, наша келтофилија упућена је пре свега дубоко у старину. На таласима чаробне ирске музике, као да чујемо кораке старих Словена чије погледе умирују беле куле келтског Сингидунума. Или созерцавање Луга – главног субјекта ирских сага, по коме име носе сви србски шумарци и ливаде, а нарочито она крај Дрине, која се попут келтске коњице обрушава на „Тарине дворе“, како је описано у „Другој бици Мојтуре“. Стога нам је и национални архетип јунака близак, јер у лику Гибсоновог (а верујемо и историјског) Вилијема Воласа, препознајемо сопствене националне хероје. А чињеница је да и Келти и Срби по традицији цене отвореност, храброст, помало и својеглавост као и милосрђе, а воле да попију, да се развеселе, претерају и побију се, а потом и покају. Такође, мало је познато да је Ирска била стуб хришћанског правоверја и расадник православне побожности и аскетских начела широм европског запада. Била је и последње православно упориште у западној Европи у пострасколном периоду позног средњег века, чврсто попут стена острва Скелиг украшеног монашким келијама о којима пева и чаробни вокал Лорине Мекенит. Наиме, тек када су сви правоверни ирски епископи скончали, Рим је могао да постави своје јерархе који ће наметнути криве новолатинске догмате.
И данас, без обзира на духовну дистанцу, ми осећамо блискост са оним најдубљим слојем келтске традиције. Сваки честити алстерски лојалиста, као и честити ирски националиста, лако може, свако из својих разлога, препознати праведност и узвишеност вековне, као и данашње србске борбе.
Управо такве утиске изнео је у свом маестралном роману „Српска деца царства“ Драгош Калајић, сликар, писац и идеолог, један од савремених учитеља Србске идеје. Сопствено искуство србско-ирске блискости и поштовања, саопштио је кроз беседу Патрика О’Брајана, главног јунака поглавља „Ирац“ поменутог романа:
Драги су ми Срби и зато што су овде сви против њих. Иначе, помало вам због тога и завидим. Умете да кажете не! И не би се могло рећи да се досађујете: судећи по медијима, умете да гадно бијете! Читао сам недавно у New York Times-у интервју с државним секретаром Џемсом Бејкером: каже да вам земљу треба свести у размере пре Првог светског рата, што је претпостављам, нешто страшно ситно... Ако он то каже – то значи да вам је пораз обезбеђен. И у томе смо слични. Како каже наш ирски песник Јејтс: ми смо рођени за ствари много теже него што је тријумф!
И заиста, нек да Бог да се данашњи потомци старих Келта врате вери Светог Патрикија, и да и они упознају србску традицију колико ми познајемо њихову! Јер обе традиције сведоче о победи упркос поразу, о васкрсењу свенародном из пепела, и о црпљењу моралне снаге из земаљских пораза од сила немерљивих! Пораза који постају извориште моралне крепости која снажи, надахњује и омогућава сутрашње победе! Амин!
